Niko neće da bude na Balkanu. To je kao neko prokletstvo – vruć krompir koji se kratko drži u ruci i onda baca prvom do sebe. Austrijanci kažu da Balkan počinje u Sloveniji, Slovenci pomeraju granicu ka Hrvatskoj i Mađarskoj. Hrvati i Mađari kažu da su oni „mid europe“, a ne Balkan i dodaju – Srbija je Balkan. Srbi dalje guraju granicu ka Bugarskoj i Rumuniji, a ovi baklju daju Turcima, koji su uostalom i izmislili Balkan, pa eto im ga.

Isto važi i u drugom smeru – kad neće na zapad, neki Balkanci pokušavaju da „odguraju“ poluostrvo u Rusiju ili možda čak u Kinu.

Ova varijanta čudotvornog putovanja poluostrva nije svojstvena svima na Balkanu. Ovo je srpska, a ponekad i crnogorska ekskluziva. Iako o ruskoj vladavini znamo dosta toga, Srbi ne odustaju.

Bez obzira na pravac razmišljanja poenta je ista, niko ne voli Balkan, a svi obožavaju svoje balkanske nacije. Delovi su im draži od celine. Ostali, koji ne žive na Balkanu, niti nameravaju da se presele, takođe ne vole Balkan, ali ni njegove delove. Zaključak je jednostavan: niko ne voli Balkan. Ali mi moramo da živimo tu pa onda kujemo planove za bekstvo. No simbolično bežanje nikome nije pošlo za rukom.

Svi misle da su uspeli da se pomere barem nekoliko koraka, da su prava Evropa (ili Azija), da su voljeni, da su primljeni, da više nisu Balkan. Ali takvo razmišljanje sve „vraća unazad“, golim dupetom pravo u koprive.

Želje su jedno, a stanje na političkom i društvenom terenu nešto drugo. Niti nas zapad smatra svojima, niti mi mislimo da tamo pripadamo. Zatvoreni smo u svoje male države i prihvatamo da smo rupa na tepihu evropske mape. Hoćemo da naše male i bedne države budu velike i moćne, ali da se to dogodi nekim čudom.

Nije da nema razlika među balkanskim državama. Ima. Neke su male, a druge ogromne. Ono što ih čini istima je upravo pokušaj da pobegnu od drugih, pa samim tim i od sebe, da budu nešto drugo, ali samo oni i to odmah. Da pobegnu od suseda koje mrze, od prošlosti koja im ne odgovara i to kako bi bili ono što su zamislili ili, još gore, ono što su izabrali iz romantizovane prošlosti. Ipak, državno iskustvo nam je zajedničko – vizantijsko, tursko i habsburško, a sve to se lako da podvesti pod jedno teorijsko obličje – balkansko.

Balkanski narodi ne uspevaju da se „zakače“ na univerzalnu političku ideju, a pojedinci ili manje grupe koje ponude takvo rešenje proglašavaju se izdajnicima koji hoće da unište „ono naše, ono autentično“. „Naše“ se, međutim, čuva tako što mu se dopušta da evoluira, a ne tako što propada u memljivom podrumu, gde ga držimo kako ga veliki prljavi svet ne bi pokvario.

To gnušanje nad univerzalnim, makar ga i mi izmislili, što je još jedan od paradoksa, donekle je razumljivo jer je „političko univerzalno“ uvek bilo neprijatelj.

Mi Balkanci pod univerzalnim političkim ne podrazumevamo da svi budu Balkanci, Jugosloveni, Evropljani, stanovnici Planete, već da svi moraju postati to što je ta grupa proglasila za autentično. To što su zamisli Srbi, Hrvati, Bugari, Grci, Albanci… svi ostali moraju da prihvate jer je to autentično, a sve ostalo treba da se pobije ili odseli. Ovo je srce i duša razmišljanja svakog poštenog i pravog Srbina, Hrvata… Većina ne izgovara te reči, ali ako pažljivo slušate nedvosmisleno šalju tu poruku. Uz malo alkohola i pozitivne atmosfere čućete i pomenuti plan.  Jer, moramo pobediti ili ćemo nestati.

