Toplo je i sparno… Na ulicama gotovo nikoga… Leo je besneo na Randala… Čekali su Bila, Džordža i Fredija… Fredi je prethodnu noć svirao sa Dinom, verovatno su zaglavili… O Bilu i Džordžu, Leo ne zna ništa… Koliko juče Reks mu je rekao kako ga je celu noć žuljalo kod rebara… Bio je tužan, pitao se mora li baš uvek tako…
I tako je nastala legenda!
Dobro, možda ne baš tako, ali nije ni daleko od istine, morao sam malo da izdramim…
Pa eto, sve je počelo pre tačno 70 godina, 1954. u Koroni, Kalifornija.
Svako dete, kada pomisli na električnu gitaru, ima samo jedan oblik u glavi… Verujem da se i vama već stvorila ista slika…
Njegovo veličanstvo – Fender Stratocaster!
Uvodni triler sam izmislio, ali prava priča ide otprilike ovako…
Početkom 50-ih godina prošlog veka, posle dve fenomenalne kreacije, Telecaster-a (prva gitara od punog drveta) i Precision basa (prva električna bas gitara), Leo Fender je zaista razgovarao sa svojim prijateljem, gitaristom Reksom Galionom. Reks se žalio na oštre ivice telekastera i kako ga dok svira gitaru uvek žulja ispod rebara. Pitao je Lea, kada je već gitara od punog drveta i nema rezonantnu kutiju, zašto mora da ima oštre ivice?
Leo Fender je bio praktičan čovek, razumeo je pitanje i iskoristio svoja dva prethodno uspešna dizajna (telekaster i presižn) i posledično, nova električna gitara je dobila gornji „rog“ radi boljeg balansa kada se stoji i svira (zato je rog duži od donjeg, da vrat ne vuče na dole) i postala je oblija, bez oštrih ivica… da ne žulja! Telu gitare su dodate konture sa zadnje strane, tzv. belly cut (što mi matorci sa stomakom, izuzetno cenimo), kako bi lepo prijanjala uz telo, ali i sa prednje strane, kako desna ruka ne bi bila opterećena ivicama i imala udobniji položaj pri sviranju. I tako je, iz sasvim slučajnog razgovora, nastala najudobnija gitara svih vremena. Ispostavilo se i najkopiraniji dizajn ikada…
No… nije kraj…
Leo je svom novom dizajnu, po prvi put, dodao i tri magneta… Nikada pre, ni jedan instrument nije imao tri magneta… Ovo ne samo da je omogućilo mnogo više tonalnih kombinacija, već je dalo i poseban šmek i nepogrešivo prepoznavanje strat tona! Džorž Fulerton i Bil Karson su se svojski potrudili da nadmaše sami sebe u potrazi za onim, što danas svi prepoznaju na prvo slušanje! Priča se da je Bil davio Lea, objašnjavajući mu šta čuje u svojoj glavi… Džordž je sve to učinio mogućim! Istina je, da je u toj, prvoj varijanti, odnosno sve do sredine 60-ih, strat imao selektor magneta za samo 3 pozicije, po jednu za svaki magnet… Ipak, gitaristi su vrlo brzo otkrili da međupoložaj selektora omogućava vrlo neobičan, do tada nečuven zvuk, sa dva uključena magneta… I ovo „slučajno otkriće“ je naknadno iskorišćeno, pa sada strat ima petopoložajni prekidač, a baš ti „in between“ zvuci su postali zaštiti znak mnogih velikih gitarista (Nofler, Majer, Rej Von…)!
Ipak, najveća Fenderova inovacija na stratu je kobilica (tzv. bridž)! Gitarista Bil Karson nije imao novac za gitaru i pojačalo, pa mu ih je Fender dao! Naravno inovativnog telekastera i pojačalo svoje proizvodnje (neću da slažem model)… Tako je Bil postao prvi fenderov promoter i uposlenik. Karson ni malo nije bio srećan sa kobilicom telekastera, jer su na svako sedlo nalegale po dve žice. Žalio se kako ne može lepo da intonira gitaru i da ne drži štim. Na kraju je sam presekao sedla, da svaka žica može posebno da se intonira… Leu se dopala ideja o šest zasebnih sedala i odlučio je da to primeni na svom novom dizajnu… Ovo je prva kobilica na svetu koja dozvoljava intoniranje svake žice posebno!
