Čuvena pesma „Vranjanka“, stara narodna pesma koja je postala neka vrsta standarda i koja prevazilazi žanr narodne muzike i puca na veće visine, ide toliko visoko da je našu pesmu uzeo i Kventin Tarantino kao centralnu muzičku temu filma „Pulp Fiction“. Sve je ovo tačno, ali to nije naša pesma, već smo je, što bi se reklo, maznuli. Nismo je čak ni prepevali već smo uzeli melodiju u celini. Bez ostatka. Jedino nas može tešiti što nismo jedini. Mnogi imaju „svoju Vranjanku“. Pesma je zapravo deo mediteranskog nasleđa, ali samo ovog istočnog dela. Samo ako pristanemo na to da smo deo tog kulturnog prostora, možemo ravnopravno učestvovati u raspodeli nasleđa. Mi smo, međutim, u čudnoj poziciji. Mi ne želimo da imamo ikakve veze s tim nasleđem, posebno ne volimo njegov osmanski deo. A sve što valja ne odbacujemo, već pokušavamo da ga prisvojimo, nekako ispod žita, da se ne vidi odakle je zapravo došlo, drugim rečima – proglašavamo našim. To, doduše, rade svi na Balkanu, a i šire, u manjoj ili većoj meri. Ali mi ovde govorimo o našoj „Vranjanki“.
Pesma se zove „Egipćanka“. Mi smo preuzeli grčku verziju (Misirlou – Μισιρλού). Autor nije poznat, a dvadesetih godina dvadesetog veka često su je izvodili jevrejski, arapski i grčki muzičari. Prvi snimak je iz 1927. Tada je pesma odsvirana u grčkoj verziji i to kao rebetiko. Posle toga pesma se proširila na šire područje istočnog Mediterana. Svirali su je i Arapi, naravno, uz trbušni ples, zatim Albanci, Jermeni, Srbi, Persijanci, Turci… Pesmu su u Americi svirale i mnogobrojne izbeglice iz svih tih zemalja. Tako je Egipćanka, pardon, Vranjanka postala svetski hit, a na kraju je ustoličena na vrhu zahvaljujući velikom Tarantinu.
Pesma je tako raširena pre svega zahvaljujući Otomanskom carstvu koje je povezivalo sve te različite muzičke tradicije koje su interpretirale „Egipćanku“. Svi su ugrađivali nešto svoje da bi do nas došla dobro poznata verzija. Ta koja je dvadesetih godina stekla veliku popularnost. Tako pesma ima arapske elemente, grčki rebetiko (kako je zabeleženo na prvom snimku), jevrejski klezmer.
Kasnije su pesmu prisvajali i drugi. Recimo u Maroku i Iraku tvrde da je to njihov tradicional.
Pesma je dobila svoju džez verziju, a napisani su stihovi na engleskom jeziku. Pevana je i u francuskoj varijanti.
Ne zaostaje ni naša verzija. Snimio je Staniša Stošić 1972. pod nazivom „Lela Vranjanka“.
Mi vam preporučujemo rebetiko verziju, prvu snimljenu verziju pesme iz 1927. Ne možete je slušati a ne zapevati naše stihove.
Razlike su mnogo manje nego što možemo i pomisliti. Na razlikama se toliko radilo da se čini da su nepremostive, ali ako pogledate iz drugog ugla razlika kao da ni nema. A pri tome govorimo o geografskom području koje se smatra najkonfliktnijim na planeti, svi ti potencijalni i ostvareni konflikti zasnovani su na razlikama. Dakle, područje Balkana, Turske, Bliskog istoka, severa Afrike. Jedna petominutna pesma pokazuje da smo povezaniji nego što želimo da priznamo. Egipćanka, pardon, Vranjanka to i dokazuje.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.