Problem s ovom tezom je što ima previše entiteta koji se pozivaju na autentičnost i ekskluzivnost. Nije teško izvesti eksperiment pa uzeti najglasnije predstavnike nacionalnih zajednica i uporediti tekst koji izgovaraju. Ako samo zamenite nacionalne odrednice sve ostalo će biti isto. Taj paradoks može da razreši samo nešto politički univerzalno.

Iskustvo Jugoslavije nam govori da je potrebno stvoriti nešto mnogo jače od Jugoslovena koji su, očigledno, nestali, ili su bar pred izumiranjem. Niko nije ni razmišljao da u bilo kakve pregovore devedesetih godina pa i nešto ranije pozove Jugoslovene. Zaboravljeni su odmah. A za sto su odmah seli Srbi, Hrvati, Slovenci… Gde su bili Jugosloveni za pregovaračkim stolom na kome se raspravljalo o raspadu, pazite sad, njihove zemlje Jugoslavije. Zašto ih niko nije zvao na te progovore u inostranstvu. Odgovor je jednostavan, ali nije očigledan: Jugosloveni nikada nisu stvoreni, niko se time nije bavio. To je bio prelazni, folklorni identitet, koji se svima dopadao zbog raznih prednosti koje danas izazivaju emotivno prenaglašeno reakcije, u oba smera: od grobnice za Srbe (Hrvate) do raja na zemlji. Uspavana nacija je, kao nekakva teroristička ćelija, čučala u mnogim „Jugoslovenima“ i čekala pravi čas. Jer, kako objasniti toliku brzinu transformacije. Jaki identiteti, ili frojdovski bolje rečeno jake identifikacije, ne nestaju tako brzo i tako efikasno. I još očiglednije, ceo svet je to prihvatio bez mnogo komešanja. Ceo taj svet je došao na čuvenu Titovu sahranu, samo deceniju ranije, ali kao su svi znali da Jugosloveni ne postoje.  

Nacionalni identiteti su tretirani čudno. Problemi su potisnuti, a isticane su folklorno-kulturne specifičnosti. Jedan od preduslova za stvaranje jakog jugoslovenskog identiteta jeste rešavanje problema i postepeno konzerviranje nacionalnih identiteta. Srpstvo, hrvatstvo i ostali identiteti su morali da završe u muzejima i na zidovima dnevnih soba, a ne kolektivno podsvesno kao trauma koja čeka da eksplodira.

To je ujedno i škola kako postaviti novi balkanski identitet. 

Put u partikularni pakao popločale su i crkve. Narodi Balkana ili bar njihove verske vođe nisu želele, nit žele da budu deo neke univerzalne crkve. Hrvati se svim silama trude da budu nacionalna crkva, iako to ne mogu po postavci stvari, ali mogu da se ponašaju tako. Srpska i ostale priznate i nepriznate pomesne crkve, žele da budu nacionalno homogenizovane, a ne hrišćanski univerzalne. Ovakav stav se u nekim slučajevima može opravdati činjenicom da je u određenom istorijskom periodu crkva zamenila nepostojeću državu i tako održala makar kakvu-takvu ideju državnosti. Ipak, već 200 godina nema tog problema, ali stare navike se teško menjaju.

Dakle, Balkanci neće ništa univerzalno, samo partikularno. Ne žele da budu deo nečeg većeg, već su okrenuti sopstvenim interesima i odbrani ideje koja je uvek postavljena negde u prošlosti. Na kraju se sve to pretvori u karikaturu.

