Ideja balkanskog ujedinjenja nije nova. Prvi put se raspravljalo o zajedničkom političkom prostoru kada su intelektualci s ovih prostora shvatili da će balkanski prostori uvek biti na meniju velikih sila, kao i da bi samo velika zajednica mogla igrati značajniju igru, makar takvu da poluostrvo ne bude samo plen. Plan, zapravo, nikada nije ostvaren, iako je bilo pokušaja, koji su ili propali pre realizacija ili su stvorene delimično balkanske zajednice koje su, istorijski gledano, vrlo brzo propale (dve Jugoslavije). Do velike i moćne države, barem do sada, nismo došli. Nakon raspada druge Jugoslavije čak je i ideja o ujedinjenju umrla. Na ovom mestu pokušavamo da oživimo barem ideju, ako ne i neku političku akciju.

Dva su remetilačka faktora. Prvi: famozne velike sile, koje su pune predrasuda o Balkanu, nekada još više nego sada. I koje ni ne žele još jednog značajnog igrača na šahovskoj tabli. Drugi faktor smo mi sami. Narodi Balkana su puni predrasuda jedni prema drugima, neki narodi, zapravo intelektualne elite, čak i preziru sam pojam – ne žele da čuju ni za jednu izvedenicu iz geografskog pojma Balkan. Za njih je Balkan samo poluostrvo i ništa više od toga. A zapravo je jedan politički, istorijski i kulturni prostor što je lepo pokazala Marija Todorova, pre svega u studiji Imaginarni Balkan.

Ključni podsticaj za stvaranje kakve-takve balkanske zajednice bila je težnja ka osamostaljivanju. Želja za oslobođenjem od Osmanske i Habsburške imperije podstakla je elite da pogledaju širu sliku i umesto da razmišljaju kako da oslobode svoje selo, počeli su da se bave idejom da svi zajedno izađu iz „vekovnog ropstva“, kako su govorili, iako na Balkanu nije bilo ropstva ni u tragovima. To je bila metafora koja će pojačati priču.

Ovu zamisao su gušile dve ruke u isto vreme. S jedne strane Beč i Istanbul, kao direktno zainteresovani centri, a s druge megalomanske ambicije nacionalnih lidera koji su zamišljali velike nacionalne države, naravno na štetu ovih drugih jer se zamišljene teritorije Velike Srbije, Velike Albanije, Velike Grčke i, recimo, Velike Bugarske i te kako poklapaju. Svi žele teritorije na kojima ima drugih naroda, koje „velike“ ne žele na tim teritorijama. I tako dolazimo do mat pozicije. Izlaz je u velikoj balkanskoj državi koja bi pokušala da objasni da se može živeti sa nekim, a ne samo pored i često protiv nekog. Edukacija bi, dakle, mogla biti rešenje.

Na samim počecima te ideje govorilo se samo o južnoslovenskom ujedinjenju, koje je možda u nekim slučajevima podrazumevalo i ostale neslovenske balkanske narode (Grke, Albance, Rumune…), ali uglavnom nisu bili u planu. Utisak je, ipak, da bi najbolje rezultate postigla najveća moguća balkanska država, jer, svako isključivanje bi poslalo lošu poruku. Uključivanje je, zapravo, ključ balkanskog uspeha.

Dakle, prve zamisli o ujedinjenju na Balkanu bile su slovenske, često inspirisane ili čak naslonjene na panslovenske pokrete. Ideju možemo pratiti još od 17. veka. Hrvatski filozof, lingvista, istoričar, etnograf i još mnogo toga Juraj Križanić smatrao je da balkanske Slovene ili Južne Slovene treba ujediniti i pod svetovnom vlašću ruskog cara i duhovnom vlašću pape. Potom su se ređale razne ideje o ujedinjenju pod habsburškom krunom, a se onda raspravljalo o zajedničkom poreklu, da li je to jedan narod s tri imena ili tri naroda. Mnogo se govorilo o kulturnom ujedinjenju. Kultura je mogla da bude početak političkog ujedinjenja, tako je na mala vrata trebalo da se dođe do države. Ilirski pokret Ljudevita Gaja jedan od tih pokušaja.

