Lepota ružnoće – Ruina od zlata

Irska tradicionalna muzika, u bilo kojoj formi, ne prija mom uvetu. To jednostavno ne može da se sluša, sve je isto i dosadno. Uz to, irska muzika je pomalo napadna, agresivno udara u glavu, kao da viče – slušaj me, baš sam super.

Na preporuku prijatelja, inače kolege kolumniste na ovim stranica, sam odlučio da ipak pogledam dokumentarac o najpoznatijem pevaču irskih pesama. „Motao“ sam unazad treći program RTS-a i došao do naslova „Ruina od zlata: Nekoliko rundi sa Šejnom Mekgovanom“ (Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan). Naravno reč je, može se reći, o legendarnom vođi benda The Pogues.

Hronični otpor prema irskoj muzici nisam prevladao, ali mi sve te note i ritmovi nisu smetali, jer sam gledao neverovatan dokumentarac. Autor Julien Temple je ispričao nekoliko važnih priča. Prvo o samoj Irskoj, o životu na selu i teškim uslovima i još težim ljudima koji tamo rade, piju i viču: „Fuck“. O surovosti života na ostrvu. Potom priču o borbi za nezavisnost i surovosti britanske vojske, potom o odnosu Engleza prema Ircima koji žive u samoj Engleskoj, zapravo u Londonu. I to je priča o surovosti i maltretiranju.

U tom okruženju odrasta i sazreva naš antiheroj Šejn. On je propalica u svakom smislu i to vrhunska propalica, najbolji među propalicama. On se drogira, pije, tuče, dobija batine, njega maltretiraju i on maltretira druge. Sve to radi do ivice pucanja. Sve gura do samog kraja. Kada odluči da postane panker on je najgori od svih pankera. Na koncertu benda The Clash on i devojka se ujedaju do krvi, na jednom koncertu je ostao bez dela uveta. Čak i novine pišu o delikventu.

Sve je vodilo u propast, ali je tu bila muzika i, kako kažu poznavaoci, a ja to očigledno nisam, ogroman Šejnov talenat, kako za pisanje pesama, tako i za interpretaciju irske narodne muzike, ali u duhu panka koji ga je formirao.

Šejn nikada nije odustao od beskompromisnog stava. On ne želi nikome da se dopadne, niti želi da govori ono što druga strana želi da čuje. Naprotiv, svima govori sve što mu padne na pamet. Ne može se reći da je mudar. Lupeta on dosta, ali ta iskrenost i taj stav vas brzo kupe. Taj razbarušeni, krezavi, nadrndani, ne retko pijani Irac na prvi pogled je čovek za izbegavanje, a zapravo je, kako kaže njegova sestra, divna osoba, samo treba truda da se do te lepote dođe. Reditelj filma je uspeo u tome.

Kada jednom „uhvatite“ tu lepotu koja se krije iza svete ružnoće i grubosti, više vam neće biti bitno ništa drugo osim tog otkrića, neki bi rekli da je to duša. Na samom kraju filma Šejna na scenu dovoze u invalidskim kolicima. Ruke mu se tresu, jedva drži glavu uspravnom. Daju mu mikrofon i on jedva uspeva da nekako, vrlo loše, otpeva par stihova. Na sceni je i Nik Kejv. Prijatelj uskače, ne želi da publika sluša takvog Šejna. Kejv peva zajedno s njim, želi da pokrije njegov glas, želi da mu pomogne, da ljudima ne ostane taj drhtavi, slabašni glas u sećanju. Kejv je pronašao lepotu i ne želi da bude oskrnavljenja nekom tamo drhtavicom. Velik film o velikim ljudima i na kraju desetak sekundi u koje stane prijateljstvo za ceo život.