Mi, narodi Balkana… (3. deo)

Svakom je njegova muka najteža, dok mu tuđi problemi izgledaju mali i beznačajni, praktično lako rešivi. Naši su, na drugoj strani, veliki i nerešivi, zatim su i istorijski, generacijski, nasleđeni, drugi su nam ih gurnuli u krilo…

Hoću reći da je, to što sledi u ovom i narednom tekstu, teško postaviti u objektivne okvire, iako je upravo to prvobitna zamisao. Ideja je da se uči iz tuđih dobrih i sopstvenih loših primera. Treći deo serijala o Balkanu zamišljen je kao presek sličnih iskustava koja bi, makar samo teorijski, mogli da iskoristimo za ujedinjenje poluostrva u politički savez. Kao primere ćemo uzeti Italiju i Nemačku.

Sada je lako reći da Nemci i Italijani nisu morali mnogo da se muče oko ujedinjenja. Uvek tako izgleda tuđi uspeh, tačnije put do uspeha: bez mnogo prepreka. Međutim, prepreka je bilo i previše. Kada bi ih stavili na papir, po svemu sudeći bi čitaoci tog fiktivnog dokumenta rekli da treba odustati ili da ne treba ni probati, jer je nemoguće. U ovom tekstu će biti reči i tome.   

Da nije bilo ujedinjenja ne bi govorili o Italijanima, već o Đenovljanima, Venecijancima, Rimljanima, Sicilijancima… Spisak je predugačak. Ista je priča i u Nemačkoj.

Svaki od tih pojedinačnih identiteta ušao je u Italiju i Nemačku s ogromnim koferom i sa istorijom sukoba sa skoro svim budućim integralnim delovima Italije. Đenova i Venecija su, recimo, vekovima bili glavni konkurenti na moru. Ti gradovi i oblasti mogli su biti dovoljni sami sebi. O umetnosti i nauci, recimo Firence, možete ceo život čitati, a da ne obuhvatite ni glavne tokove. Ako bi merili, sve zemlje Balkana teško da bi mogle na crtu samo jednoj Firenci. Ne govorim ovo da bih poredio po nekoj zamišljenoj vrednosnoj lestvici, već da bih istakao koliko Firenci nije trebala Italija i koliko je bilo teško da jedan moćan identitet bude uklopljen u teritorijalno veću celinu, ali identitetski prazan prostor.

Ipak, svi ti delovi su težili ka novom cilju – hteli su da budu deo imperije umesto da do kraja insistiraju na svom, svakako planetarno vrednom nasleđu. Na kraju, ceo paket je ostao, nije nestao, ali ne u staroj formi, već u novoj, većoj i moćnijoj. Shvatili su da će njihova kultura ostvariti mnogo veći uticaj ako nastupa sa veće i moćnije političke pozicije.

To jasno vidimo i u našem primeru i to pre svega u umetnosti. Iako Jugoslavije nema trideset godina, kulturni prostor i dalje je jugoslovenski. Kulturi je potrebna velika publika, jer samo tako može da utiče i na ljude van sopstvenih granica, samo tako može da se širi. Kultura je kao gas, želi da se širi neograničeno. Čak je i veliki jugoslovenski prostor bio mali. Često se može čuti da je, recimo, Crnjanski pripadao većoj kulturi danas bi „sumatraizam“ bio svetski književni pravac.

Isto je i s politikom.

Ideja je da u ovom nastavku priče o Balkanu prikažemo kako se odvijao proces ujedinjenja – kako su stvorene dve velike evropske sile – Italija i Nemačka. Govorićemo o sličnostima i razlikama, s obzirom da su se procesi ujedinjavanja odvijali paralelno. Jasno je da se ti primeri ne mogu uzeti kao neki recepti, ne mogu se ponoviti. Razloga je puno. U najkraćem – to je drugo vreme, a i druge su okolnosti. Međutim, ta dva primera nam mogu poslužiti kao inspiracija. Ako nastavimo analogiju s receptima mogu vam reći koji su nam sastojci potrebni, dok jelo, ipak, moramo skuvati sami.

