Politički Balkan nije neki izmišljeni prostor koji tek treba konstituisati, niti je identitetski toliko različit da se ne može spojiti. Balkan nije samo geografska, već i socijalna, kulturološka, ekonomska, geopolitička pa i politička celina kojoj, doduše, nedostaje politička artikulacija.
Balkan spaja zajedničko političko nasleđe. Iskustvo je viševekovno i uključuje nekoliko različitih sistema. To jeste velika prednost, ali insistiranje na diskontinuitetu i odsustvo dijaloga (komunikacija se praktično svodi na – mi smo super, vi ste najgori), dovodi do dalje izolacije balkanskih država koje igraju praktično nebitnu međunarodnu ulogu, a činjenica da sve više ljudi napušta te zemlje ne ide u prilog jačanju političke moći.
Politika balkanskih, prilično nepovezanih država, svodi se na dva principa: međusobno sukobljavanje i dodvoravanje moćnima, od kojih najčešće zavise.
Takva postavka ne vodi u svetlu budućnost. Da bi se čuo glas, da bi se igrala politička igra na nivou ravnopravnih igrača, mora se nastupiti s mnogo boljih pozicija, kako političkih, tako i populacionih. Stare ideje više ne daju rešenja, države Balkana se u međunarodnim vodama tretiraju uglavnom kao problem, jer nemaju međunarodni autoritet, a kod kuće, svake posebno, takođe nema sreće, jer je odlazak ljudi, u najvećem broju u države zapadne Evrope, postao statistički značajan. Podaci govore da se malo ko vraća kući, a čak i da se ne poveća broj dobrovoljnih izbeglica, dakle, ako se nastavi iseljavanje tempom koji je stabilizovan poslednjih godina, u ne tako dalekoj budućnosti ovde neće biti ni Srba, ni Hrvata, ni Albanaca… S obzirom na klimatske promene male su šanse da ovde ne bude ljudi, jer predviđanja govore da će vrućina i glad naterati mase iz Afrike i Bliskog Istoka na migraciju na server. Sve se poklopilo. Prazan prostor u budućnosti čeka afričke žrtve klimatske apokalipse.
Stari modeli, dakako, ne funkcionišu. Države ne igraju bitnu međunarodnu ulogu, a rapidno gube stanovništvo. Suštinski izolacionistička politika, okrenuta ka većinskoj naciji, prepunjena je retorikom koja poručuje sve suprotno (otvorenost, saradnja, želja za integracijom…). Ta retorika služi samo da bi se izvlačile pare od onih koji to žele da čuju i ništa više od toga. Suštinski izolacionizam se najjasnije može videti u odnosu prema migrantima.
S druge strane, Evropska unija ne zna kako da se resetuje, pa trpi zbog prevelikog entuzijazma svojih osnivača. Jedan od paradoksa vidi su upravo u balkanskoj politici. Države koje tek treba da uđu u zajednicu moraju da reše probleme koji će biti automatski rešeni, ako i ne u potpunosti, bar će biti skinuti sa spiska velikih potencijalnih žarišta, kada budu primljene u zajednicu. Drugim rečima poruka glasi: kada rešite to što niste mogli da rešite bar poslednjih 100 godina, mi ćemo vas primiti. Većina problema se odnosi na granice, koje će biti nevažne kada države budu primljene u EU. Ovu „zdravu logiku“ gasi politika. Briselska administracija ne želi novu Mađarsku i Poljsku u svom sistemu. Drugim rečima, ne želi da uključi one koji neće da budu deo te zajednice iz bilo kog drugog razloga osim zbog benefita.
Taj problem je odgurao preostale države daleko od EU, iako je na rečima taj proces u toku. S druge strane države Balkana koje su u EU mnogo su bliže istočnoj logici nego Briselu. U najmanju ruku su na periferiji s tendencijom ispadanja iz glavnih tokova odlučivanja.
Zbog svega toga Balkanu je neophodna nova inicijativa, jer dalje zatvaranje vodi u nestajanje, a jedina realna integracija je zaglavljena u beskonačnom traženju rešenja, bez želje ili mogućnosti da se do rešenja i dođe.
Čak i kada bi bilo dobre volje s obe strane pa ono što je ostalo bude ubačeno u paketu, pozicija političke periferije ne bi bila promenjena, to znamo iz primera Hrvatske. Države ovog dela Evrope mogu biti politički faktor u evropskim okvirima jedino ako nastupe zajedno. To, uostalom, znamo iz primera SFRJ. Znamo i da se na periferiji ne dešava mnogo toga dobrog. Za uspeh je neophodno da od sebe stvorite centar. To, uostalom, znamo iz Titovog primera.
