Čudan je taj odnos Srbije prema Rusiji i zapadnim državama. Čini se da je potpuno emotivan, čak i kad te emocije mogu da štete, recimo, u slučaju energenata. Tu valjda ne treba biti sentimentalan. Ili će nas, ipak, ljubav grejati jače od nafte i gasa?
To nije ništa novo, ali kao kad se voda povuče i otkrije šta je sve bačeno u jezero, tako se i u kriznim situacijama vidi koliko emocije u javnom prostoru mogu biti pogubne.
Emocije bi trebalo da budu rezervisane za privatni prostor. To se posebno odnosi na ljubav i mržnju. Ako te dve krajnosti uđu javni prostor, katastrofa je gotovo izvesna. Samo je pitanje vremena kada će se dogoditi.
Utisak je da se upravo to događa u celoj priči o gorivu i NIS-u. Na kraju balade svi će se izvući (videti pod Nemačka ili Bugarska), uz manju ili veću štetu, samo će Srbija nadrljati. I za to će nam, poslovično, svi ostali biti krivi, samo mi nećemo. E, umalo da zaboravim, ni Rusi neće biti krivi.
Mislim da ni Tramp neće biti kriv, ali Amerikanci hoće. Kako je to moguće? Ne pitajte.
Emocije su nedokučive, možda čak i mistične, naročito ljubav i mržnja. Nekad znamo gde im je izvor, nekad nemamo pojma. Zato im nije mesto u javnom prostoru, što znači – u politici.
Tamo gde vlada mržnja imamo diktaturu, a tamo gde dominira ljubav imamo totalitarizam – da vrlo slobodno interpretiram Hanu Arent. Mi imamo i jedno i drugo.
Ako bismo pokušali dublje da uđemo u to koga i zašto toliko volimo ili mrzimo, došli bismo do zastrašujućih rezultata. Mi, recimo, volimo Rusiju, ali samo onda kada je ekstremna i destruktivna. Evropu pak preziremo upravo kad nije ekstremna i destruktivna. Isto tako i SAD. Mi, recimo, i dalje mrzimo Ameriku, ali volimo Trampa. Prilično čudno, zar ne? Amerika još nije dovoljno ekstremna i destruktivna, pa je ne volimo, ali Tramp jeste – i ekstreman i destruktivan – što automatski znači da mu blanko pružamo svu ljubav. Nemačku ne volimo, ali AfD prolazi bez problema. Da ne nabrajam dalje.
Sve same emocije. I onda kad dođe dotle da treba biti racionalan – jer nam treba gorivo – emocije prevladaju. Umesto da rešavamo problem, mi mrzimo i volimo. I tako već godinu dana. Zabole nas za gorivo, mi smo majstori snalaženja: već ćemo ga isisati (bukvalno) iz nekog rezervoara. Važno je da imamo koga bezuslovno da volimo i bezuslovno da mrzimo. Neke tako volimo jer su ekstremni i destruktivni, ali ih i mrzimo jer su rešili problem (vidi pod Mađarska).
Ispada da ništa nije važno osim odrediti parametre i odaslati ljubav ili mržnju.
Rusija tako vodi sumanuti rat, ali nije kriva, već je izazvana. Rusija je, po površini, najveća država (17.098.246 kilometara kvadratnih), sledeća je Kanada, zemlja koja ima daleko manje kvadrata životnog prostora (9.984.670 kilometara kvadratnih). Bezmalo dve Kanade mogu stati u jednu Rusiju. I baš toj i takvoj Rusiji treba još kvadrata. Ajde što tako misle Rusi, nego što i mi mislimo tako. Samo da je ekstremno i destruktivno. Kad se probude iz emotivne uzbuđenosti – što se ne dešava često – Srbi pokušaju da smisle i neki racionalni argument. Recimo, kažu da su Ukrajinci maltretirali rusku manjinu, pa sad ovi moraju da se otcepe. U tom slučaju, proglašenje Kosova bilo bi potpuno ispravno. A ne, ne. Nemoj me sad hvatati hvatati u raskoraku. Kontradikcija se oprašta onima koji nisu sve vreme kognitivno prisutni.
By the way, Sokrat je dovodio sagovornike u kontradikciju kako bi im pokazao da ne znaju upravo ono o čemu stalno govore – da ne znaju ono što misle da znaju. One koji znaju nije mogao dovesti u kontradikciju, jer su vladali gradivom. Ali utisak je da Sokrat ništa ne bi postigao da se prošeta među nama. Mi nismo upali u kontradikciju zato što smo mislili. Mi smo pali na nos jer smo probali da smislimo nešto u potpunom emotivnom naboju. Znanje uopšte nije bilo na repertoaru.
O problemu NIS-a može se razmišljati na više načina. Naravno, pod uslovom da isključimo emocije, jer im tu nije mesto. To može biti naš brod za Evropsku uniju. To može biti način da se ubrza Vučićev pad. Neka žrtva morala bi se podneti, ali zar nije tako u svakoj revoluciji? To može biti put ka energetskoj nezavisnosti zemlje. O svakom problemu može se misliti na više načina, dok je svaka emocija sama za sebe – jedna i usamljena.
Na kraju, još malo razmišljanja. Jeste li za mir ili za rat? Onako načelno. Jeste li za to da se nigde ne vode ratovi? Onako manekenski. Znači li to da treba učiniti sve da se ratovi zaustave ili spreče? Zar sve ono nije pokušaj Amerike – tačnije, Donalda Tampa – da zaustavi rat u Ukrajini? I to u korist Rusije, koja ni takav mir ne prihvata? Nisu li sankcije logičan put ka tom cilju?
Da smo mislili, malo duže i malo jače, najverovatnije bismo pronašli rešenje za nas, bez upadanja u sokratovske kontradikcije. Možda možemo bolje ako izbacimo emocije iz javnog prostora. Onako kako nas je učila Hana Arent. Kako nas je učila, ali nas nije naučila. Jer da bi se učilo, mora se čitati.
Za sam kraj, jedna manekenska poruka: treba voleti ljude koji nas okružuju, konkretne ljude, a ne zamišljene zajednice, što bi rekao Benedikt Anderson.