Marija Vasić

Fotografija: Dragutin Savić

Poslednji transport za Aušvic krenuo je iz Novog Sada u aprilu 1944. U jednom od prepunih vagona stajao je i stari Kasovic sa unukom Robertom. Preživeo je masakr na novosadskom Štrandu, ali je znao da ovaj put neće imati sreću. Znao je da se neće vratiti i da neće videti preživele članove porodice (nakon Racije su se preselili iz Novog Sada u Budimpeštu). Iako se pomirio sa sudbinom nije pristao da mu oduzmu baš sve, nisu mu mogli oduzeti nadu da će voljenima poslati poslednju poruku. Znao je da su male šanse da mu se poslednja želja ostvari, ali je pokušao, to mu je jedino preostalo.
Izvadio je iz džepa nalivpero i parče papira. Stavio je papir na dlan i u truckavom vozu nekako uspeo da napiše: „Mi smo dobro i svi smo zajedno, ali na putu za našu smrt, Aušvic. Maks Kasovic“. Stavio je pismo u kovertu, u kojoj je do tada držao dokumenta, i napisao adresu i ime ćerke – Sofija Žoka Ladanji, kao i uputstvo: „Molim dobrog čoveka, koji pronađe ovo pismo, da zalepi markicu i pošalje na ovu adresu. Hvala“. Kleknuo je kako bi pronašao otvor između dasaka. Bacio je koverat. Ostalo mu je da se nada, sve do ulaska u gasnu komoru, da će neko pronaći i poslati pismo. Uradio je sve što je mogao. Bio je spokojan.
Nada u ljudskost u vozu koji nije bio za ljude, na putu ka najnehumanijem mestu na Zemlji, uspela je da pobedi sve. Maks i Robert nisu preživeli. Pismo jeste. Neko je pronašao pismo (nisu saznali ko), zalepio je markicu. Nije ga otvorio, već ga je samo poslao. Pismo je stiglo na adresu. Čuva ga drugi unuk – Šaul Ladanji.

Pismo na šinama

To je ukratko radnja naslovne priče, Pismo na šinama, koja je i dala ime knjizi Marije Vasić. Zbirka ima 22 priče. Ovo je njena druga knjiga. U prvoj, Kada bog zažmuri, zbirci kratkih priča koje su nastale na osnovu arhivske građe i svedočenja preživelih, govori o sudbinama Novosađana, Srba i Jevreja, tokom tri dana Racije i deportacije. U drugoj, takođe, priča o sudbinama ljudi u Holokaustu, takođe na osnovu arhivske građe i svedočenja, ali ovaj put tema je postavljena šire od same Racije. Ovo je na neki način prednost, jer nema ograničenja, ali i mana. Tačnije ova odluka je stavila Mariju u situaciju da mora da odlučuje šta će ući u knjigu, a šta će morati u fijoku.
– U zbirku je ušlo nešto više od dvadeset priča, dok su mnoge ostale neobjavljene, a i ima ih, možda i previše. Tu su se našle ispovesti za koje sam mislila da ne smeju da ne uđe u zbirku. Ima toliko priča i ljudi, kad počne da se kopa samo se javljaju nove i nove povesti. U jednom trenutku sam morala da stanem jer sam shvatila da niko neće čitati knjigu od 300 strana. Tu nema kraja, da nisam stala knjiga nikad ne bi izašla – priča nam Marija i dok završava misao vidi joj se na licu da se setila nekih priča koje su ispale iz zbirke.
Bez pauze nastavlja da govori o jednoj od njih. Za nju je saznala kad je zbirka ušla u štampu.

– Eva Sekelj. Da, to je priča o plivačici. Nju sam otkrila kada sam završila knjigu.
Reč je o devojčici koja je izbegla streljanje na obali Dunava u Budimpešti. Imala je 14 godina kad su došli po njenu porodicu. Otac joj je rekao da legne i da glumi da je bolesna. U krevetu je dočekala vojnika koji je rekao da svi moraju da izađu iz stana. Porodica je ubeđivala vojnika da ostavi Evu. Rekli su mu da je ona prvak Mađarske u plivanju. Da će upravo ona proslaviti Mađarsku u svetu. Vojnik je u jednom trenutku počeo da ih sluša, razmišljao je malo i rešio da je ostavi. Svi ostali su streljani na obali Dunava. Zapamtila je vojnika jer je imao karakteristične oči: jedno plavo, a drugo zeleno.
Eva je osvojila dve olimpijske medalje: zlatnu 1952. i srebrnu 1956. godine. Držala je i rekord na 400 metara 1953. godine. Godinama posle oslobođenja na Margit Sigetu je stajala na postolju kako bi dobila još jednu medalju u nizu. Dok se saginjala da joj se okači odličje oko vrata videla je da medalju drži čovek sa dva različita oka: jednim plavim, jednim zelenim…
Kad su je kasnije pitali zašto nije otišla iz Mađarske, zašto je plivala za one koji su joj pobili celu porodicu, rekla je: „Oni su rešili da nas ubijaju, a ja sam rešila da pobeđujem“. Eva Sekelj je umrla 29. februara 2020. u 92. godini.

