Island inspiriše muzičare. Hladnoća, izolovanost, vulkani, gejziri, potoci, zelenilo… sve to podstiče umetnike da stvaraju, uglavnom, neobične i drugačije zvuke. Dejmon Albarn (Damon Albarn) pobegao je od paparaca i fanova upravo na Island, i tamo je napisao čudesan album: „The Nearer the Fountain, More Pure the Stream Flows“. Od domaćih možemo pomenuti Björk; nadam se da ne treba mnogo objašnjavati – u njenom slučaju sve je neobično, od muzike do izgleda.
Još jedno dete Islanda snimilo je muziku posvećenu ledenoj zemlji. Skromni i emotivni Olafur Arnalds (Ólafur Arnalds).
Neverovatni predeli poslužili su kao koncertni podijum za nastup. Olafur je namestio opremu i doveo gudački kvartet „Cercle“ na jug ostrva. Smestili su se praktično nigde – izolovani vulkanski predeli koje su Islanđani nazvali „Hafursey“ nisu idealno mesto za koncertni podijum, ali to je valjda bio izazov i inspiracija.
Hafursey je smešten u blizini čuvenih vulkana Katla i Mýrdalssandur. Okruženje je, dakle, surovo – vulkani, glečeri, džinovski vodopadi… Muzičari sviraju na tlu koje je nastalo nedavnom vulkanskom aktivnošću. Povremeno se čini kao da sviraju na Mesecu. Svako ko je bio na vulkanu zna za taj osećaj izolovanosti.
Olafur i „Cercle“ uživo su snimili muziku koja nije ništa manje čudesna od predela koji je pokušala da dopuni lepotom. Koncert koji vam preporučujemo zapravo je posveta lepoti – lepoti prirode, ali i same muzike. Island je zajednička tačka, mesto susreta.
Muzičari su okruženi vulkanima, vodom i ledom. Kao da ih je ta raznolikost navela da se posluže ranim muzičkim izrazima kako bi stvorili celinu. Tako slušamo ambijentalnu i plesnu muziku, staru i modernu, sporu i brzu, vulkane i led… Gudački kvartet preliva se u elektronsku muziku, klavirski pasaži dodiruju se s elektronskim bas-bubnjem koji tera na igru.
Olafur nam pokazuje da se ne moramo vezivati za jedan žanr, niti za jednu epohu, jer muzika je univerzalna, muzika nam priča sve priče sveta. Međugeneracijski muzički sukobi, koji često idu do vređanja i omalovažavanja, ovde su suptilno prevaziđeni.
Koncert usred islandske nedođije može se opisati kao meditativno putovanje bez kretanja. Pejzaž čiji izgled vulkani redovno menjaju mesto je gde se sve iznova uništava i stvara. Muzika tu dođe kao smirenje, kao pokušaj da se nakratko zaustavi ta silna energija. Istovremeno, muzika se savršeno stopila s lepotom, sa izgledom koji je vulkan, bar za neko vreme, naslikao baš tako da se uklopi u nežne i delikatne note.
Vulkan, vreme, planine i muzičari stvorili su delo koje publika nije ni mogla čuti uživo. Delo koje je izvedeno samo za prirodu, za njene uši. Do nas je došao odjek, tek deo onoga što se dešavalo na delu izolovanog ostrva. Sve ostalo moramo izmaštati – moramo sami dodati delove koje skupa tehnologija nije uspela da zabeleži. To je ono što, između ostalog, celom koncertu daje dodatnu magiju. Nije da je u tih sat vremena koncerta falilo magije, ali celina se može razumeti tek kad joj se dodaju i slušaoci koji će sve to nekako spojiti u glavi, a to je nemoguće bez mašte.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.