Prvi put ta ideja dobija prava politička obeležja tokom revolucionarnih godina 1848/49. Taj politički program podrazumevao je ujedinjenje južnoslovenskih naroda u okviru Habsburške monarhije. Tada i Italija i Nemačka pokušavaju da se odvoje od moćnog Beča, ali sve propada uvođenjem neoapsolutističkog režima. Liberalne i nacionalne ideje bile su potisnute na neko vreme.

Jedan od dva neprijatelja ujedinjenja bilo je lažno ujedinjenje, tačnije princip: „hoću da se ujedinimo, ali da ja budem glavni“. To je otprilike bila zamisao Načertanija Ilije Garašanina. Tadašnji ministar unutrašnjih dela hteo je da ujedini sve Srbe u jednu državu. Ideja je bila da se svi ovdašnji Sloveni oslobode carskih vlasti i stave pod zaštitu Srbije. Taj plan je podrazumevao i da u tu državu uđe sever Albanije, iako Albanci baš i nisu Sloveni.

Početkom dvadesetog veka jača politika odvajanja i od Beča, Osmanlije su već dugo na zalasku, bilo je pitanje vremena kada će morati da se povuku s Balkana. Zahtevi Mađarske za samostalnošću otvorili su politički procep za sve ostale. Krenula je politika novog kursa koji je podrazumevao otklon od monarhije i stvaranje jugoslovenskog etničkog jedinstva. Taj talas je urodio plodom: stvorena je Kraljevina SHS, a nešto kasnije i Kraljevina Jugoslavija. Potom i FNRJ, koja je samo preimenovana u SFRJ. Jugoslavije nisu uspele da ostvare dve stvari, ili možda nije bilo želje da se rešavaju baš svi problemi. Prvo: da razreše unutrašnje napetosti po nacionalnim linijama. Drugo je direktna posledica prvog problema: nisu uspeli da se šire. To je zapravo krunski dokaz da nikada nisu stvorili identitet koji je veći od samih pojedinih nacija. Da jesu stvorili Državu ona bi po definicija želela da se širi, a i u nju bi hteli da uđu drugi, tačnije, da joj se priključe na ovaj ili onaj način, jer samo ulaskom u imperiju bi postali deo imperije i, vrlo bitno, ne bi bili asimilizovani, jer asimilacija nije cilj Države, već širenje moći i, naravno, naplata, poreza.

Smrću Jugoslavije marginalizovana je i ideja južnoslovenskog ujedinjenja, a svaka misao o balkanskoj zajednici je gurnuta u duboko nesvesno. Povremeno se koristi, ali isključivo u Garašaninovom ključu.

Možda je sad najbolji trenutak da se vratimo na početak. Možemo reći da je misao o ujedinjenju tekla u dva toka. Jedan je zasnovan na zajedničkom slovenskom poreklu, što je zapravo nešto širi okvir od nacionalne zajednice, ali je sam princip isti. Iz tog ključa se može čitati neuspeh jugoslovenske ideje. Neuspeh je zapravo utkan u imenu. Parametri, pogledi, uglovi… sve je postavljeno na okupljanju oko nepromenjive činjenice, nečega što ne može da se bira, nečeg datog. Zato je bilo lako prešaltati se na nižu brzinu. Jedan od mogućih potencijalno uspešnih scenarija je stvaranje moćnog jugoslovenskog identiteta, ali to se nije dogodilo pa nećemo ulaziti u SF.

Za razliku od ekskluzivno slovenske ideje u 19. veku, u javni prostor ulazi ideja o balkanskom povezivanju, koje nije zasnovano na jednoj nepromenjivoj poznatoj, već na više poznatih, ali su mnogi parametri otvoreni za eventualne transformacije.