Pošto sukobljeni narodi ovog dela Evrope ne mogu da prestanu da gledaju malo u sopstveni pupak, malo u mušicu nišana, put je ih odveo u rupu ispunjenu predrasudama. Balkanska istorija nije ni manje ni više krvava i surova, niti su drugi narodi bolji ili gori. Niti su na nižem stepenu razvoja pa tek treba da dosegnu ono što mitska zapadna Evropa ima već dugo. Problem postoji i treba ga rešavati. Makar treba predlagati rešenja pa će već nešto isplivati. Umesto toga u paket predrasuda su poverovali svi. Kako sami narodi Balkana, tako i mnogobrojni zapadni putopisci, posmatrači, analitičari… Kao i oni koji brane jedan ili drugi narod. Ukratko – svi. Mogućim rešenjem problema ne bavi se skoro niko, tek neki pojedinci ili manje grupe uglavnom naučnika i umetnika.

Tako su stvorene slike i termini koji uvek označavaju nešto ružno. Pojmovi „Balkanci“ i „balkanizacija“ već se uveliko koriste kad hoćete nekoga da uvredite ili da kritikujete svoje. Balkan je „bure baruta“, ono drugo i drugačije, periferija, granica, mesto između istoka i zapada, „kuća na promaji“… Ukratko, ništa dobro. Negativni termini vezani za Balkan ušli su i u rečnike. Recimo, balkanizacija označava beskonačno cepanje i to uglavnom strana koje ostaje u sukobu i nakon realizovane atomizacije.

Balkan je postao korpa za otpatke, mesto za odlaganje trauma. Tako ga tretiraju i njegovi stanovnici i oni na zapadu. Mi odavde „putujemo u Evropu“, tako govore skoro svi stanovnici Balkana, kao da žive na drugom kontinentu.

Južnoslovenska ideja najbliža je Balkanu. Problem je bio to što se ideja nije širila, već je težila skupljanju, iako na prvu nije izgledalo tako. Nesrećna okolnost u startu je oduzela univerzalnost toj ideji. Period u kome je počelo da se misli i govori o ujedinjenju južnoslovenskih naroda poklopio se s nastankom nacionalnih država.

Prvi politički mislioci ujedinjenja u isto vreme su mislili i na nacionalne države. Kao da niko nije ni planirao da stvara balkanski (južnoslovenski) identitet pa umesto da Balkanci budu neki Italijani i Španci, postali su pežorativni neandertalci.

Zajednička im je bila zamisao da više nemaju velikog vladara i još nekoliko manjih u isto vreme, koji su u sukobu sa glavnim ili se lepo slažu s njim, za naše mislioce je bilo svejedno jer su u svakom slučaju nadrljali zajednički podanici. Tako su Srbi, koji su živeli južno od Save i Dunava, a u jednom periodu oni koji su bili stacionirani severno od dvaju reka, imali sultana za gospodara, za neposredne vladare imali lokalne Turke, dok je glavni šef bio sultan, pa su morali da zadovolje sve ili da staju na nečiju stranu u slučaju sukoba. Recimo, morali su da biraju da li će podržati sultana ili janjičara. Hrvati su bili pod Habsburzima, ali i pod Mađarima pa su morali da zadovolje oba gospodara, a i da staju na jednu ili drugu stranu. Takvih primera je bilo možda i previše, a zaključak je uvek isti – šta god da uradili uvek su najebali.

Kad je svima dozlogrdilo, počeli su da razmišljaju o tome da više nemaju gospodare, ali su odmah shvatili da to ne mogu da urade sami, već da moraju da se udruže sa sličnim mučenicima. Tako je rođena prva ideja o ujedinjenju. Prvi put se piše i priča o tome polovinom 18. veka, ali se kako-tako formulisana politička ideja prvi put nazire tokom revolucije 1848.

Eto te nepovoljne okolnosti. Upravo se ta godina uzima kao početak stvaranja onoga što se zove nacionalna država. Naši preci su dobro razumeli procese pa su odmah postavili pitanje: da li rade na stvaranju države jednog južnoslovenskog naroda ili stvaraju državu u koju će ući nekoliko nacija.

Ta dilema nikada nije razrešena. Ona nije ni mogla da se razreši tako što će se nešto dokazati i objasniti, jer se to tako ne radi. Nacija se stvara, a ne otkriva se u prošlosti. Ako su vam na um prvo pali Amerikanci, pogodili ste, ali to je slučaj i sa Špancima, Nemcima, Italijanima, a tek Švajcarcima.