Niti jedan balkanski narod, tačnije, elita koja ga je predstavljala, nije imala baš jasnu ideju nacije pre nego što je postala suverena, makar i delimično. Tek kada je uspostavljena domaća vlast započelo se s pravljenjem nacije, a to se radilo u školama, obrazovanjem. Škole su bile i ostale centralno mesto za stvaranje nacije.
Imperije to nisu nameravale ni da rade. Osmanlije to nije zanimalo da rade ni sa svojima, a ne s narodima koje su osvojili. Nije im trebao bilo kakav identitet za koji će se vezati. Bila je to birokratska država čiji su ciljevi bili širenje, naplaćivanje poreza i poštovanje vrhovnog autoriteta. Nisu ni nameravali da prave naciju ili bilo šta drugo što povezuje unutra, na pojedinačnom nivou. Taj osećaj nije bio bitan, sve dok nije bilo pobude protiv vlasti i utaje poreza.
Habzburška monarhija funkcionisala je na sličnim principa, kao i uostalom i sve imperije. One su osvajale i uključivale osvojene krajeve u svoje carstvo. Drugi je problem ako osvojeni neće da se uključe. To je zapravo problem za osvojene, a ne osvajače. Takođe, važan zaključak jeste da imperije ne mogu biti nacionalne države. I obrnuto: nacionalna države nema potencijal da bude imperija.
Države s jakim nacionalnim identitetom mogu krenuti u osvajanje, ali je njihov domet vrlo kratak, ograničen na susedne države, ne mnogo dalje od granice ili osvajanje celih, ali samo znatno manjih teritorija. Nije problem u samom osvajanju već nacionalne države nemaju odgovor na pitanje šta dalje, šta ćemo s onima koje smo osvojili. Planovi se uglavnom završavaju na nasilnoj promeni identiteta: nacionalnog, religijskog, običajnog… A to ne radi posao. Otpor otvorenom nasilju veći je od sile koju može da proizvede osvajač. Samo je pitanje vremena i nanete štete. Samo osvajanje nije upitno, ono neće biti trajno, niti će izroditi ništa osim smrti, straha, bežanja… Ukratko: proizvešće štetu i napuniće rezervoare obostrane mržnje.
Upravo zato što nisu imperije, nacije moraju nekako da iz sebe stvore identitet, koji divergira ka apsolutnoj čistoći i autentičnosti. A to, naravno, ne postoji, pa se mora osmisliti. To je najlakše uraditi u školama, preko obrazovanja, a najkonkretnije preko udžbenika.
Tako je građena i tako se i dalje kali nacija. I čak kad se pomisli da je moguće rešiti neki problem ostaje pitanje prošlosti, zapravo pitanje njihove i naše interpretacije. To se čini kao nerazrešiv problem. Naravno, samo ako gledate iz jednog i samo jednog ugla. Ako bar malo promenite perspektivu biće jasno da problema možda i nema, naročito ako pustite i druge da kažu nešto.
Ujedinjenje Balkana započeli su intelektualci koji nisu hteli da budu zaglavljeni u jednom narativu. Oni su napisali čitanku „Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope“. Ovaj projekat je započeo 1998. godine i na njemu je radio velik broj intelektualca. Čak je obučeno i 800 nastavnika. Međutim, nijedna država nije htela da uvrsti udžbenike u nastavne programe. Autori su ponudili i drugo, ili i treće, četvrto… koliko god tumačenja da ima. Rešenje je zapravo jednostavno, učenicima svih Balkanskih država je ponuđeno drugačije tumačenje. Tako su dobili odgovor na pitanje zašto je akcija „Oluja“ za Hrvate pobeda, a za Srbe poraz; ili kako bitku iz 1389. tumači srpska, a kako turska istoriografija. Ta metoda je nazvana multiperspektivnost. Autori udžbenika su izabrali četiri najkontroverznija perioda: Osmansko carstvo, Nacije i države u Jugoistočnoj Evropi, Balkanski ratovi i Drugi svetski rat.
Tako je istorija izmeštena iz stvaranja nacije, postavljena je na mesto razumevanja drugih, zapravo spuštanja garda u večnom i nerazrešivom sukobu malih razlika. Insistiranje na sličnosti, a ne na razlici dobar je početak za rešavanje problema. Zato ovaj, iako neuspeli pokušaj, možemo smatrati za početak stvaranja novog političkog Balkana, jer bez toga ne možemo ni pokušati nešto da uradimo. Uglavnom, knjige su tu, samo ih treba otvoriti i započeti čitanje.
U tom projektu zapravo se ni ne koristi Balkan u nazivu, već sinonim, a ponekad, zavisno od konteksta, i eufemizam: Jugoistočna Evropa. Na drugoj strani, to ime koriste oni koji ni nemaju nameru da se bave Balkanom.