Prvo kontekst. Devetnaesti vek je vek revolucija, stalno su podizani ustanci protiv vlada s ciljem da pojedinci dobiju što veće slobode. Zato su četiri velike sile – Engleska, Pruska, Austrija i Rusija – redovno držale sastanke kako bi zadržale status quo, zasnovan na, kako su formulisali,  hrišćanskim principima. Drugi zadatak „Svete alijanse“ bio je da spreči nemire. To je nazvano „Meternihov sistem“ i radilo je posao do 1820. godine. Posle toga odbrana je sve više popuštala pod napadima liberalizma i nacionalizma, dve ideje koje su se u teoriji razlikovale, ali su se u devetnaestovekovnoj praksi spajale u ubojitu celinu.

Francusko osvajanje je širilo liberalizam (građanske i političke slobode i jednakost, suverenitet naroda i pravo na demokratsku vladu). Rađanje nacionalnih osećanja nije toliko bilo posledica same francuske revolucije, već su rodoljubivi duh kod mnogih naroda, koji se ranije nisu odlikovali odanošću vlastitoj naciji, probudila Napoleonova osvajanja.

Mirovni ugovor iz 1815. godine podelio je narode ne vodeći računa o ovakvim osećanjima pa je tako Rajnska oblast data Pruskoj, a mnogi stanovnici Apeninskog poluostrva su se našli pod austrijskom vlašću. Potom, saveznička politika održavala je sistem kneževina širom Evrope i to zbog straha od stvaranja moćnih država. Saveznici nisu vodili računa o sve jačem nacionalizmu i želji za ujedinjenjem stanovništva koje su vezivali jezik i kultura.

Liberalne ideje širile su se Evropom i iz temelja su menjale sam odnos ljudi prema državi. Meternih (Knez Klemens Wenzel Lothar von Metternich četiri decenije je vladao Austrijom) rekao je da je Italija do 1815. bila samo „geografski pojam“, skup nezavisnih država: Pijemont,  Modena, Toskana, Papska država, Kraljevina Dve Sicilije… Austrija je držala Veneciju, a žestoko se mešala u politiku i drugih italijanskih država. Svuda je bilo cenzure, a policija je gušila liberalne ideje.

Ustanci, ipak, nisu bili zaustavljeni. Nisu mogli biti sprečeni. U Italiji revolucija izbija u Modeni 1831. godine. Mladi Đenovljanin Đuzepe Mancini u Parizu 1832. osniva pokret „Mlada Italija“. Stari poredak počinje da se urušava. Trebaće mu skoro vek da potpuno padne. Pucnji Gavrila Principa označili su početak rata i definitivni kraj starog poretka. Ovo je bio početak klimanja temelja.

Nemačka je 1815., kao i Italija, bila samo geografski pojam. Na tom prostoru centralne Evrope bilo je 39 nezavisnih država. Neke su bile moćne kao Pruska i Bavarska, a druge male i bez velikog značaja. Reč je malim kneževinama, nekada ne većim od grada. Ipak, te kneževine nisu bile lake za manipulisanje, bile su ponosne na svoju individualnost. O nacionalnom jedinstvu se malo razmišljalo, a prve demokratske ideje su se širile zahvaljujući (tačnije – uprkos) Napoleonovom osvajanju.

Meternih se uplašio komešanja u Nemačkoj pa je sproveo oštre mere. Ipak, Pruska je počela da buši balon osnivanjem carinske unije (Colferajn) koja je dozvoljavala slobodan prelaz robe iz države u državu. Ranije su se plaćale velike carine. To je dovelo do povećanja trgovine. Takođe je unija olakšala kretanje ljudi, pa samim tim i ideja, zatim su polako rušene lokalne predrasude, a ujedno se i Pruska nametala kao vodeća zemlja u regionu.

