Ima li kolektivne krivice? U glas se ponavlja da nema. Ali, ako neko radi nešto u naše ime i mi se ne bunimo protiv toga, onda se slažemo, zar ne? Recimo, ako neko u ime cele nacije osvoji svetsko prvenstvo u fudbalu ili rvanju, mi rado prihvatamo kolektivnu krivicu, izvinjavam se, mislio sam na uspeh. Ako kojim slučajem neko dobije Nobelovu nagradu, za fiziku ili književnosti, nije li to sreća cele nacije. Ako, pak, neko u naše ime pobije neke ljude koji nisu naši, nije li onda i to zajednička zasluga? Nismo mi ni šutirali loptu, a osećamo se kao da smo deo tog kolektiva. Ili možemo birati koji deo kolektivnog nam se sviđa, a koji ne? Može li tako? Postoji li išta što se može nazvati kolektivno? Toliko pitanja bez odgovora.
Karl Jaspers kaže da ne postoji kolektivna krivica, krivica je uvek individualna, ali kolektiv može biti odgovoran.
Ginter Gras misli malo drugačije. U njegovim delima, iako je reč o fikciji, a ne teoriji, kao kod Jaspersa, kolektivna krivica ipak postoji. Kolektivna krivica je vrlo konkretna, sastavni deo te celine su pojedinci koji su sami prihvatili svoj udeo u kolektivu, a samim tim i u njegovoj krivici.
Ginter Gras je sve to uklopio u remek-delo moderne književnosti, u roman „Limeni doboš“ (Die Blechtrommel, 1959. godine, internacionalni prevod: „The Tin Drum“). Sam Gras je rekao da ova knjiga obrađuje jedan od najmučnijih perioda u nemačkoj istoriji - uspon nacizma i Drugi svetski rat. Ipak, on se nije bavio istorijom u užem smislu, već je govorio o običnim ljudima i o njihovoj krivici za ono što se dešavalo na velikom istorijskom platnu.
Gras misli da je problem u samom nemačkom narodu koji nije uspeo da se odupre nacizmu, koji je samo skrenuo pogled od zločina koji su se dešavali tu pred njihovim očima.
Glavni junak se zove Oskar, on je u trećoj godini, i na svoj treći rođendan je odlučio da više neće da raste, da će ostati mali iako će se mentalno dalje razvijati i biti odrastao. Oskar je nemački narod, neko ko je mentalno zreo, ali odbija da poraste, odbija da se suprotstavlja autoritetu, jer je mali, ne može to da uradi. Oskar je savršena slika, stilska figura koja opisuje ćutanje Nemaca.
Oskar za treći rođendan dobija limeni doboš, od kog se više neće odvajati. To je njegova Nemačka u malom, nemačka koračnica, vojna muzika, marš, sila…
Gras je kroz lik Oskara „izložio sramu i ismijavanju njemački način razmišljanja u prvoj polovici 20. stoljeća“, piše Selimir Sokolović u fantastičnom radu „Teret krivnje u djelu ‚Limeni doboš‘ kao kolektivna Njemačka krivnja“.
Priču nam iznosi sam Oskar Macerat (Matzerath). On nam o prošlosti priča iz ludnice. Izolovan je od ostatka sveta. Oskar priču o svom poreklu, rođenju, odluci da ne odraste i potom silnim dogodovštinama u predratnoj i ratnoj Nemačkoj. Priča o tome kako je odlučio da ne raste i kako je, mnogo godina kasnije, odlučio da nastavi da raste, ali bez mnogo uspeha.
Dok čitamo njegove ispovesti shvatamo da su sva njegova razmišljanja voluntaristička, da ga činjenice i dokazi ne zanimaju, da samo misli na sebe i da priznaje samo sopstveni pogled na svet. Logično je da Oskara ne muči krivica, kod njega nema prostora za takve misli.
