Već sam omot albuma govori o tome šta ćete slušati. Halucinogeni kolaž najavljuje halucinogenu muziku – lice koje gleda odozdo, kao da propada, neko cveće, šta li je već. Sve oko lica je nejasno, oblici tu služe kao neke asocijacija, a ne nešto jasno i nedvosmisleno. A onda pustite ploču i sve što vam je palo na pamet kada ste videli omot pretvara se u muziku. Dugi, mračni uvod, slojevi sintisajzera i gitare pod pritiskom efekata najavljuju ulazak u mrak – slušamo „Plainsong“, a onda Robert Smit počinje da peva. Ušli ste i nema nazad. Album je zlokobno nazvan „Disintegration“. Bend, shvatili ste, „The Cure“. Nema veće ironije u tom spoju naziva benda i naziva albuma – lek i raspad.
Mračni sintisajzeri i gitare, ritam sekcija koja daje bit, ali i učestvuje u stvaranju atmosfere, i neverovatan glas – sve to u trajanju od 70 minuta. Ko izdrži – dobije nagradu.
The Cure su majstori u instrumentalnim pasažima, koji nekada traju duže nego što smo navikli u pop pesmama. Bend ne svira solaže, nema virtuoznosti, samo tema koja podržava atmosferu. Kada bi isekli delove pesme u kojima se peva i produžili instrumentale dobili bismo vrhunski ambijentalni album. Ovako, s tekstom, slušamo pravo remek-delo.
Bend je rešio da se udalji od pop singlova i vesele atmosfere prethodnog albuma „Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me“. Lider benda Robert Smit je baš u to vreme upao u depresiju. Naime, shvatio je da će za godinu dana napuniti 30 godina (radnja se dešava 1988. godine). Nije mu bio problem broj godina, već činjenica da su najveći u toj muzici pre tridesete snimili remek-dela, a najveći među njima nisu ni doživeli treću deceniju.
Tako depresivan, umoran od popa, počinje da piše pesme bez benda. U pomoć priziva halucinogene droge (otud i čudan omot). Ipak, ni ostali članovi benda nisu odmarali. Svaki dolazi s novim pesmama/demo snimcima. Na kraju se nakupilo dosta stvari – ukupno 32. Članovi benda su glasali i izabrali 12 koje će se naći na albumu. Moglo bi se reći da su ostavili 12 mračnih i sumornih pesama. Pre bih rekao da je reč o 11 ambijentalnih pesama i jednom pravom hitu.
Pesma, jedini hit, je „Lovesong“. To je optimistična pesma, ljubavna, bila je na top listama, a i danas je možete čuti na radiju. Lovesong je lirska i nežna. Smit je hteo da s tom pesmom i još dve hitične stvari (Pictures of You i Lullaby) napravi balans, da ne bude sve baš depresija, ali su se potrudili da ne naruše celinu. Ipak, bez „Lovesong“ ovaj album ne bi bio tako mračan, pre svega jer stvara neophodni kontrast. Ta pesma se zapravo savršeno uklapa u celinu jer širi vidike, emotivno ga obogaćuje, a i otvara nove prostore i pojačava ukupan utisak. Smit je o toj pesmi rekao:
– To je otvoreno pokazivanje emocija. Ne pokušavam da budem pametan. Trebalo mi je deset godina da dođem do tačke gde se osećam prijatno pevajući veoma direktnu ljubavnu pesmu.
Disintegration je album koji se sluša s velikim uživanjem. Idealan album po meri ovog slušaoca. Album koji nikad ne dosadi. To je zapravo album celina – jedan komad muzike, kao simfonija, delo koje se sluša od početka do kraja.
Disintegration stoji na samom vrhu moje liste omiljenih albuma. Mogu ga slušati uvek i uvek ga slušam glasno. Disintegration ispunjava prostor, vodi na put, stvara slike… Možete osetiti sve što je Smit osećao, možete ga razumeti. Posle dvadesetak slušanja ćete shvatiti da je Smit vaš najbolji prijatelj. Posle toga ćete drugačije slušati muziku, jer sve mora da se raspadne da bi se ponovo sastavilo.
Album možete poslušati ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.