Miksu liberalnih i nacionalnih ideja pridružio se i treći element: industrijalizacija. Veliki gradovi su dobili radničku klasu koja gotovo da nije ni postojala u vreme Francuske buržoaske revolucije. Robovanje mašinama i bedan život bili su jaki motivi za pobunu. Sada su radnici ustali da se bore za pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. U Parizu su 1848. ustali protiv liberalne buržoazije.

U Italiji revolucija pre svega podrazumeva borbu protiv Austrijanaca. To je prava nacionalna borba. Države nisu bile povezane, već su ustanci izbijali nasumično pa je u jednom trenutku postalo jasno da jedna država mora da povede u borbu za nezavisnost i ujedinjenje. Bio je to Pijemont.

Ipak, revolucija nije uspela, iako je izbila i u samom Beču i to protiv apsolutističkog režima kancelara Meterniha. U drugim krajevima koji su bili pod habsburškom krunom izbijali su više nacionalni nego demokratski ustanci.

U Nemačkoj je takođe izbila pobuna, a prvi put se vide i želje za ujedinjenjem. Čak se i skupila skupština u Frankfurtu sa 600 delegata, ali nije imala snagu da išta pokrene.

Ustanci u Italiji, Austriji i Nemačkoj nagovestili su kraj Habsuburškog carstva. Sama revolucija 1848/49. nije donela mnogo toga, barem nije donela kratkoročno gledano. Već je 1850. izgledalo kao da od revolucije nije ostalo ništa. Austrija je uspostavila čvrstu vlast. Demokratski i nacionalni pokreti nisu uspeli da ojačaju. Neposredni rezultati bili su liberalni ustav u Pijemontu i ukidanje feudalizma u Austriji i Nemačkoj. Međutim, kriza je na neki način stvorila dvojicu lidera koji će promeniti tok istorije: Kavura u Pijemontu i Bizmarka u Pruskoj.

Bitan događaj koji je odredio dalji tok razvoja nacionalnih država je francusko-pruski rat 1871. godine. Pruska pobeda je dala krila za proglašenje Drugog rajha. Godinu dana pre toga Italijani su zauzeli Rim i dovršili osvajanje savremene Italije. Dve zemlje koje su bile razbijene još od srednjeg veka postale su velike sile pod vođstvom dvojice velikih državnika: Kavura i Bizmarka. Obe države su gradile priču na račun Habsburške monarhije.

Ujedinjenja Italije i Nemačke su ostvarena na različite načine. U prvom slučaju su se liberali i demokrate ujedinili pod savojskom monarhijom. U drugom je pruska vojska ujedinila narod rušenjem francuske moći.

Ipak, možda je više sličnosti. Procesi su se odvijali istovremeno od 1850. do 1870. Ni jedan ni drugi pokret nije ličio na narodne ustanke iz 1848. U oba slučaja jedna država postala je dovoljno jaka da se izdigne iznad ostalih i kraju ih sve ujedini. U Italiji to je bio Pijemont, a u Nemačkoj Pruska. Na kraju, obe su se suprotstavile Austrijancima, a dvojica vođa su koristila nove oblike političke sile.

Kamilo Benso di Kavur bio je čovek kosmopolitskih shvatanja. Vladao je Pijemontom od 1852. do smrti 1861. Bio je bogat, imao je samo 42 godine kada je obrazovana njegova prva vlada, bio je jedan od omiljenih ljudi na poluostrvu i, možda i najbitnije, odmah je počeo da sprovodi reforme.

Pijemont je postajao sve jači, a ceo pokret se okretao ustavnosti. Većina stanovništva na poluostrvu izjasnila se za ujedinjenje. Prvi parlament koji je predstavljao celu Italiju sastao se u Torinu februara 1861. Narednog meseca objavljeno je da Viktor Emanuel III uzima za sebe i svoje naslednike titulu kralja Italije. Tada se javio i problem glavnog grada. To nije mogao biti Torino, već je trebalo nastaviti učvršćivanje zajednice iz središta, iz Rima.