Sokolović pravi zanimljivu paralelu između dečakovih sposobnosti i događaja koje Gras pokušava da razume:
- Oskar ima još jednu moć, a to je da glasom lomi staklo, toliko visoko može da vrišti da će staklo pući. Često razbija staklo samo zato što može… Hitlerova mladež zajedno sa SA postrojbama lutaju kroz gradove Njemačke i njenim graničnim područjima, uništavajući 267 sinagoga i oko 7.500 trgovina. Tokom pobune, oko 30.000 židovskih muškaraca zarobljeno je i poslano u koncentracione logore - prvi put u historiji da su Židovi bili zatočeni samo zato što su Židovi. Ubrzo nakon Kristallnachta nacisti su zabranili da Židovi pohađaju njemačke škole, da prakticiraju svoje zanate, da ulaze u njemačke poslovne objekte ili da dobivaju vozačke dozvole.
Svaka veza Oskarovog talenta s Kristalnom noći je nesumnjiva.
- Oskarov izbor da ostane utjelovljen kao trogodišnjak, paralelno je s ponašanjem Njemačke u predratnom razdoblju. Njegova je krivica da je on bio jedan od njih: zlostavljano dijete koje bijesni, pribjegava staklenom nasilju, odbacuje izbore drugih, manipulira i šteti svima kako mu je volja. Oskarove manipulativne sposobnosti rastu i on postaje nepristojan jer njegovo strahopoštovanje prema vlastitoj moći raste. Oskar je i slab i moćan, bestidan: želi biti bolji od svih ostalih, ali je također sposoban za velika uništenja – piše Sokolović.
Kroz Oskara Gras opisuje naciste i to preciznije nego što je opisano konvencionalnim metodama. I nacisti i Oskar su besni, strašni, opasni i, pre svega, infantilni.
- Kao Oskar i njemačko stanovništvo je ignoriralo te događaje što ih čini saučesnicima u Holokaustu. Grass je kasno saznao da je Kristallnacht vrhunac dugogodišnje antisemitske propagande koje je njemački narod bio vrlo svjestan i da je to obilježje početka uništenja Židova u Europi. Oskarova sposobnost razbijanja stakla – kao da nas želi podsjetiti na ove strašne noći. Slomljeno staklo simbolizira bijes, bilo da je to Oskarov infantilni bijes ili nacistički bijes Kristallnachta. Od tog trenutka Oskar koristi svoju sposobnost da razbije staklo kako bi prisilio ljude da rade što on želi. Kao da kaže da Nacistička Njemačka prisiljava Židove da rade ono što nacisti hoće.
I nacisti i Oskar su ubeđeni da kontrolišu svet, da su centar svemira, psiholozi to zovu infantilnom omnipotencijom.
Tu nema mesta za krivicu, a Gras baš insistira na krivici. Na kraju govori samo o svojoj krivici. On piše o „krivici, krivici i još ispaštanja“. O tome piše dok priznaje da je pred kraj bio član Hitlerove omladine.
- Grass je kroz malog Oskara stvorio ekstremni primjer samoupravnog njemačkog društva koje dopušta da se dešava užas i da ih se to, u isto vrijeme, ne tiče – piše Sokolović i zaključuje: - Grassov društveni i politički aktivizam i njegovi romani bili su njegovi putevi za ono što je smatrao osobnim moralnim nedostatkom svakog Nijemca koji je šutio za vrijeme rata, a i kasnije, uključujući i sebe.
Držim da svakom društvu treba jedan ovakav roman. „Limeni doboš“ jeste lekovito delo, ali ipak to delo nije uspelo da izleči bolesnika. Možda je Gras ipak hteo nešto drugo, možda je ipak hteo reći da u svima nama čuči mali Oskar, besni, strašni, opasni i infantilni đavo koji misli da je bolji od drugih samo jer nije nikada pokušao da bude u tuđoj koži, koji nikada nije ni pokušao da vidi druge, a nije pokušao ni da vidi sebe: ludaka koji pričao kako je moćan, a zapravo je slab i bestidan.
Niko ne priznaje kolektivnu krivicu jer niko neće da vidi u sebi tog malog bubnjara koji glasom lomi staklo. To ne znači da kolektivna krivica ne postoji, jer Oskar nije samo jedan i nije samo književni junak. On je naša sudbina.
By Gasitis
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.