Drugo rešenje ponuđeno je u Krfskoj deklaraciji, dokumentu koji je išao ka delimičnom balkanskom ujedinjenju. Tu su opet pokušali da se izvuku tako što su Srbi, Hrvati i Slovenci proglašeni za jedan narod s tri imena, takozvani troimeni narod. U to niko nije poverovao. Tek 11 godina od formiranje trojedne kraljevine Aleksandar menja ime državi. Kraljevina Jugoslavija rađa se usred diktature.

Tito potom pravi novu Jugoslaviju, ali ne i Jugoslovene. Jesu se Jugosloveni ložili na sve što je predstavljala Jugoslavija, mogli su se i potući u kafani zbog toga, ali kada je došlo do pitanja da li su Hrvati, Srbi, Makedonci… ili Jugosloveni svega par procenata se odlučilo za ovo drugo. Dakle, ako je i postojao, taj identitet se pod prvim naletom vetra raspao kao kućice dva lenjiva praseta. Bilo je dovoljno da vuk jače dune. Treće prase je odmah zaklano i ispečeno na kocu, da slučajno ne izgradi čvršću kuću.

Tako smo ostali bez univerzalnog. Bez prestanka smo tavorili u partikularnom. Univerzalni su postali nesreća i pogrdni termini.

Jugoslavija očigledno nije moguća, bar neko duže vreme, to je jasno i najtvrđim jugonostalgičarima, ali je neophodna i najtvrđim nacionalistima. Jugonostalgične uspomene mogle bi da se zamene balkanskom budućnošću.

Taj hipotetički Balkan može da inkorporira dosta jugoslovenskog. Drugim rečima, jugoslovensko nasleđe, koje su sukcesori potisnuli u duboku podsvest, nimalo ne smeta budućem balkanskom savezu. Iskustva, dakle, mogu biti dragocena i moraju se temeljno preispitati i teorijski uobličiti.

Prvi korak mogao bi biti simbolična transformacija samog termina. Velik je, ne i nemoguć, posao da se balkanski termini prebace na ovu stranu reke, da se negativni potisnu, a pozitivni istaknu. Takvu situaciju već imamo u Turskoj, majci Balkana. Oni nisu uneli negativna značenja u balkanske termine. Balkanskim terminima bi mogli udahnuti novo značenje i skloniti negativne konotacije.

Potom treba definisati šta je to Balkan. Šta to politički može biti Balkan. Cela Jugoslavija svakako. Plus Bugarska, Rumunija, Mađarska, Grčka, Albanija i Turska. Tu još nedostaje Austrija, kad smo već u žanru utopije. U nauci nije jasno definisano šta je sve Balkan, ima dosta teorija. Ipak, pošto nam treba neki teorijski okvir, neka bude maksimalan.

Sve bi moglo početi jednim, recimo, Ustavom Balkana. Ne mora biti ustav u užem smislu ali  dokument koji bi na papiru ujedinio Balkan bi mogao početi, recimo, ovako: „Mi, narodi Balkana…“. Da, da, to je početak. Tako je i pre par stotina godina Guverner Moris (Gouverneur Morris), koji je u tom trenutku imao svega 25 godina, predložio da tekst jednog Ustava, umesto nabrajanja država, počne ovako: „We the People of the United States…“. U tom trenutku niti ima naroda, niti nacije, nema ničega, to će tek kasnije biti stvoreno. Počelo je pošto je neko to napisao, a ostali čitali. Na kraju, nije ni srpska, ni hrvatska nacija postojala pre dobijanja kakvog-takvog suvereniteta, čitaj države, već je tek po dobijanju realne vlasti počelo da se radi na tome da se stvori nacija.

Do tog dokumenta se već polako ide. U sledećem nastavku ćemo o tome šta je sve do sada urađeno i ko je na tome, svesno ili ne, radio.

Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.

Dragan Stojanović

Pročitajte sledeći deo:

Mi, narodi Balkana… (2. deo) →