Ljudi žive na dva fronta koja nikad nisu u ekvilibrijumu. Jedan front je aktivni život a drugi je život duha. Drugim rečima, unutrašnji i spoljašnji život – vita activa i vita contemplativa. Hanu Arent zanimaju oba fronta. U knjizi „Conditio humana“ bavi se aktivnim životom, kontemplativni deo ostavljen je za drugu knjigu, koju, nažalost, nije uspela da završi.
Priča o aktivnom životu tiče se svih nas, samo je pitanje gde smo na skali i kom vremenu pripadamo. Od toga zavisi da li ćemo biti na dnu, vrhu ili u sredini hijerarhije.
Arent piše o tri tipa aktivnosti: radu (labor), proizvodnji (work) i delanju (action). Čovek koji radi je homo laborans, proizvođač je homo faber, dok je na vrhu političko biće (zoon politikon).
Postavka možda deluje naivno, možda se i podrazumeva, ali ne žurite, Hana Arent vas sigurno može naučiti nečemu, pre bih rekao svačemu. Mene sigurno jeste naučila. Svačemu.
Pokušaću da što kraće i jasnije prepričam skoro 500 strana gustog tkanja političke teorije, filozofije, umetnosti i još mnogo toga.
Homo laborans predstavlja najniži oblik javnog života, to je čovek koji radi i sve što zaradi tim radom potroši na puki život, počinje Arent priču. Na kraju se ne zna da li laborans živi da bi radio ili radi da bi živeo. On je, kaže Arent, najbliži prirodi. Cikličnost prirode, gde ono što umire odmah ulazi u novi ciklus života i tako u krug, najbolje opisuje proces rada. Beskrajna cikličnost u kojoj se ne razlikuju uzrok i posledica.
Sledeći stupanj u okviru vita activa jeste čovek koji proizvodi, homo faber, on više nema veze s prirodom, napustio je, otuđio se od prirode i više joj se ne može vratiti. To nije moguće zato što faber mora uništiti prirodu da bi mogao da stvori trajno dobro, a njegova glavna karakteristika jeste stvaranje dobara koja neće biti uništena odmah pošto su stvorena, već će neko vreme trajati u svetu. Tako se proizvodnja razlikuje od rada. Arent navodi primer stolara kao nekoga ko proizvodi, ko stvara dobro koje će trajati, a da bi to uradio mora uništiti prirodu. Da bi homo faber stvarao mora biti sam, ne može raditi u grupi. Umetnici su takođe proizvođači, njihova dela nemaju praktičnu vrednost, ali daju smisao svetu, traju, potpuna su suprotnost prirodi i moraju ju je uništiti da bi mogla nastati. Homo faber ne proizvodi samo za sebe već radi i za druge.
Na kraju, tačnije na vrhu vita activa stoji čovek delanja (action). Upravo tu se otvara prostor slobode, otvara se mogućnost da se pojedinac i grupa oslobode. Deluje se isključivo u javnom prostoru, što je jedna od razlika u odnosu na proizvodnju homo fabera. Delanje u javnom prostoru jedino je moguće kroz politiku, to zapravo jeste politička aktivnost u punom kapacitetu. Ljudi moraju biti jedni s drugima u javnom prostoru da bi mogli da deluju. To je ključna karakteristika čoveka delanja.
Delanje ima jasan početak, ali se ne zna kraj. Homo faber tačno zna gde su početak i kraj, dok homo laborans ne zna ni za početak ni za kraj. Delanje ima još jednu bitnu karakteristiku. Kada se nešto započne ne može se znati kakve će posledice imati. Taj proces može biti odmah završen, a nekada može trajati vekovima i može dovesti do neverovatnih posledica. To proističe iz razgovora ljudi koji se međusobno slažu ili se ne slažu. Dijalog ih dovodi do zaključaka, a tako se stiže i do zajedničkih interesa. Tako svi zajedno stvaraju političko mišljenje. Dakle, nema slobode bez komunikacije u javnom prostoru. Tako dolazimo do vrha vita activa – do zoon poolitikon, političkog bića.