Drugi problem je bio zaostali jug koji Kavur nije znao kako da inkorporira u veliku državu. Bio je svestan da će taj posao biti isto tako težak kao i proglašenje italijanske države. Jug je bio potpuno drugačiji i po mentalitetu, navikama, jeziku, shvatanju države. Uostalom, tako je i sada. Na kraju su uspeli da prevaziđu sve složene probleme tako što su stvorili italijanski identitet, zapravo taj minimum na koji su mogli da se oslone i Sicilijanac i stanovnik Milana. Razlike nisu poništene. One su prevaziđene nečim većim – svi su postali Italijani.

Vojska nove države ušla je u Rim. Papa Pije IX je zarobljen u Vatikanu, a spor sa papstvom italijanske vlasti su rešile tek na Lateranskom saboru 1929. Trst i Trentino su ostali pod austrijskom vlašću čak do 1918.

Nemačko ujedinjenje promenilo je tok istorije na još dramatičniji način. Do tada su kopnom dominirale Francuska i Austrija, dok je morem vladala Britanija. Revolucionarni pokušaji da se nešto promeni nisu uspeli pa su nemačke i italijanske države ostale razjedinjenje. Ipak, posle 1848. broj nemačkih država smanjen je na 38, ali su savezi bili vrlo slabi. Nominalni vladar je bio austrijski car iz kuće Habsburg.

Neuspeh revolucije razočarao je intelektualce pa su i oni okrenuli leđa republikanstvu. Bacili su se u zagrljaj najvećoj sili koja nije ni pokazivala znakove liberalizma – Pruskoj. U vreme revolucije ta država je drugorazredni igrač, Fridrih Vilhem I je star, a vlada krajnje konzervativna. Jedina veza s nekom od ostalih država bio je carinski savez Colferijana. Hamburg, bogata luka nije hteo da uđe u taj savez, a po strani je ostala i Austrija. To je ostavilo prostor za Berlin koji postaje centar železničke mreže, što će igrati važnu ulogu u narednim ratovima.

U takvim okolnostima na scenu stupa najveći diplomatski genije svog veka – Oto fon Bizmark, čovek kome ništa nije bilo strano. Ujedinitelj Nemačke je izumeo svoje piće, nazvao ga je „crni somot“, reč je o mešavini šampanjca i jakog crnog piva. Voleo je da jede neumereno, a obožavao je da proždire usoljene haringe. Genijalni i ekscentrični čovek bio je veseo i razdragan u jednom trenutku, a već u sledećem je ulazio u drugu fazu: bio je neprijatan i ćudljiv. Bizmark nije bio revolucionar, pre bi se moglo reći da je bio konzervativac pa čak i reakcionar. Nije gajio osećaj pripadnosti nemačkoj naciji, uvek je pre razmišljao o Pruskoj i njenim interesima nego o ujedinjenju. Bio je pravi oportunista koji nije mnogo mario za ideale.

Prioriteti su mu bili jasno poslagani: na prvom mestu mu je bila njegova karijera, potom interesi Hoencolerna, a na trećem mestu Pruska. Na ta tri cilja je usmerio svoj moćni um. Rezultat je bio ujedinjena Nemačka.

I još je nešto bitno za našu priču – Bizmark je mrzeo silu, ratove i nasilje uopšte. Njegova genijalnost nije se ogledala u vođenju ratova, strategijama i velikim bitkama, već je u centru bila diplomatija. Prvi konkretan zadatak bio je da „namesti“ sve kockice kako bi mogao da odigra svoju igru. Prvo se potrudio da ostavi Austriju bez prijatelja van Nemačke, a potom je jedini pomogao ruskom caru da uguši pobunu Poljaka. Sve je to bila igra, nameštanje šahovskih figura kako odgovora čoveku koji će tek zaigrati pravu partiju.

