Naziv pesme je čudan – „Fotelja“. Šta to znači? Kakva sada „Fotelja“. Nije to baš naziv za pesmu. Čak i kada počne dugački uvod – samo pulsiranje na kontra čineli, a onda meditativna, repetitivna bas tema pa neobičan ritam bubnjeva, nigde nema fotelje. Mogu samo da je zamislim kao nešto na čemu sedim do slušam pesmu.
Nikola počinje da peva nakon četiri i po minuta, toliko ne traje većina pesama koja se vrti svuda oko nas. Tek kada počne da peva, kada prvi put čujemo tekst reč fotelja dobija novo značenje, više nije nešto veštački ubačeno, silom ugurano. Moja sreća nije raskopčana bluza/Da je složim na fotelju kad je skinem.
Neverovatna melanholija izbija iz stihova i muzike, iz glasa, svih gitara, iz silnih eho efekata, zvuk se ponavlja i odlazi od nas, ali ne ide nigde, završava u praznini. Slušalac se može utopiti u melanholiju. Može se uroniti u svet koji stvara bend.
I na kraju iz melanholije izranja himna. Tema koju sviraju gitare i pevaju svi – publika i članovi benda – ipak nudi optimizam, kakav-takav optimizam. Na kraju se ne ide u mrak, već nas možda čeka i neka nada. Male su šanse, ali nam Nikola Vranjković nije uskratio mogućnost da nada ipak postoji.
Kada preslušate preporuku preporučujemo da čujete i neobičnu obradu pesme „Fotelja“. Izvode je Nikola i Iva, a možete je čuti ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.