Ksenofobična paranoja

Roman Polanski tvrdi da u njegovim filmovima nema autobiografskih elemenata. Međutim, teško je izbeći uplitanje takve biografije kakvu je proživeo i još uvek je živi Roman Polanski. Biografija u koju je upisano 90 godina muke, tragedije, smrti, nasilja, progona, gubitaka…

Sve to je Polanski. Sve traume su se prelile u filmove. Ali, i pored svega, to su filmovi puni života.

Danas vam preporučujemo jedan od najstrašnijih filmova svih vremena: „Stanar“ (The Tenant). To nije biografski film, ali se poređenja ne mogu izbeći. Prvo je Francuze prikazao kao ksenofobe i to na primeru čoveka koji je došao iz Poljske. On je diskriminisan zbog porekla, iako i sam ističe, ima francusko državljanstvo.

Teskoba, zarobljeništvo, pretnje sa svih strana. Sve to asocira na život u getu. Paralela ima na pretek. Ako i uvažimo autorov stav da nema direktnih uplitanja biografije u fikciju, Polanski ne bi mogao da prenese na platno (ekran) tu atmosferu koja se skoro pa ne može podneti, da nije to osetio na svojoj koži. Nema reditelja koji to bolje radi od njega. Ne postoji reditelj koji će gledaoca tako efikasno sabiti u tačku, koji će mu isisati sav prostor i koji će ga ostaviti da se plaši čak i dok junaci vode banalne razgovore.

Polanski voli da drži gledaoce u međuprostoru između stvarnosti (onoga što se objektivno dešava i što vide svi učesnici) i ludila, odnosno, svega što se dešava samo u glavi protagoniste. Mi ne znamo šta gledamo. Ne znamo ništa. I to nas gura u problem. Reditelj nas prvo navodi na to da su se svi u zgradi urotili protiv našeg dobrog junaka. A onda nam nedvosmisleno prikazuje njegove halucinacije, pa nas vraća na to da su svi oni ipak zli, pa nas ponovo usmerava na to da gledamo ono što vidi čovek koga drma paranoja. I tako u krug.

Zato su o „Stanaru“ mišljenja polarizovana. Gledaoci taj film ili preziru ili obožavaju. Drugim rečima, morate ga pogledati, posebno ako ga dugo niste gledali. Iako je snimljen sredinom sedamdesetih nije izgubio ništa od svežine. Slika je savršena, efekti postižu maksimalni efekat, a gledaoci svih uzrasta upadaju u istu zamku – ne znaju da li gledaju ono što se zaista dešava, iako je sve vreme reč o fikciji, ili smo gledaju plod bolesne imaginacije glavnog lika. Na kraju – film je zaista strašan, ako ga gledate uveče ne gasite svetlo u kupatilu, jer preti opasnost da se upiškite od straha.