Kažu da roman koji vam preporučujemo nije moguće ekranizovati. Toliko surovosti ne može se vizualizovati. Scenaristi i reditelji bi morali radikalno da promene roman ili da snime kako je autor zamislio. U prvom slučaju bi to bilo nešto drugo, a ne ekranizacija čuvenog romana, a u drugom se projekat ne bi isplatio, jer, pretpostavljaju poznavaoci, niko ne bi mogao da gleda sve te slike.
Preporučujemo vam, uz neke ograde, roman „Krvavi meridijan“ američkog pisca Kormaka Makartija. Ograde se pre svega odnose na surovost. Roman je pun nasilja, ali to nije najgore. U samom srcu romana jeste odnos autora prema užasnim događajima koje opisuje, kao i odnos samih junaka prema zločinima koje sami čine i kojima bez prestanka prisustvuju. Niko, zapravo, nema nikav odnos prema užasima. Makarti ih samo slaže i opisuje, on ne sudi, ne vrednuje, ne zgražava se, nema moralne pouke… Ni sami junaci nemaju nikakav odnos prema svim užasima koji ih okružuju. Oni sve prihvataju skoro ravnodušno, kao da je reč o običnom poslu koji treba obaviti. S tim da su život i posao spojili u jednu celinu. Junaci su u centru oluje i ne reaguju na nju, samo se voze na velikom talasu.
Sve to čitanje čini još težim. Nasilje možete i očekivati, ali ne i odsustvo reakcije autora i junaka na sve užase.
Drugi problem za čitaoce je prisustvo/odsustvo glavnog junaka. Glavni junak nema ime, autor ga zove kid (dečak), njemu je posvećen prvi deo romana, a onda dečak nestaje, da bi se pojavio na kraju romana, ovaj put kao odrastao čovek, tako ga i autor zove: „čovek“. Drugi glavni junak, a zapravo ne znamo ima li glavnog junaka uopšte, jeste sudija Holden. Dok dečak/čovek uglavnom posmatra događaje, svedoči im, sudija Holden je i te kako aktivan učesnik u događajima. Sudija je prikazan kao neverovatno obrazovan čovek, on o svemu zna sve, a istovremeno je i strašno surov, nema grižu savesti, voli da vlada, ne dozvoljava nikome da preuzme makar i deo njegovog autoriteta i potpune kontrole. Neki tumači romana smatraju da sudija zapravo predstavlja civilizaciju. Naime, civilizacija donosi znanje, a istovremeno je surova. Moguće je da je i sam Makarti imao na umu da tako prikaže ključno dostignuće čovečanstva, pomalo sarkastično, reklo bi se. Ili je samo interpretirao čuvenu rečenicu Valtera Benjamina: „Ne postoji nijedan dokument o civilizaciji koji nije u isto vreme i dokument o varvarstvu“.
Roman je pisan na osnovu memoara Semjuela Čemberlena, dezertera i odmetnika, a prati bandu koja čisti teritoriju od Indijanaca, a zapravo ubija sve koji joj se nađu na putu. I vrlo je surova. Surovi su i oni koje banda tamani. Zapravo, svi su u romanu strašno surovi. Nema milosti u pustinji na jugu devetnaestovekovne Amerike. Druga velika poruka jeste da nema pravde. U skladu s tim ne treba se ni zgražavati nad događajima. Ako već nema pravde ne zanima nas ni kako se osećaju oni koji pravdu sprovode po sopstvenoj volji.
Lajtmotiv romana je skidanje skalpova. Naime, skalpovi su dokaz da je posao čišćenja teritorije zaista i obavljen. Makarti na samom počeku romana objašnjava da je skalpiranje zapravo tradicija koja korene ima u dalekoj prošlosti. Kao da pokušava da nam objasni da je to nešto sasvim normalno – još jedna tradicija koju treba čuvati.
Krvavi meridijan (podnevnik ili podnevak je linija koja spaja Zemljine geografske polove) je zapravo stoti meridijan koji razdvaja divlji zapad i civilizovani američki istok. To je granica između dva sveta, granica na kojoj ne važe pravila, gde svaki čovek uspostavlja svoja pravila, pa, u skladu s tim, vladaju najpametniji i najsuroviji. Na mestu susreta civilizacije i divljaštva vlada sudija, čovek koji je s one strane zakona, s one strane ljudskosti i s one strane života i smrti.
Srećno čitanje svima koji mogu da podnesu.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.