Hijerarhija unutar vita activa nije uvek ista. Arent je složila tako da je homo laborans na dnu, homo faber iznad, a političko biće na vrhu lestvice. Međutim, taj raspored snaga važio je u antičkoj Grčkoj. Važnije je reći da život, sam život ljudskog bića, u antici nije bio vrhovno dobro. Smatralo se da je u nekim slučajevima smrt bolji izbor od nečasnog ili lošeg života. Robovski život smatran je ponižavajućim i nečasnim. Ali nije bilo sažaljenja za robove, svako je imao izbor – mogao je biti rob ili je mogao izvršiti samoubistvo, a pošto je živ to je značilo da nije imao snage da se ubije. Tako je opravdavano ropstvo. Robovi su bili slabi ljudi i zato zaslužuju da budu tu gde jesu. Niti jedan častan čovek ne bi dozvolio da bude rob. U takvom sistemu homo laborans ne može biti smešten na visoku poziciju, mora biti na dnu, jer onaj ko radi je najbliži prirodi, on je potpuno posvećen životu, održanju života.
Takođe, odnos između vita contemplativa i vita activa nije uvek isti, istorijski gledano. U 17. veku kontemplacija je potpuno istisnuta. Posmatranje i kontemplacija smatrani su previše pasivnim. Da bi čovek bio siguran morao je da se uveri, a da bi znao morao je da čini. Mišljenje je postalo sluga činjenicama. Mišljenje, koje je Sokrat shvatao kao unutrašnji dijalog, više nije bilo na vrhu hijerarhije. To je bio prvi veliki preokret.
Tako je homo faber izbio na prvo mesto, koje je zauzimala kontemplacija. Stvaranje i proizvodnja, drugim rečima, kreativnost i produktivnost, počinju da dominiraju aktivnostima u okviru vita activa.
Međutim, moderni homo faber, pobednik novog doba, ne gradi svet na osnovu ideje, ne uzima uzorke i oblike koji tek treba da nastanu, već kao model stvaranja i proizvodnje ima proces. Proces zamenjuje ideju. To znači da proizvodnja zauzima rang koji je ranije imalo političko delovanje. Arent u toj tački kritikuje filozofiju, jer su filozofi uvek bili duboko sumnjičavi prema politici, a posebno prema delanju, što je doprinelo promenama u okviru vita activa. Arent za sebe kaže da nije filozof, iako je ceo život proučavala upravo filozofiju, iako su joj profesori bili filozofi, ona za sebe kaže da je politički teoretičar.
Homo faber, međutim, nije odneo trajnu pobedu. Hijerarhija se ponovo okrenula. Homo faber je pomislio da sve može svesti na kategorije sredstvo-cilj, da se svaki problem može rešiti. Homo faber voli obrasce. Upravo su obrasci potisnuli starije pojmove harmonije i jednostavnosti. Isti standard primenjuje ekonomija, čiji je najviši standard produktivnost. U 17. veku se prihvata princip korisnosti kao ključ koji otvara sva vrata za objašnjenje motivacije i ponašanja. Misao da je „čovek mera svih stvari“ postala je opšte mesto koje su svi prihvatili.
Princip korisnosti, koji je postao suština pogleda na svet homo fabera, ispostavio se kao manjkav. Toliko manjkav da nije uspeo da održi homo fabera dugo na tronu. Vrlo brzo ga je zamenio nov princip, princip „najveće sreće za najveći broj ljudi“. Proizvedena stvar više se ne vrednuje zbog svoje upotrebne vrednosti, već se vrednuje zbog toga što će proizvesti nešto drugo. Tako se došlo do sreće kao vrhovnog principa, a sreća u potpunosti počiva na introspekciji. Čovek se okrenuo ka sebi, ka unutrašnjosti, pa je spoljni svet postao nebitan. Više nije bilo mesta za posmatranje sveta – kontemplaciju, za stvaranje trajnih dobara, već je sve usmereno ka beskrajnoj i ispraznoj introspekciji. Pobedili su samozadovoljni egoizam i njegove varijante jalove mizerije.