Reč je o projektu „Otvoreni Balkan“ iza koga stoje predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Albanije Edi Rama, a tu je još i neko iz Makedonije. Dakle, Srbija, Albanija i Severna Makedonija prave neku zajednicu koja je zasnovana na ekonomiji i mogućnosti da se granice prelaze kao da ih nema. Tu bi kasnije trebale da uđu i druge zemlje koje nisu u EU. Praktično, ovo je uteha za evropske otpadnike. Ni to ne bi bilo problem da inicijatori i zagovornici ovog projekta nisu Vučić i Rama. Njima se ne sme verovati jer su obojica zagovornici modernih nacionalističkih projekata: Srpskog sveta (Velika Srbija 2.0) i Prirodne Albanije. A to ne ide ni sa otvorenošću niti s Balkanom. Zato treba sumnjati u nameru i gledati šta zapravo hoće da podvale, a ne da urade. Inicijativa ili projekat najverovatnije neće imati ozbiljne implikacije, već se može čitati kao već oprobana igra hvatanja svega što je na dohvat ruke. Vučiću ta priča treba samo da bi imao nešto u rukavu ako mu nekad zatreba, a ako mogu da se i uzmu neke pare, odlično. Projekat možda posluži još i za političku destabilizaciju susednih država.
Najveću štetu od Vučićevog i Raminog projekta može imati sam Balkan. Dok jedni rade, drugi razgrađuju. Ipak, veće štete najverovatnije neće biti, jer je ovo projekat za par dana, koristiće ga kada nekome od aktera zatreba.
Novi politički Balkan, ipak, prvo treba izgraditi teorijski, a tek potom krenuti u konkretne inicijative.
Prvi teorijski korak je razumevanje potencijala za stvaranje političkog Balkana. Političko iskustvo balkanskih naroda je odličan početak od koga se bez prestanka beži, koji se potiskuje, briše pa i falsifikuje.
Narodi Balkana živeli su pod dve imperije paralelno. U Osmanskom carstvu i Habzburškoj monarhiji narodi Balkana su mogli da nauče sve što im je potrebno da i sami postanu imperija. Oni su, grubo rečeno, to iskustvo odbacili. Osmanski identitet je praktično uništen, osim hrane i tragova u folkloru tu praktično ništa nije ostalo. Petovekovno iskustvo, međutim, nije moglo da ne ostavi traga, kako na imperiju tako i na potčinjene. To jednostavno nije moguće. Zapravo je doneta odluka da se po dobijanju države 500 godina izbriše i učini što strašnijim da se ni ne pomisli na bilo kakvo povezivanje.
Umesto da nešto naučimo mi smo sve spalili do temelja i krenuli da gradimo priču koja nije mogla da stoji stabilno, jer joj je falilo nešto. Iskustvo od 500 godina ne može da se nadoknadi u večernjoj školi, te greške se plaćaju dugo i često bolno.
Život u raznim uređenjima za stanovnike Balkana mogao bi biti prednost, ali se sve pretvorilo u noćnu moru. Umesto da iskoriste različita iskustva, oni su oko njih pravili nacionalno monolitne planove. Srbi su, na primer, živeli pod osmanskom i habzburškom vlašću. I tu ima razlika. Recimo, Srbi koji su živeli u Vojvodini su dobili drugačije političko iskustvo od onih koji su živeli u Hrvatskoj. Pa ako hoće jedinstvo ne treba da ga traže sa Srbima u Hrvatskoj ili Vojvodini, jer veće iskustvo imaju u zajedničkom životu sa Grcima, Bugarima, Albancima. To su naši saveznici po iskustvu. Nekako se potiskuje činjenica da smo najduže u jednoj državi živeli sa njima.
Dakle, balkansko iskustvo je jedinstveno, što bi trebalo da nas čini posebnim i izuzetnim. Narodi koji govore slične i potpuno različite jezike imaju zajedničko političko iskustvo (Srbi, Grci i Albanci; Mađari i Hrvati…), a isti narod ili narodi koji govore istim jezikom ili različitim jezicima koje apsolutno razumeju, ako vam to više prija, imaju iskustvo vekovnog života u dva različita sistema. Kad bi se sve to spojilo mogli bismo dobiti moćnu političku zajednicu koja bi imala dobru osnovu da igra veliku evropsku igru, što je vlažan san svih aktera ove priče. Želju mogu da ostvare, ali prvo moraju da razmišljaju kao imperija – da uključuju, a ne da isključuju.
Dragan Stojanović
Pročitajte prethodni deo:
Pročitajte sledeći deo:
Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.