Milan Kešelj – Vesnik XXI veka

Slikar Milan Kešelj ne poštuje pravila. Njegov je ugao gledanja širok, u taj ram staje ceo svet. Po tome se razlikuje od mnogih ovdašnjih umetnika, ne samo kad je reč o slikarstvu već i što se tiče društva, politike… Zato ga je nekad teško razumeti, jednostavno – njegova vizura je drugačija. Ovaj dobitnik brojnih nagrada živeo je u Americi, slikao Luvr, predvideo tehnološku revoluciju, a sad živi u Novom Sadu. I slika. Godine 2016, kad je urađen ovaj intervju, Kešelj je svetu predstavio svoje viđenje slavnog naučnika Nikole Tesle. Vojvođanin s američkim pasošem, ili američki slikar koji živi u Vojvodini, naslikao je istoriju SAD u projektu „Od Kolumba do Bila Gejtsa“. Tu su se našle i dve slike za koje mu je kao inspiracija poslužio slavni naučnik srpskog porekla, takođe s američkim pasošem – „Električne kiše iznad Nijagare“ i „Elektromagnetne kiše iznad Pacifika“. Nakon toga je Kešelj počeo ozbiljno da razmišlja o Nikoli Tesli, a posle razgovora s direktorom beogradskog Muzeja „Nikola Tesla“ rešio je da ciklus slika posveti naučniku.

Pitanje je bilo kako prići toj neobičnoj ličnosti. Svako ko poznaje Kešeljev rad – mogao je biti siguran da na platnima nećemo gledati portrete Nikole Tesle kako razmišlja, što je najčešće umetničko viđenje genija. Kešelj je zamislio nešto drugo. Nije hteo da prikaže dobro poznat Teslin lik, koji smo često gledali i na novčanicama (bio je i na 10.000.000.000 dinara, ako se sećate, a sad je na novčanici od svega 100 dinara), već je slikareva ideja bila da dočara Tesline misli. I to ne slikarski metaforično, ne kao neki dobar uvod za likovne kritičare – već bukvalno. Tesline misli možete videti na Kešeljevim platnima, možete ih dodirnuti, ali ih ne mogu svi razumeti. Evo kako to sam slikar objašnjava:

– Nakon izložbe o istoriji Amerike počeo sam da čitam o Teslinom životu i delima, a onda sam pronašao časopis „ElectricalExperimenter“ iz 1919. godine. Tamo su objavljene Tesline misli. Ostavile su jak utisak na mene, pa sam razmišljao šta da radim s tim materijalom. I onda sam shvatio kako sve to treba da povežem s onim što radim već 40 godina. Pre četiri decenije prvi put sam na platnu upotrebio perforirane trake. Ta tehnika, ako je mogu tako nazvati, donela mi je mnoge nagrade, izložbe širom Evrope, pa i američki pasoš.

Tako je rođena ideja za izložbu „Na talasima Teslinog sna – čudesni svet“. – Dakle, trake i misli. Zamolio sam prijatelja, majora u Vojsci Srbije, da mi na teleprinteru otkuca naučnikove misli. Tako sam dobio metre i metre traka s rupicama (perforacijama) na kojima su se nalazila Teslina razmišljanja. Te trake zalepio sam na platna i dobio 78 kvadratnih metara misli. To je površina jednog velikog stana. Naravno, bio je to samo početak, jer sam potom godinu dana slikao tih 13 slika, koliko ih je na kraju i izloženo. Slike koje se mogu čitati postigle su efekat koji je Kešelj i želeo. One nose određenu mistiku i fantastiku; misli su tu, ali je potrebno specifično znanje da bi se „pročitale“. To, doduše, mogu da urade vezisti. Nije poznato da li je neko s tim znanjem pogledao izložbu. Međutim, ta energija – kako Teslina, tako i Kešeljova – može se osetiti dok se stoji pred ogromnim platnima (dva puta tri metra). Sami nazivi slika mnogo govore o tome šta je umetnik hteo da postigne. Evo naziva svih slika koje je publika prvi put mogla da pogleda u Muzeju Vojvodine: „Tesla – moji izumi i vizije“, „Kolumbovo jaje“, „Pocepano nebo iznad Westinghouse gromobrana“, „+/- munja“, „Električna kiša iznad Nijagare“, „Elektromagnetna kiša iznad Pacifika“, „Teslini stojeći talasi“, „Bela golubica u razmaku Teslinih misli“, „Rotacija Meseca“, „Gravitacija“, „Isečak iz Teslinog sna“, „Obrtno magnetno polje“ i „Tornado u Teslinim mislima“. Izložbu je otvorio Aleksandar Bassin, istoričar umetnosti iz Ljubljane. Prema njegovom mišljenju, Kešelj se vraća modernizmu posle duge dominacije postmodernizma. – Drugim rečima, vratio se slici. Postmodernisti su izašli iz svega, a on se vratio. Dugo pratim njegov rad, pa već posle nekoliko reči znam šta mogu očekivati. Kad me je pozvao telefonom i ispričao mi ideju o Tesli, znao sam o čemu govori i pre nego što sam video slike. Sada – kad vidim slike – mogu reći da se moć mašte i umetničkog viđenja Milana Kešelja u kontekstu Teslinih otkrića odrazila na veoma zanimljiv način: sam mistični karakter već je garantovao  izbor plavetnila, plave boje u tonskom nijansiranju, sve do one najjače, žareće plave. Izabrana tema diktirala je oblik. Kešeljeva odluka bila je da na svojim slikama očuva mistični karakter Teslinih otkrića u najvećoj mogućoj meri. I da vizuelni doživljaj preovlada nad naracijom. To je i postigao – rekao je Bassin. Pomenuli smo izložbu „Od Kolumba do Bila Gejtsa“. Tu je počela priča o Tesli. Recite nam nešto o tom projektu. – Izložba je posvećena Americi, od otkrića od današnjih dana. Živeo sam u SAD dvanaest godina i dobio sam državljanstvo. Dobio sam ga zahvaljujući biografiji, kao stranac s izuzetnim sposobnostima. Mnogo pre odlaska, na neki način sam, slikarski gledano, predvideo to novo tehnološko doba, što je bila jedna od veza s Amerikom i pre odlaska. Još na početku karijere zanimao sam se za veštačku inteligenciju. Internacionalna priznanja dobijao sam za projekat „Dobar dan, komunikacijo“. To se dešavalo pre 30 godina, pre pojave kompjutera. Mogu reći da sam predvideo IT revoluciju. To je i napisao francuski kritičar Robert Bare. On kaže da sam se bavio modernim tehnologijama i pre nego što je Bil Gejts počeo razmišljati o tome. Taj kritičar kaže da su moje slike poruka za budućnost.

