Posle zaista nespretnih i nepromišljenih reakcija na građanske proteste, čini se da se vladajuća većina konsolidovala i da je uspela da uspostavi „ravnotežu“ na terenu. Daleko je još od kontrole utakmice, ali pritisak opozicije lagano popušta, vlast više ne pravi početničke greške i lagano se lopta iz šesnaesterca pomera ka sredini… Još uvek je opasno, vlada je još uvek u defanzivi, ali…
Prvenstveno prljava igra, ali mora se priznati i par maestralnih driblinga, primoravaju opoziciju da ozbiljno promisle o daljoj strategiji u odnosu na proteste. Ili ako već ne o strategiji, onda barem taktici…
Promena fokusa, kako narativnog, tako i političkog, sa (opravdanih) zahteva građanskog protesta, na (istini za volju) suštinska rešenja svake političke krize (izbore), dovode opozicione taktičare (da ne kažem lidere) u jednu, na prvi pogled (a možda i drugi) nezavidnu situaciju, za koju ne postoji (ili barem nije saopšten) jasan plan.
Vrlo vešto, premijerka je saopštila da se neće odreći ni jednog svog ministra, da je potpuno zadovoljna radom ministra unutrašnjih poslova, ali da je za slučaj da su građani nezadovoljni njegovim radom i ako „protestanti“ nastave sa insistiranjem na smeni pojedinih ministara, spremna da ona podnese ostavku! U ovakvoj situaciji Predsednik republike ima ovlašćenje da nekom drugom ponudi mandat za sastav nove vlade, ali smo iz SNS-a (čiji predsednik više nije Aleksandar Vučić) čuli, da za slučaj da Ana Brnabić podnese ostavku, SNS neće predlagati drugog mandatara. Iako nije saopšteno, pretpostavljam da SNS ne bi učestvovao u vladi čiji bi premijer bio iz neke druge političke opcije (osim možda da mandatar bude Ivica Dačić), niti bi pružio podršku nekoj manjinskoj vladi. U ovakvoj situaciji, jedino rešenje su novi izbori…
Ali građanski protest(i) ne traže izbore… Političke partije koje se nalaze u organizaciji protesta, najodlučnije odbijaju svaku pomisao na izbore… Čak se pominje radikalizacija protesta (doduše bez jasnog objašnjenja šta to konkretno znači)…
Bar meni (ne znam kako vi stojite sa vašim promišljanjima) nije najjasnije na koji način se planira okončanje političke krize u kojoj se nesumnjivo nalazimo, ako to nisu izbori?
Evo, da pretpostavimo da se prihvate zahtevi protesta i da ministar Gašić bude smenjen (ili čak on odluči da podnese ostavku) i na njegovo mesto se postavi (izabere, odlučite sami) recimo gospodin Vulin ili gospodin Selaković… Zahtev je ispunjen? Smeni se gospođa Zekić (podnese ostavku, svejedno), pa i čitav REM i za predsednika REM-a se postavi (izabere) gospodin Marić ili gospodin Mitrović… Protesni zahtev je ispunjen? Hoćemo li dalje, ili sami razumete logiku… Samim ispunjenjem (opet ponavljam opravdanih) zahteva sa protesta, apsolutno NIŠTA se neće promeniti, dokle god se ne utvrdi odgovornost za učinjeno ili pak neučinjeno i dokle god se ne postavi moralna ravan ispod koje učesnici u političkoj utakmici neće ići.
Trenutna vladajuća većina nema želju, a vrlo verovatno ni kapacitet da se bavi demokratizacijom društva.
Energija protesta postoji, ona je ogromna, ali nije večna… Sama po sebi će da jenjava… Što više vremena prođe, manje ljudi će verovati u trenutak! Što više vremena prođe, veliki broj ljudi će se osećati izdano… Ovu energiju je jako bitno usmeriti i kanalisati, a ne rasipati… Predsednik nam je u viša navrata saopštio da on ima „svo vreme ovog sveta“, te da poziv za „dijalog“ stoji i da opozicija kuca „na otvorena vrata“…
Podsetiću da je protest „1 od 5 miliona“ protraćen i da je trebalo pet godina i velika tragedija da se ponovo stvori tolika energija.
Dosadašnji uspesi protesta temelje se samo na upornosti i doslednosti građana, odnosno njihovoj želji za uspostavljanjem moralno i vrednosno prihvatljivog društva, o poštovanju pravih vrednosti, ljudskom dostojanstvu, slobodi mišljenja…
Zato je bitno da se definišu i jasni politički zahtevi, da se građanima obrate i političari (čak da stanu ispred građana i povedu ih), da se na svakom narednom protestu fokusira i jasan politički problem i predstavi politička ideja! Nužno je napraviti alternativu vladajućoj većini!
Recimo, niko nije rekao da u budžetu navodno nema novca za opravdane zahteve poljoprivrednika, dok je samo 10 dana posle odbijanja njihovih zahteva, opet rasipan budžetski novac koji se baca na „pomoć“ građanima mlađim od 16 godina! Ne zna se tačno iz kog razloga za tinejdžere ima, a za poljoprivrednike i stočare nema… Niti je zatražio objašnjenje, niti pozvao poljoprivrednike na proteste! Poplave su ne samo potpuno uništile delove Srbije, već i ogolile način na koji se gradi po Srbiji… Niko ništa o svemu ovom, iako smo pre svega par godina već bili u sličnom problemu! Na Kosovu i Metohiji je opsadno stanje… Decu prebijaju po ulicama! Nastavljaju se pretnje, ubistva, nasilje… Kuluviji je skinuta nanogica, policajci koji svedoče o dešavanjima u vezi sa Jovanjicom, direktno upućuju na umešanost države… Čak to nazivaju državnom plantažom! Upadljivo se ćuti o predlogu zakona kojim će se omogućiti besplatne konverzije zemljišta (ovo bi bila najveća pljačka u istoriji Srbije!), ćuti se o promeni pravne forme javnih preduzeća, nezakonitim izborima u opštinama na severu Kosova…
Cela Srbija je u vanrednoj situaciji u gotovo svim sferama života!
A gde smo mi? I na šta ćemo pristati?