Marija Vasić – profesorica socijologije

Marija Vasić predaje sociologiju u novosadskoj Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, ali u januaru, kada je većina događaja vezana za strašne događaje iz Drugog svetskog rata, predaje o Holokaustu.
– Ceo januar predajem Holokaust. Pričam, pokazujem fotografije, preporučujem filmove… Ne pričam samo o nacističkim zločinima na ovim prostorima, već u celoj Evropi. Deca su zainteresovana. Pogodi ih to što čuju i vide. Sve to ostavlja utisak na njih, često traže da im preporučim knjige i filmove kako bi dalje sami istraživali. Predajem maturantima i svake godine dobijam 350 novih učenika. Vodim ih na Štrand, na Kej, na mesta stradanja za koja većina ne zna, iako žive u Novom Sadu. Ipak, pokušavam da ih ne ugušim, da ih ne forsiram, jer to zna da izazove otpor i onda je cela priča kontraproduktivna.
Naša sagovornica ne priča samo učenicima o Holokaustu i Jevrejima, već, kako kaže, o tim temama govori i prijateljima, rodbini, svima koji su voljni da slušaju fascinantne pripovesti o narodu koji je predodređen da preživi.
– Često me pitaju zašto se bavim Jevrejima. Nisam Jevrejka, niko mi nije stradao u Holokaustu, nema tu nikakve lične priče ili nekog porodičnog motiva. Moj odgovor je da se bavim tim temama jer svi mi imamo obavezu prema svim tim ljudima koji su stradali. To je na neki način kolektivna odgovornost. Holokaust ne bi tako velik i strašan da nije bilo saradnje sa nacistima. Ljudi koji mi postavljaju takva pitanja mene ne razumeju, ali ni ja ne razumem njih. Holokaust se može tumačiti ovako: to je želja grupe ljudi da u potpunosti uništi ceo jedan narod. Sistematski i temeljno. Svi su mogli da se izvuku osim njih. Zato se bavim tom temom.

Vagon na vrhu brda Har HaZikaron (Brdo Pamćenja), u Jad Vašemu (Memorijalni centar za žrtve i heroje holokausta)

Fotografija preuzeta sa Google slika ovde 

 

Pravednici, ljudi koji su pomogli u spašavanju Jevreja

Marija je nekoliko puta boravila u Izraelu. Na pitanje šta je ostavilo najveći utisak na nju odgovara:
– U Jad Vašemu, Memorijalnom centru za žrtve i heroje holokausta, nalazi se ogromno brdo i jako je teško ciljano naći pravednike, ljude koji su pomogli u spašavanju Jevreja. Otišla sam tamo ciljano da tražim pravednike iz Srbije. Dali su mi koordinate i onda sam morala da šetam 15 minuta brzim hodom do tog mesta i to po velikoj vrućini. Htela sam da pronađem Duška Jovanovića. I dolazim tamo, ne mogu ništa pronaći, jer je to ogroman prostor. Pomogli su mu Amerikanci, neki protestanti. Svi su se rastrčali da pronađu Duška. Rasplakali su me. I odjednom, jedan marinac je viknuo: „Našao sam Srbiju“. Tako sam ga našla. Duška sam znala dugo, dolazio je u školu i nikada nije rekao da je pravednik. Tek kada je umro, shvatila sam da je spasao grupu Jevreja. Spasao je 20 lgoraša iz Bora,  1944. godine. Oni su prolazili Futoškom ulicom, vodili su u sigurnu smrt sve te ljude koji su bili mršavi, izgledali su kao aveti. Kad su prolazili pored pokrajinske bolnice, videli su otvorena vrata i svih 20 rudara se ušunjalo u podrum. Duško ih je primio, dao im lekove, sakrio ih i sačuvao od sigurne smrti. I onda su mu u njegovoj osamdesetoj godini zakucali na vrata i rekli da treba da dođe na dodelu titule pravednika.

Šindlerov memorijal

Do Šindlerovog memorijala (Oskar Šindler, nemački preduzetnik i član Nacističke partije, spasio je više od 1.100 Jevreja) Mariju je odvela Eva Levi, najmlađa osoba sa Šindlerove liste.
– U Spilbergovom filmu ima ta scena kada vagon zaluta u Aušvic pa se Šindler kocka sa upravnikom celu noć kako bi ga otkupio. Šindler mu kaže da mu trebaju svi iz vagona za rad u fabrici. Upravnik mu daje sve odrasle, ali ne i decu, jer šta će mu deca za rad u fabrici. I Šindler se seti, dovede devojčicu i kaže upravniku da pogleda te male prste, jer samo ti mali prsti mogu da urade posao sa nekim sitnim delovima… E, ta devojčica je Eva Levi. Dok nam sve to priča vodi nas do Šindlerovog memorijala.

Jad Vašem, memorijalni centar za žrtve i heroje holokausta

Jad Vašem je smešten na brdu Har HaZikaron (Brdo Pamćenja), a na vrhu je vagon, stočni vagon kojim su u logore smrti prevoženi Jevreji iz cele Evrope. Vagon stoji na šinama na velikoj visini, kao da lebdi i kao da će svakog trena pasti. Postavljen je tako da se vidi iz jerusalimskog porodilišta.

– Eto o čemu se sve vodilo računa: vagon iz Aušvica okrenut prema porodilištu, to je upozorenje, simboličko, ali i stvarno, da se ne ponovi Holokaust. Kada već pominjem decu moram ispričati nešto potresno, ali nimalo patetično. Reč je o delu memorijala koji je posvećen deci stradaloj u Holokaustu. Posetioci prolaze kroz niz mračnih prostorija, svuda su raspoređene sveće, jedino što se čuju imena milion i po dece (ime, prezime, godište i država). Samo to i ništa više.

Dragan Stojanović

Foto: Dragutin Savić