Prvo je slomio moć Habsburške monarhije. Nakon poraza kod Sadove 1866. mirom u Pragu je ta velika sila stavljena pod kontrolu. Više nikad se nije oporavila. To mu je dalo prostor da proglasi Severno-nemački savez sa Fridrihom Viljemom na čelu u koji su ušle sve države severno od Majne. Bizmark postaje kancelar. Centralni parlament – Rajhstag birao se uz opšte pravo glasa. Berlin je postao sila. Pod vlašću centralne vlade našlo se 25 miliona Nemaca.

Ključ za ujedinjenje ipak je došao spolja. Za homogenizaciju je bio zadužen Napoleon III. Bizmark je osigurao da Pruska bude velika vojna sila. Napoleon ulazi u rat. Nemačke države u strahu od osvajača traže od Pruske da stane na čelo kolone i da ih povede u rat.

Bizmark pristaje i počinje da ubire plodove genijalne diplomatije. Francuzi nisu imali saveznike, a Prusi nisu imali neprijatelje, osim samih Francuza. Sve je završeno bitkom kod Sedana 1870. kada se Napoleon III predao sa 85.000 vojnika. U Parizu je nakon toga proglašena Treća republika.

Bizmark je mogao da sklopi mir s takvim odredbama koje su mu omogućile da ujedinjenje prođe što mirnije moguće. Kancelar je tražio da dobije deo oblasti na levoj obali Rajne (Salzburg i Mec) kao ranu odbranu od Francuza. To je bila garancija za mir. Takođe su Alzas i Lorena ustupljene Nemačkoj. A Francuska je morala i da plati pet milijardi franaka ratne odštete.

Stanovnici Alzasa i Lorene su mogli da dobiju i francusko državljanstvo, što je veliki broj ljudi iskoristio i potom napustio te oblasti. Većina se naselila u velikoj koloniji u Alžiru.

Bizmark je dobio sve što je hteo, ali je napravio veliku grešku jer nije razmišljao o protivniku. Francuzi su bili poniženi. Bizmark im nije ostavio nimalo prostora da se bar malo osećaju kao pobednici. Mir u Frankfurtu bio je jedan od razloga zašto je Evropa tako lako upala u Prvi svetski rat. Potom se dogodila praktično ista greška, s tim da su Nemci toliko poniženi Versajskim sporazumom da su lako upali u sledeći još veći i razorniji Drugi svetski rat.

Novo Nemačkoj carstvo nije bilo ni liberalno ni nacionalističko. Čak su katolici na jugu morali da se prilagode, za njih stranom, pruskom modelu. Bizmark je ostvario svoje ciljeve, sva tri. Pruska je postala najveća sila u Evropi. Drugi rajh je proglašen 18. januara 1871. u Sali ogledala u Versajskom dvorcu.

Ključna posledica bila je da je Bizmark najbolju evropsku vojsku koristio ne da bi uništavao sve pred sobom, već da bi pobeđivao u diplomatskim bitkama.

Samo ujedinjenje tolikog broja država nije išlo glatko. Bizmark na početku rata nije hteo južne, dekadentne, katoličke države – papski jug. Moćniji vladari uporno su odbijali da se odreknu povlastica. Pre svih vladari Bavarske, Virtemburga i Badena.  Ludvig II Bavarski ušao je u veliku državu tek kada mu je dozvoljeno da i dalje upravlja armijom, poštom i železnicom u svom domenu. Takođe, bavarska pivska industrija dodatno je zaštićena smanjenjem carina.

Tako su nastale dve velike evropske države. Tako je ostvaren san italijanskih i nemačkih liberala. Ali ne baš onako kako su ga sanjali. Jednom državom vladali su vojnici, a drugom poslovni ljudi.

U nastavku ćemo ispričati dve drugačije priče: balkansku, s posebnim osvrtom na Srbiju i Grčku. Tek onda ćemo moći da donesemo zaključke koji možda mogu osvetliti put ka političkom ujedinjenju.

Dragan Stojanović