Maratonci su otrčali počasni krug

Jedan od ključnih jugoslovenskih filmova zadovoljio je sve standarde moderne kinematografije. To je film sa svim kvalitetima, od umetničkih do društvenih, a istovremeno je jedan od najcitiranijih filmova, kako u svakodnevnom govoru tako i u drugim delima, posebno su fraze korišćene u muzici. Tako je zadovoljen dvostruki kriterijum, dobili smo umetnički film koji je gledan i citiran. Čini se da ne može bolje. A onda uvek sledi isto pitanje, kako to da više ne snimamo filmove tog kvaliteta. Ne baš takve, to nije moguće, to nije ni zahtev, već filmove koji će biti autentični, koji će govoriti o nama kritički, ali tako da lako možemo svariti svu gorčinu. Gorka pilula najbolje se pije uz smeh. Ili je to možda samo varka, površni utisak?

„Maratonci trče počasni krug“ je sve to postao, moglo bi se reći, sam od sebe. Autor je nameravao nešto, ali su gledaoci filmu dali novo značenje. To, naravno, ne umanjuje veličinu autora, samo govori u prilog tezi da delo, pošto je napisano, počinje da živi svoj život, nezavisno od autora. Što nekad baš i nije dobro, ne za autora, već za publiku.

U ovom slučaju je još komplikovanije. Dramu „Maratonci trče počasni krug“ Duško Kovačević je napisao kao student treće godine dramaturgije. Njegova ideja bila je da prikaže porodicu pokvarenih grobara koja se raspada pošto umre glava familije. Kovačević je hteo da kritikuje komunistički režim, a posebno Tita. Predvideo je da će posle njegove smrti doći do raspada i to krvavog. Radnja je bila smeštena u savremeno doba (početak sedamdesetih). Drama je postavljena kao pozorišna predstava koja ozbiljno treba da kritikuje društvo. I, naravno, da bude tragedija. Međutim, publika je shvatila kao komediju. Publika se smejala sebi, autor je gađao jednu, manju metu, a pogodio je mnogo veću – čitavo društvo.

Kovačević je nastavio da piše drame. I to kakve. Ali je u međuvremenu počeo da ih prerađuje u scenarije. S rediteljem Slobodanom Šijanom je prvo snimio film „Ko to tamo peva“ (drama je napisana 1980. godine, a odmah je snimljen i film). Potom se tandem vratio studentskom Kovačevićevom radu. Godine 1982. snimljen je film. Jedan od najvećih u katalogu domaće kinematografije.

Radnja je prebačena u tridesete godine, kritika komunista više nije bila toliko važna da je morala biti direktna, kritikom je zahvaćeno mnogo više od komunista, a oni nisu izuzeti, već su samo postali deo većeg problema.

Priča o grobarima koji prodaju jedan te isti sanduk već godinama jeste smešna i tragična istovremeno, ali govori o jednoj srpskoj osobini koja je esencijalna i koja srpski svet gura u propast. Reč je o mnogo hvaljenoj snalažljivosti, pre svega da se prevari sistem. Iskopavanje mrtvih i krađa sanduka nije baš etički prihvatljiv biznis model, ali je uspešan. I dok se smejemo Topalovićima i njihovom saradniku Biliju Pitonu, koji radi taj prljavi posao, bukvalno prljavi, jer iskopava sanduke za familiju, zapravo se smejemo sebi, ali sve racionalizujemo tako što kažemo da su oni drugi mi, oni kojima mi ne pripadamo. Tako je uvek do jedne tačke. Sve prestaje kada Topalovići i Bili nama ukradu sanduk ili kada ih uhvate i stave na stub srama. Onda sledi moralizovanje i večno srpsko pitanje – kako se to nama dogodilo.

Nije ni čudo da je publika preinačila autorovu nameru, nije čudno da je tragediju pročitala kao komediju.