Da biste gledali miks horora i naučne fantastike, ne morate ići u bioskop, nije neophodno ni da kradete filmove na torent platformama – treba samo da pogledate sve posledice dominacije društvenih mreža. Brzo ćete shvatiti: vi živite horor priču, s tim što ste u isto vreme i nasilnik i žrtva. Strašna pozicija, zar ne?
Na filmu se udar zla dešava u trenutku i iznenada. Naravno, kako bi se izazvao šok kod gledalaca. U stvarnosti je obrnuto. Umesto šoka, kompanije vole da kuvaju žabe. Proces ide polako. Sve se menja, a izgleda kao da promene nije ni bilo. Taman da ne primetite. A kad shvatite šta se dešava, kasno je, već ste skuvani.
Posledice nisu nimalo virtuelne, već prave, žive, svakodnevne, sistemske, duboke i dalekosežne. Uticaj društvenih mreža prožima sve, od pojedinaca do čitavog društva. Uz to, važno je naglasiti, ne morate biti korisnik da biste bili otrovani.
Priča je u početku bila bajkovita – lepa i besplatna. Prijavite se, ostavite podatke, a zauzvrat dobijete sve što vam treba: pronalazite prijatelje, ponovo se povezujete s ljudima koje godinama niste videli, komunicirate s osobama koje žive na drugom kraju planete. I sve to besplatno. Takođe, možete da objavljujete sve što volite. Drugi ljudi mogu pokazati da im se dopada to što se objavili, a mogu i komentarisati.
Šta može poći po zlu?
Ispostavilo se da su kompanije trgovale podacima koje su im korisnici ostavljali. Ispostavlja se da se uticali na izbore. Da su iznad zakona, da polako postaju zakon. Zasad im se suprotstavlja jedino Evropska unija, koju svi mrze i svi kritikuju, ali ta „tvorevina“ i dalje se bori za univerzalne principe.
U samom srcu društvenih mreža leži nešto pokvareno i loše. Partikularno i sebično. Teško je to oprati svim tim slatkim kucama i macama koje su dugo bile zaštitni znak najmnogoljudnije mreže. Fejsbuk je postao sinonim za socijalne mreže, a u jedno i simbol korporativne beskrupuloznosti.
Mreže su stvorile iluziju druženja, kao imam 500, 1.000 ili koliko već prijatelja. Ta iluzija zapravo je produbila otuđenje. Dok s vama razgovaraju uživo, ljudi su vrlo prijatni, u najvećem broju slučajeva, ali kad sednu za tastaturu (nešto slično događa se kad se uhvate za volan automobila) – pretvaraju se u monstrume. Neverovatno je šta sve mogu reći jedni drugima, i to u prepisci na banalne teme.
Mreže su takođe izvukle na površinu fenomen „ja češkam tvoja leđa, ti češkaš moja“. Drugim rečima, pokazujemo da nešto „volimo“ samo da bismo nešto dobili, ljubav iz interesa. Tako se došlo do toga da zapravo niko ne zna šta ko stvarno voli ili ne voli. To se često dešava i u životu van mreža – ako on i dalje postoji – s tim što je ovde poprimilo epske razmere.
Ljudi se često informišu isključivo preko socijalnih mreža. To sam čuo bezbroj puta. Ni sa kim ko je izgovorio tu rečenicu nisam uspeo baš dugo da pričam, jer bi posle nekoliko početnih, uljudnih rečenica počinjali da bljuju gomilu gluposti. Samo je pitanje vremena kad će početi da govore o ljudima gušterima koji žive u centru Zemlje i odatle sve kontrolišu.
Kratke i brze informacije, samo slika i nekoliko reči, kratak, što kraći video, tekst od dva pasusa… sve su to standardi koji su postavljeni na mrežama. Posledice su katastrofalne. Sve manje ljudi uspeva da se koncentriše. Tekstove duže od nekoliko rečenica teško čitaju. Dok stignu do sredine, zaborave šta je bilo na početku. Dugoročno gledano, ceo jedan društveni sloj pretvoriće se u funkcionalno nepismene, zatucane teoretičare zavere bez empatije, uvek spremne da svima održe moralnu bukvicu.
Ako se ne opirete žestoko, ako ne razmišljate o svemu ovom, lako vam se može dogoditi da upadnete u grotlo, čak i u slučaju da ne znate ni kako izgleda neka od tih mreža, što je teško i zamisliti. Oni koji su svesni toksičnosti mogu iskoristiti mreže za svoje ciljeve, ali većina njih ne želi da umara mozak „nebitnim temama“.
Evropska unija shvatila je problem i pokušava da ih ograniči. Tu i tamo nađe se još pokoja institucija koja se trudi da promeni nešto. Ima i pojedinaca spremnih da se suprotstave mordoru. Recimo, Odri Azule, generalna direktorka Uneska, pozvala je na „globalni dijalog kako bi se našao način da se reguliše postupanje kompanija vlasnika društvenih mreža i kako bi se ograničila njihova uloga u širenju dezinformacija“.
Glasovi se tu i tamo mogu čuti, ali biće teško izboriti se s kompanijama koje sve više utiču na izborne procese. Ne samo prodajom podataka i manipulacijom već i preuzimanjem uloge medija. Mreže nisu, kako je to zamišljano na romantičnim počecima, mesto gde se slobodno može govoriti, već su izvori gluposti. Novinari i ljudi koji su imali nešto da kažu, a ranije su govorili u tradicionalnim medijima, zamenjeni su novinarima-amaterima i potpunim budalama. Ispostavilo se da su urednici u novinama, na televiziji i u izdavačkim kućama brana koja nas je dugo štitila od gluposti. Oni nisu dopuštali da u javni prostor uplivavaju fekalije. Ostavljali su mase van javnog prostora, ostavljali su ih da laju ispred prodavnica s najjeftinijim pivom u ruci. Koliko god da su ti urednici bili pristrasni, da su nekoga uništavali, a druge uzdizali, bez obzira na to što su nekad znali biti pokvareni, bezobrazni… i ko zna šta im se još može pripisati – oni su štitili društvo od najezde budala ili seratora (bullshitters), kako ih je nazvao filozof Harry Gordon Frankfurt.
Naš je zadatak da vratimo stare dobre i pokvarene urednike, a da iz javnog prostora izgnamo seratore. Neće biti lako, ali to je važan zadatak svih nas. Možda je bojkot dobro rešenje. Možda bi neki globalni pokret pod geslom „Vratimo urednike, iskorenimo seratore“ mogao nešto postići. Drugo rešenje bilo bi da države Evropske unije, jer nema ko drugi, nametnu vlasnicima mreža urednike, ljude koji će praviti kakvu-takvu selekciju informacija. Ako vam je odmah na um pala reč „cenzura“, dobro razmislite. Malo cenzure nikome nije štetilo, za razliku od mnogo seratora…