Početne premise su slične. Balkanski narodi treba da se oslobode tutorstva velikih sila (najblaže rečeno), a potrebno je i preuređenje na demokratskim i federalnim osnovama. Za to se zalagao dnevni list „Ost und West“ koji je počeo da izlazi 1861. godine u Beču. Tu jesu bile promovisane južnoslovenske ideje, ali se čuo i drugačiji glas. Novosađanin Mihailo Polit-Desančić, političar, novinar i pisac, ideju postavlja šire od prethodnika i savremenika. On kaže da je federacija jedino mogućo rešenje za sve one države koje su sastavljene od više naroda:

– Bez federacije mogu se pojedine vladajuće narodnosti u ovim državama za neko vreme silom i ugnjetavanjem držati, ali čim sila malo popusti, moraju se različite narodnosti na istoku sjediniti u federativnoj državnoj sistemi – piše Polit-Desančić.

On kao primer uzima konfederativnu republikansku Švajcarsku. Ona bi mogla biti ideal malim balkanskim narodima. Polit ističe da balkanske države ne smeju da postanu ni austrijske provincije, ni ruske gubernije, nego slobodne i nezavisne od velikih sila. Prelazeći na samo organsko rešenje istočnog pitanja, Polit detaljno iznosi i konkretno obrazlaže svoju koncepciju formiranja jedne velike konfederacije svih balkanskih naroda i smatra da je „konfederacija takav državni sistem koji potpuno odgovara, s obzirom na geografski položaj, zajedničkim interesima svih balkanskih naroda posebice“.

Konkretno, Polit smatra da bi južni Sloveni, Rumuni i Grci, trebalo da osnuju savez država, dok bi Južni Sloveni trebalo da se među sobom ujedine u jednu saveznu državu. Prema tome, organsko rešenje istočnog pitanja našlo bi svoje ostvarenje u južnoslovenskoj federaciji i balkanskoj konfederaciji.

Ta zamisao uticala je i na buduće mislioce balkanskog ujedinjenja. Od Svetozara Miletića, Vladimira Jovanovića pa do Svetozara Markovića i Vase Pelagića.

– Ni jedan pomenuti (balkanski, prim. aut.) narod ne može sastaviti nacionalnu državu bez povrede prava drugih narodnosti. I ta povreda razvija između nas mržnju, prestup i opštu nesreću u vidu rata i drugih neprilika. To nas je doteralo te smo postajali raja susjedima silčnijim od nas. To rajinsko stanje i danas nas manje više davi, a sebičnost i neznanje zavađa nas i cepa, satire i ubija. Pa i mi sami između sebe vršimo to samoubijstvo. I to će trajati sve dok ostanemo ovako kao što smo sada zavađeni i zaslepljeni nacionalnim i religioznim fanatizmom. Zbog toga neodoljiva je potreba sviju patriota pomenutih naroda da rade ozbiljno sa ostalim prijateljima naroda i slobode, da obaveste svaki svoj narod da voljan bude stupiti u jednu solidarnu, potpuno autonomnu i slobodnu federaciju balkansko-karpatskih naroda – piše Pelagić u pismu Lajošu Košutu.

Dimitrije Tucović je zamišljao balkansku federaciju kao zajednicu jednakih i ravnopravnih naroda, bez ičije dominacije i hegemonije. Njegova ideja bila je začinjena razmišljanjima o zajednici koja bi trebala biti stvorena na osnovama socijalističke demokratije i revolucionarnog marksizma. Tucović je sa svojom koncepcijom o balkanskoj federaciji još za života stekao priznanja ne samo kod socijalista balkanskih naroda, nego i u redovima velike međunarodne socijalističke javnosti.