To nije jedina vaša veza s Gejtsom? – Nije. Jedna moja slika nalazi se u Gejtsovoj korporaciji. Moj menadžer je 1996. poklonio korporaciji jednu od slika na temu „Dobar dan, komunikacijo“. Dobio sam odgovor od njegovog izvršnog sekretara. Napisao je da Gejts u tom trenutku nije mogao investirati u umetnost. Zašto baš istorija Amerike? – Shvatio sam da treba da povežem svoj četrdesetogodišnji rad, a tu je još jedan motiv. Moj deda, tačnije – đed, budući da potiče iz istočne Hercegovine, u Americi je bio kopač zlata, pa sam te njegove priče o drugom kontinentu slušao od malih nogu. On je kopao zlato u gradu Džeksonu, na planini Sijera Nevada. Onda se vratio iz Amerike, pa je kao kolonista došao u Vojvodinu, ali je odlučio da umre u Hercegovini. Upio sam te priče, koje su me i odvele u SAD. Moram reći da mi je na tom putu pomogao i prijatelj Mile Crnjanski, koji mi je poslao garantno pismo i primio me u kuću. Za razliku od đeda, ja sam rođen u Vojvodini, ali još uvek ne znam gde ću umreti. Ali bih, kao i đed, voleo da ostanem tu gde sam i rođen. Meni se dopada jedan običaj Indijanaca. Naime, kad čovek umre, oni ga osuše na suncu i tako ostave na planini. To me je inspirisalo da od potomaka tražim da me posle smrti osuše na suncu i ostave na tavanu kuće u kojoj sam rođen. To je kolonistička kuća; nismo je zidali, već smo je dobili od države. Najverovatnije je to bila kuća nekog Švabe. U toj švapskoj kući treba da me obese, da se tako osušen njišem kao slepi miš. To će biti mešanje života i umetnosti, tačnije – smrti i umetnosti. Pošto sam rođen u predsoblju kuće, hoću da završim na tavanu. A hoću malo da zeznem i Marinu Abramović. Ona bi da je triput sahrane.

Cela izložba govori o istoriji Amerike, a kad je reč o stilu, uradili ste svojevrsnu posvetu američkom slikarstvu. – Tačno. Pop-art je izvorno američki pokret, apstraktni ekspresionizam takođe. Samo na jednoj slici, onoj s američkom zastavom, predstavio sam trojicu slikara: Džeksona Poloka, Roja Lihtenštajna i Džespera Džonsa. Fali još Vorhol. Tako sam prikazao istoriju Amerike i istoriju američkog slikarstva. Slike su poprilično različite. Zašto? – Hteo sam da sve bude šareno, kao što je i Amerika šarena, naročito kad se gleda s evropske strane. To sam želeo da pokažem. Nisam hteo da to bude akademska, previše klasična izložba. Na kraju, Amerika radi na 110 volti, a Evropa na 220. To je važna razlika. Ja sad razmišljam na 110 volti. Zato se i ne razumem s kolegama, kojima ovo šarenilo ne odgovara. Oni to ne razumeju. Trebaće im dosta vremena da shvate. Rođeni ste u Vojvodini, u Savinom Selu, a predstavljate se kao Amerikanac. Kako ste to spojili? – Objasniću. Rođen sam u Savinom Selu kod Vrbasa. Tamo se nalazi taj Veliki bački kanal,  najzagađenije mesto u Evropi. Kad tamo sedi i razmišlja, recimo, neki vrhunski intelektualac, on ne može mnogo toga da smisli zbog smrada, a ima i tih otrovnih isparenja, koja utiču na mozak. Na drugoj strani planete možemo zamisliti isto tako dobrog intelektualca kako sedi na obali Pacifika i isto tako razmišlja. Taj će svašta smisliti. Ovaj naš pored kanala osnovaće malu stranku, koja će raditi samo za svoje interese, dok će onaj na obali Pacifika razmišljati o celom svetu. Nikola Tesla najbolji je dokaz za tu tezu. Tesla je tek tamo razmišljao o velikim stvarima. Tako sam i ja razmišljao – ovde nasitno, tamo ukrupno. Tek kad se ode u Ameriku – može se misliti. Priroda te ošamari. Sve je drugačije. Takođe, misli se menjaju kad se krećeš, putuješ, kad menjaš vazduh. Ako si na jednom te istom ustajalom vazduhu, i piješ istu zagađenu vodu – ni misli ti ne mogu biti čiste i sveže. Mene čak i ne zanimaju ti ljudi koji neće da se pokrenu, ni umno ni fizički. Neka sede pored kanala do kraja života. Amerika je sloboda, to mora da se shvati. Jesu li Amerikanci videli izložbu? – