Kako nam se bliže decembarski izbori, ako izuzmem jasne simpatizere (da ne kažem ostrašćene), sve češće čujem one klasične floskule, „nemam za koga da glasam“, „svi su oni isti“ i slična razmišljanja. Kritike na račun opozicionih prvaka (o vlasti da i ne govorim) su sve češće, a da budemo iskreni i opravdane. Kad na to dodamo šta jedni o drugima pričaju i kako se ponašaju, potpuno je razumljivo nepoverenje ljudi. Moram da priznam da sam jednog trenutka i kod sebe primetio crtu razočarenja i početke nezainteresovanosti (pogledati prethodni tekst)!
Iz letargije me je trgao Cane, u stvari da budem precizniji Partibrejkersi i pomalo zaboravljena pesma „Ljudi nisu isti“. Nije baš neki hit, niti je „best of“, ali je u najboljem maniru Brejkersa i skroz primerena trenutku! Snažan gitarski rif i stihovi koji bi svaki pojedinačno mogli biti ispisani na zidu neke zgrade kao grafit! „Prolaze dani, prolaze noći, odluči se kada ćeš moći?” I zaista, ako ne mi (odnosno ja), onda ko? Ako ne sada, kada? Za koga? Pa to baš i nije toliko bitno! Bitno je da se pokrenemo, da sami sebi kažemo da nam nije dobro, da nismo zadovoljni ni društvom, ni državom, da možemo bolje! Bitno je da kažemo sebi da su oni (bilo ko) na vlasti samo i jedino zbog nas, i da samo i jedino zbog nas mogu da je izgube! Nikako drugačije i zbog ničeg drugog!
Neće Đilas pobediti Vučića, nego mi! Neće NS da pobedi SNS, nego mi! Nijedna politička opcija nam neće rešiti ni jedan jedini problem koji imamo, ako ga mi sami ne rešimo.
Pitajte se šta vam smeta? Šta vas muči? Šta vas nervira? Na koji način se to rešava? Tako što se uzdamo u neočekivanu silu koja se iznenada pojavi i rešava stvar? Ili uradimo šta možemo? Malo vam slobode? Slobodno glasajte! Nema demokratije? Izađi, glasaj i pokaži šta je demokratija! Nema slobode govora? Pričajte ljudi!
Pravosuđe je korumpirano? Nezaposleni ste? Mala zarada? Loše zdravstvo? Prosveta? Poljoprivreda? Kako se rešava? Tako što ćutimo i čekamo Đilasa, Jeremića, Boška, Jovanovića, Ćutu, Aleksića, Mariniku, Milicu? Vučića? Koga?
Tako što kažemo ćuti, može i gore?
Pa imam za vas jednu jednostavnu misao… Nije moja, postoji od kad je sveta i veka, ali ipak… Ne pristajem! Do mene je! Do tebe je!
Da l’ može gore? Može naravno, ali to nije pitanje! Pitanje je može li bolje?
Karl Marks je rekao: “Svaki narod ima onakvu političku vlast kakvu zaslužuje“.
A šta mi to zaslužujemo? I čime ćemo zaslužiti bilo šta bolje?
Ima jedan, vrlo jednostavan način, olovke u ruke i pamet u glavu, pa 17.12. bila kiša, sneg, vetar, kijamet… na izbore i zaokruži nešto!
Završiću sa stihovima RATM „It has to start somewhere, it has to start sometime
What better place than here, what better time than now?“.