Mašta i stvarnost

Gabrijel Garsija Markes silno je želeo da postane slavni pisac, ali mu nikako nije išlo. Radio je kao novinar, pisao je knjige, ljudi su ga čitali, ali to nije bilo to. On je hteo mnogo više. Ambicija ga je odvela u Meksiko Siti. Tamo je nastavio da piše, ali i dalje nije bio zadovoljan. A onda je jednog julskog dana 1965. porodica kolima krenula na odmor u Akapulko. Na pola puta Gabrijelu se sve složilo u glavi. Ceo roman mu je sinuo pred očima.

Tako je počelo rađanje „Sto godina samoće“, romana koji će promeniti sve, ne samo u životu samog autora, već i životu zapadne književnosti.

Ključna asocijacija već na sam pomen romana jeste mašta. Svako ko je makar i počeo da čita knjigu konstatovao je da je Markesova mašta neverovatna, beskrajna, čudesna… Ipak, mašta nije bila jedini ključ za pisanje „Sto godina samoće“.

Današnja preporuka nije sam roman, već dokumentarni film „Gabo – The Creation Of Gabriel Garcia Marquez“. Autor Džastin Vebster (Justin Webster) otkriva da je slavni roman duboko ukorenjen u stvarnosti. Priča počinje u udaljenom i izolovanom selu, zvuči poznato? Tamo je rastao mali Gabrijel, bez roditelja, koji su se preselili u grad, a dete su ostavili s babom i dedom.

Na prekinutom putu Markesu je sinulo da napiše roman na osnovu babinih priča i na osnovu ljudi koje je poznavao. Ne mora ništa da izmišlja. Njegova baka je u svemu videla duhove, u svakom predmetu i svakoj životinji. O tome je živopisno govorila. Malom dečaku je pričala strašne priče, ali nikada nije bila uznemirena, jer je ona živela s tim duhovima, pričala je kao da se sve dešava tu i sada, kako da je sve stvarno. Markes je odlučio da preuzme metode svoje bake kako bi uvukao čitaoce u magični svet. Ta magija je u Markesovom životu bila stvarnost. Mali dečak je verovao u sve te priče, a kasnije ih je potisnuo, kao izmišljene i beskorisne, sve dok mu se detinjstvo nije vratilo u sećanje na putu za Akapulko.

„Svi moji likovi su sastavljeni od ljudi koje poznajem“, objasnio je slavni pisac.

A onda je usledio uspeh. I to kakav uspeh. Ceo taj period može se nazvati ludilom. Markesu se ostvario san – postao je, ne velik, već najveći. U kolumbijskim berbernicama je pisalo: „Zabranjen razgovor o Sto godina samoće“. Berberi su mesecima slušali samo o tom romanu da su poludeli. Nisu više mogli da slušaju.

Pisac slavu, međutim, prebacuje s književnosti na nešto drugo. Ubrzo ogromni kredibilitet ulaže u politiku. To je tema drugog dela dokumentarca. Markes slavu koristi da bi pomogao Fidelu Kastru. Revolucionarni zanos na početku samo koristi piscu. Međutim, svet ubrzo shvata da Kastro i nije revolucionar kakvim se predstavlja. Markes do kraja nije odustao od velikog prijatelja i diktatora. To mu je srozalo ugled pa su naredni romani dobijali malo pažnje, neki potpuno nezasluženo. Markes se vratio tamo gde je bio pre „Sto godina samoće“.

Sve će se vratiti na mesto tek posle smrti velikog pisca. Nažalost, Markes ne može da vidi kako svet i dalje slavi njegove romane, a ne samo delo za koje je dobio Nobelovu nagradu. Markes je slavio život pa nećemo jadikovati, već možemo probati da od njega naučimo kako da živimo i kako da se borimo za svoje snove. Čak i kada su pogrešni.