U ovoj rubrici, kao i na celom sajtu, promovišemo dijalog. I to dijalog kao jedino moguće rešenje za društvene probleme. Ipak, pitanje na koje nismo odgovorili, a koje možda nismo ni postavili, glasi: Može li se voditi dijalog s onima koji su protiv dijaloga samog?
Ovde zapravo nije reč samo o političkom pitanju. Ovde se radi o dehumanizaciji druge strane, takozvanih protivnika. Ako neko ne želi dijalog, on, dakako, hoće da vodi monolog, a da bi to postigao, druga strana mora biti bačena u blato. U suprotnom, monolog ne bi bio moguć.
Problem je što ceo taj monološki paket baš i nije za pohvalu. Zato se mora nazvati nekako drugačije, tako da zvuči suprotno od onoga što jeste. Imam ideju! Nek se monolog zove „sloboda govora“. Sjajna ideja.
Tako nekako su desničari došli do rešenja. Oni su glavni zagovornici slobode, dok istovremeno nikome drugome ne dopuštaju da bilo šta kaže. Oni druge ili cenzurišu, ili im prete. Tako dolazimo do oksimorona: sloboda govora samo za mene, dijalog bez druge strane.
Donald Tramp i Ilon Mask stalno pričaju o slobodi govora, ali ni jedan ni drugi ne podnose drugačije mišljenje – čak ga se gnušaju – i spremi su da preduzmu radikalne korake kako bi ga ugušili. Ceo taj paket zovu slobodom govora. To je kao kad u onom crtanom izbije požar, a Patak Dača trči po neku tečnost kojom će ga ugasiti, pa pročita natpis „b-e-n-z-i-n“ na kanisteru, a onda se malo zamisli i konstatuje: „Kako čudno pišu reč voda“.
Cela desničarska ekipa ne ispušta nesrećnu slobodu govora iz usta. Nije baš jasno da li ne razumeju o čemu zapravo govore ili tačno znaju gde gađaju. Kao što nije jasno ni da li je Čarli Kirk pomislio kako bi i on mogao nastradati od oružja koje toliko voli.
Paradoksi ne brinu desničare – oni se nadaju da će tako zbuniti ljudi, koji će onda razrešenje potražiti kod onih koji su ih zbunili. Zasad im ide prilično dobro, osim u slučaju kad im baš i ne ide.
Dakle, sloboda govora u desničarskoj interpretaciji ne podrazumeva dijalog, već monolog. Pitanje je: Zašto im je toliko bitna sloboda govora? Zašto jednostavno ne kažu da je to prevaziđen koncept i da je odsad monolog dominantna forma, uz dodatak da samo oni imaju pravo na monolog. Jer, upravo to gledamo, praktično uživo. Od Trampa i Putina do Orbana i Vučića. Samo oni imaju pravo da govore, dok su ostali tu da slušaju i klimaju glavom.
Oni to zovu slobodom govora jer hoće da stvore sliku o tome da su demokrate. Zato su uzeli važan mehanizam za sva društva koja žele da stvore nešto novo – dijalektikom, svakako. Od stare Grčke do danas, to je preduslov za demokratiju. Bez suprotstavljanja mišljenje, bez spremnosti da se prihvati argumentacija koja je mnogo bolja od neke druge ili treće interpretacije, i bez spremnosti da se prihvati i prigrli ono što je nastalo iz sudara suprotnih mišljenja – nema ničega osim pustoši u kojoj jedna osoba ili manjima drže pod kontrolom celo društvo.
Kirk, koga ovde samo što nisu proglasili za sveca, u trenutku smrti govorio je o oružanom nasilju, o pravu na oružano nasilje. O sledećem citatu treba ozbiljno razmisliti. Mislim da je to nešto najgluplje što čovek u javnom prostoru može izgovoriti. Nadam se da se Kirk, bar na onom svetu, ako ga ima, slaže s tim. Evo i citata.
„Nikada nećete živeti u društvu naoružanih građana gde neće biti smrti izazvanih vatrenim oružjem. To je budalaština. Ali mislim da je vredno toga. Mislim da je vredno, nažalost, platiti cenu određenog broja smrti izazvanih vatrenim oružjem svake godine, kako bismo imali Drugi amandman. To je racionalno.“
Kirk je bio desničarska zvezda. Njegova je misija bila da brani bogataše. Zato je od bogataša dobijao novac, a od vlasnika socijalnih mreža (dakle, istih tih bogataša) prostor da govori što god mu padne pamet.
Naravno, sve pod kapom slobodnog govora. Naravno, za njega i njegove istomišljenike. Isključivo.
Društvo koje je Kirk zamišljao, društvo koje desničari zamišljaju, društvo koje javno promovišu, sve više liči na ono što smo čitali/gledali u romanu/seriji „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud.
Kirk je tražio da se žene pokoravaju mužu. Ovo moram citirati:
− Zapravo, ne podnosim reč „empatija“. Mislim da je empatija izmišljeni new age izraz koji čini mnogo štete.