Češko-austrijski filozof, novinar i teoretičar marksizma Karl Kautski smatrao je da Pruska i Pijemont nisu i ne treba da budu uzori i obrasci za balkanske države i da se ujedinjenje balkanskih zemalja u jednu veću ekonomsku i političku celinu ne može i neće ostvariti pod dominacijom jedne balkanske države i jednoga balkanskog naroda nad ostalim državama i narodima, nego samo u okviru federacija slobodnih i ravnopravnih balkanskih republika.

Ukratko, počela je da se rađa i razrađuje zamisao o ujedinjenju balkanskih naroda, koju upravo analiziramo i na neki način promovišemo u ovom serijalu. Mislioci te ideje su bili i političari, ali nisu mogli da sprovedu u delo što su zamislili. To je ostalo kao zadatak budućim generacijama. Pre nego što je sve zakopano i prekriveno političkim krečom bilo je nekoliko pokušaja da se ideja i realizuje.

Prvi pokušaj bio je iznuđen i kratkoročan. Reč je stvaranju saveza balkanskih država s ciljem da se oslobode o Osmanske vladavine. Rezultat je bio Prvi balkanski rat i oslobođenje, ali je, logično čim imamo prvi, usledio i Drugi rat i to oko oslobođenih teritorija između dojučerašnjih saveznika. U tom periodu, prvih decenija dvadesetog veka balkansko ujedinjenje bilo je politički živa ideja, ali uglavnom u socijalističkim krugovima. Održano je i nekoliko kongresa, ujedinjavale su se partije kako bi započele ujedinjenje. Ali je sve kratko trajalo i uglavnom završavalo na marginama, gde je umrlo u agoniji.

Jedini, za sada, ozbiljan pokušaj realizacije te velike zamisli pokušala je da sprovede Komunistička partija Jugoslavije. Sve je ponovo počelo u Beču i ponovo izdavanjem časopisa. Višejezički list Balkanska federacija izlazio je u periodu između 1924. i 1931. Jedno vreme ga je uređivao jedan od osnivača KPJ Ognjen Prica. Sve je na  neko vreme potisnuto jer je Kominterna promenila pravac. Umesto svetske revolucije, što se uklapalo u ideju balkanskog ujedinjenja, prešlo se na razvoj socijalizma u jednoj zemlji.

Tek je nakon Drugog svetskog rata počelo ozbiljno da se razmišlja o ujedinjenju u Balkansku federativnu republiku. O tome su razgovarale nove komunističke vlasti Jugoslavije, Rumunije, Bugarske i Albanije. A računalo se i na učešće Grčke, ali je tamo trajao građanski rat po su morali da sačekaju. Jugoslavija je pomagala grčkim partizanima, a istovremeno su započeti pregovori s Albanijom. Jugoslavija i Bugarska takođe pregovaraju o tome. Napravljen je i predlog sporazuma u  kome je između ostalog pisalo:

– Ovaj savez će biti važan korak za povezivanje svih balkanskih naroda, radi zaštite od bilo kakve agresije i radi objezbjeđivanja sigurnosti i prosperiteta na Balkanu.

Iako je bilo nesuglasica, potpisani su bilateralni ugovori. A onda je u priču uleteo furiozni Staljin i sve rasturio. Plašio se da će takva federacija ili konfederacija biti dovoljna jaka da više neće biti pod njegovom kontrolom. Takođe je strahovao da bi Titova dominacija bila prevelika. Ubrzo je usledila i Rezolucija Informbiroa. Time je stavljena tačka na političko ujedinjenje, ali je zamrlo i razmišljanje o toj ideji, što je još i gore, jer bez razmišljanja neće biti ne dela.

Možda je sada pravo vreme da ponovo počnemo da razmišljamo o balkanskoj konfederaciji. Možda je vreme da balkanski narodi ne kukaju na imperije, već da i sami postanu imperija i s ponosom citiraju prve tri reči ustava: Mi, narodi Balkana.

Dragan Stojanović

Pročitajte prethodni deo:

← Mi, narodi Balkana… (3. deo)

Kraj serijala Mi, narodi Balkana

Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.