Priča ide otprilike ovako: samo stari muzičari su dobri, samo se nekada sviralo, sada samo tuc-tuc, samo recikliranje starih ideja, nema više virtuoznosti… Takođe, nastavlja se i ovako: na zapadu su potrošene ideje, muzika sada ništa ne vredi… A onda Cory Henry odsvira solo koji prešiša sve što je bilo pre njega. Pa na scenu, na velika vrata, uđe bend klinaca koji dobro uzdrmaju sve koji prate novine. Upravo ti klinci su tema ovog teksta. Pesma nosi naziv G.O.A.T. Bend su nazvali Polyphia.
Klasična postava: dve gitare, bas i bubanj. Ništa novo. Ali, čim stisnete dugme Play shvatite da se upravo dešava čudo. Muzika je instrumentalna, nema pevanja, momci izvode svoju muziku virtuozno, a s takvom lakoćom da je teško sedeti mirno i slušati.
Scena jeste puna virtuoza, ali je u najvećem broju slučajeva sviranje samo sebi cilj, iz te brzine i velikog broja tonova po jedinici vremena ne izlazi ništa pametno. Polyphia je sviračku tehniku podredila muzici, priči, detaljima, ali i celini. Ovde slušamo zaokruženo i osmišljeno delo, a ne gomilu bravurozno odsviranih nota. Polyphia vas ne umara, za razliku od većine tehničara.
Nekrofilno razmišljanje o umetnosti šteti svima. Nove muzičare obeshrabruje, dok mrtve uzdiže na visine koje ne zaslužuju baš uvek. Živi su ipak vredniji od mrtvih, oni i dalje mogu da menjaju svet. Zato slušajte bend Polyphia.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.