Evo još jednog:
− Ne postoji odvojenost crkve od države. To je izmišljotina, to je fikcija, to nije u ustavu. To su izmislili sekularni humanisti.
Kirk je bio strašno plitak. Nisu ga zanimali uzroci, nije hteo da zna zašto se nešto događa, važno mu je bilo da pobedi. Morao je pobediti. Sve dok nije bio pobeđen. Sopstvenim oružjem. Promovisanjem beskrajnog nasilja. Čini se kao da je mislio da je bogomdan (eng. godsend), da se to što govori ne odnosi na njegovu kastu, već samo na one druge. Što bi naš Pašić rekao: „Zakoni su za protivnici“. Možda to važi za zakone, ali ne i za puščana zrna.
Kako desničari uzimaju vlast ili joj se približavaju (najjače su partije u svojim zemljama), tako njihovi lideri i fanovi sve više lupetaju. Tu se jedino ne uklapa italijanska premijerka Đorđa Meloni. To lupetanje otišlo je predaleko.
Jeste li primetili da više nema teorija zavere u mejnstrim javnom prostoru? Potisnulo ih je desničarsko lupetanje. Ispadoše teoretičari zavere promoteri naučnih istina u poređenju s liderima sveta koji se rađa iz pepela društvenog liberalizma.
Sve vreme pišem „desničari“, jer ne znam kako tačno da ih nazovem. Možda je pridev „ekstremni“ dobar, a možda bi se i o tome moglo polemisati. Moguće je da su oni populisti. Uglavnom, bitno je da ih razlikujemo od tradicionalne desnice, od stranaka koje su prisutne u političkom životu od kraja Drugog svetskog rata.
Nikada, dakle, nismo mogli čuti toliko gluposti; ako ne u istoriji, onda bar za naših života.
Nije da nisu lupali i ranije, ali današnji desničari govore totalne gluposti. Pa slušajte samo Vučića. Ako možete.
Tramp, recimo, kaže da je od droge iz Venecuele umrlo 300 miliona Amerikanaca. Samo prošle godine. By the way, SAD imaju 340 miliona stanovnika.
Sećate li se kad je Vučić rekao da u Americi svakih deset sekundi pogine jedan od perača prozora?
To je u javni prostor uvela desnica. Možda se takve izjave mogu svrstati u triviju, ali one mnogo toga govore o tim ljudima i njihovim politikama. A možda govore sve o tim ljudima, jer oni praktično i nemaju da ponude ništa drugo osim trivije.
Drugo, neverovatno je da simpatizeri, glasači, intelektualci, ljudi koji misle o politici, sve to nekako guraju pod tepih. Kako pokušavaju da nađu nešto veliko što se krije iza budalaštine koju prosipaju svakodnevno. Nije jasno kako intelektualci uspevaju sebi da objasne, recimo, sva ta Putinova lupetanja o istoriji, kako ih progutaju i nastave da pričaju o njemu kao o čoveku koji donosi racionalne odluke. Primera je previše, pa, ilustracije radi, iznosim samo neke.
Niko ne izgovara besmislice u jednom trenutku, a već u sledećem postaje mudar čovek koji razmišlja o stvarima većim od njega. Ne, ti ljudi misle da od njih ne postoji ništa veće.
Prilično je iritantno slušati ljude koji simpatišu te desničare. Oni kao da se prave da sve to nisu čuli, kao da je to neka šala. Naprosto ne žele da se suče s glupostima. To je opasno. Znamo iz knjiga.
Nemam statistiku, govorim prema osećaju, ali svi političari sveta od 1945. do aktuelnog desničarskog talasa nisu izgovori toliko gluposti koliko desničari izgovore za mesec dana, a možda i za samo jednu nedelju.
Drugi problem odnosa simpatizera, glasača, intelektualaca i političkih mislilaca prema novoj desnici jeste pitanje socijalne politike.
Neverovatno je da oni koji žive od socijalne politike glasaju za one koji otvoreno žele da ukinu socijalne izdatke. Jedni to već sprovode, dok drugi najavljuju da će im to biti prvi potez kada dođu na vlast. Neverovatno je da intelektualci i politički mislioci podržavaju takve stvari. Kako uopšte promišljati o stvarnosti ako to znači zalagati se za bogaćenje bogatih i osiromašivanje svih ostalih? Teško je zamisliti.
Slušam sve više intelektualaca koji tu ekipu ne podržavaju otvoreno, već sve „pakuju“ u neke čudne formulacije. Voleo bih da čujem da li stvarno misle da je od droge iz Venecuele samo prošle godine umrlo 300 miliona Amerikanaca. Valjda ih je sramota da otvoreno kažu, jer znaju da nije lepo biti Superhik. A opet, sviđa im se čvrsta ruka. Posebno kad bije po tuđim leđima.