Nekako u isto vreme, da bi mogao da odgovori na zahteve korisnika telekastera, Randal (onaj sa početka teksta, inače šef prodaje Fendera) želeo je da nova gitara ima nekakvu vrstu vibrato sistema (danas, odnosno, baš od stratokastera se to zove tremolo). Leo je hteo da u ovom delu prevaziđe svog bivšeg poslovnog partnera Doka Kaufmana i svog savremenika Bigzbija. Novi dizajn je morao da reši osnovne probleme dotadašnjih vibrato sistema, kao što su stabilnost štima, trajanje tona (sustejn) i jednostavnost korišćenja… Posle par neuspelih pokušaja (roler sedla i slično), osmišljen je plutajući (floating) tremolo sistem, sa metalnim blokom i oprugama! Tremolo sistem, zajedno sa individualnim sedlima za žice i sa prethodne dve inovacije (oblo telo sa konturama i tri magneta) u potpunosti je promenio način sviranja gitare! Po prvi put je bilo moguće tremolo sistem pomerati i gore (podizati ton) i dole (spuštati ga), a da gitara ostane naštimana! Tako je nastao tzv. dive bomb!
Sa još par sitnih, ali genijalnih detalja (svi magneti i sva elektronika su pričvršćeni za plastičnu zaštitu od grebanja, što omogućava lagan pristup i jednostavnu popravku, ulaz za kabl je stavljen u koso, na prednju stranu gitare, umesto dotadašnjeg direktnog ulaza pod pravim uglom) napravljen je dizajn gitare koji već tačno 70 godina ostaje neprevaziđen!
Umetničko delo samo za sebe! A kakvi su tek umetnici svirali na njoj i kakva su dela nastala sa njom…
Prve serije su se pravile u svega dve boje, two tone sunburst (priča se da su u fabrici već imali tu tamno braon-crnu boju i providni žućkasti lak, pa su se tako i odlučili za prelivanje) i zlatna, jer je Randal želeo da nova gitara bude više fensi od telca… Verovao je da će se tako bolje prodavati! Tek od 1959. strat dobija izbor od više boja… doduše na poseban zahtev kupca, ali…
Ipak, te 1954. stratokaster je ostao gotovo nezapažen… u stvari sledećih par godina nisu bile baš sjajne za strata! Iako je krajem 40-ih Rock and Roll počeo da traži svoje mesto u popularnoj muzici, ipak su saksofon i klavir bili noseći instrumenti bezmalo i celih 50-tih… Rok gitaristi su svirali one velike Gibson-e i Gretsch-ove… No, neki novi klinci su hteli da budu glasniji!
Godine 1957, u nedeljnom TV šou Eda Salivena (tako se zvala najpopularnija TV emisija u USA), pojavio se mladi teksaški trio pod imenom Cvrčci (The Crickets) i 21. godišnji pevač i gitarista Čarls Hardin (alias Badi Holi) je prvi put na stratu odsvirao vanvremenske „Peggy Sue“ i „That’ll Be the Day“! Amerika je konačno osvojena! Ajk Tarner, Riči Valens i Karl Perkins su krajem 50-ih pravili čuda na stratu…
Tih godina, mladi londonski gitarista Brajan Rankin je počeo da svira sa velikom zvezdom Klifom Ričardsom… Odlaze na svirku u USA, gde je Rankin video album Kriketsa, na omotu je Badi sa stratom. Bio je ubeđen da je to ista gitara koju je Džejms Barton svirao na albumu Rikija Nelsona… Taj zvuk je tražio… Sad, da l’ je Barton slagao Rankina, ili je Rankin sam sebe doveo u zabludu u vezi te gitare (Barton je sa Nelsonom svirao telca, a ne strata), nije ni bitno… Bitno je da Rankin kupuje gitaru od Bartona i baš taj crveni strat sa zlatnim čivijama, prvi prelazi okean i 1959. godine dolazi u Evropu… Zaboravih, taj klinac, Brajan Rankin je mnogo poznatiji kao Henk Marvin! Prvi evropski gitarski heroj… The Shadows su poznati upravo po njemu, njegovoj virtuoznosti i crvenom stratu!
Te 1959. klinci u Engleskoj su se ložili na Šedouse i Marvina… Među njima i tri četrnaestogodišnjaka (Erik Klepton, Riči Blekmur i Pit Tauzend)… Džef Bek je imao 15, a Gilmur 13… Danas svi ti klinci imaju svoje signature stratocastere…
Iste godine u USA, Badi Gaj snima prvu ploču, a Dik Dejl prvi singl… obojica sa stratom!
Jednom 17-to godišnjaku iz Sijetla, te 59-te, otac kupuje prvu električnu gitaru… Nije strat, strata će tek sredinom 60-ih dobiti na poklon od Linde Kejt… Zvao se Džejms Maršal… Hendriks… A Linda ga je zvala Džimi…
Tako je počelo… a kako će se završiti, niko ne zna… Ima li uopšte kraja?
P.S.
Legenda kaže da je Fender Stratocaster serijskog broja 0001 u vlasništvu Dejvida Gilmura…