– Jer, zaista, jedini opipljiv objekt koji introspekcija može dati, ako uopšte nešto može dati osim potpuno prazne svesti o samoj svesti, jeste biološki proces – piše Arent u velikom finalu knjige.
Tako je homo faber izgubio.
Pre toga je hrišćanstvo započelo s razjedanjem ideje. Ali to je teklo polako. Hrišćanstvo je donelo veru u svetost života. Moderna sekularizacija nije uspela da ošteti tu ideju, već je još jače prigrlila. S dolaskom hrišćanstva individualni život zamenjuje „život“ političkog tela. A onda su filozofi života: Marks, Niče i Bergson pomogli da se antički poredak u okviru vita activa okrene naopako.
Rad je s dna, u vreme antike, prešao na vrh, u moderno doba. Rad je postao ključan u vita activa jer je bio neophodan za održavanje života, najsvetije od svih svetih stvari. Tako se rad oslobodio antičkog prezira. Ključ robovskog mentaliteta stavljen je na vrh. Animal laborans je pobedio.
Ipak, na poslednjoj strani Arent ostavlja odškrinuta vrata:
– … misao je i dalje moguća, i bez sumnje je uvek prisutna kada ljudi žive u uslovima političke slobode… nijedna druga ljudska aktivnost nije ranjiva kao što je to misao, i zapravo je u uslovima tiranije mnogo lakše delovati nego misliti.
Hana Arent knjigu zaključuje Katonovim citatom:
– Nikada on nije aktivniji nego kada ne radi ništa, nikada nije manje usamljen nego kad je sam.
Hana Arent sve ove teme, ili je to jedna velika tema, obrađuje iz raznih uglova, ona to često radi nekonvencionalno, ona ne želi da misli i piše u zadatim okvirima, ponekad se čini da ne želi da piše naučni rad po pravilima bilo koje struke, ona traga za istinom svim sredstvima. Arent voli da ode od teme, da se raspiše u nekom već pravcu, tako joj misli i ruka odlutaju toliko daleko da čitaoci mogu pomisliti da se izgubila, a onda se, na tamo nekoj strani, vrati u kolosek i tako poentira, tako zaokruži celinu da vam knjiga može ispasti iz ruke.
Neverovatan je njen odnos prema drugim misliocima, odnosno, pristup prema kritici. Princip je jednostavan, pre kritike sledi pohvala. Tako se zatvara prostor za ulazak u lično, ne može se reći da ona raspravlja s osobom, već isključivo s njenim ili njegovim idejama. Jedno od poglavlja u knjizi počinje najavom da će kritikovati Marksa. Potom slede stranice i stranice hvalospeva, da bi potom do temelja spalila pogrešne Marksove teze. Dakle, nikada ne dira ličnost i nikada ne počinje s kritikom, već uvek s pohvalom. Kakva lekcija, zar ne?
Hana Arent nas tera da mislimo u dva smera. Prvo nam daje obilje ideja, hrabrih teza, briljantnih zaključaka, tako nam otključava mozak za drugačije mišljenje, za druge koncepte, za razmišljanje van svih poznatih tokova, dok to radi uništava nas digresijama i tera da budemo koncentrisani i da držimo um otvorenim. A kada izađemo iz teksta, kada se udaljimo od knjige i njenog moćnog misaonog aparata, događa se neminovno – počinjete da se pitate gde ste vi u celom tom sistemu koji vam je nacrtala, koja je vaša uloga u vita activa. Nije lako odgovorati na to pitanje. Nije lako priznati. Ali, ako ne pobegnete glavom bez obzira niste uludo potrošili vreme. To samo znači da ste počeli da mislite. A to je zapravo sve što od vas traži Hana Arent.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.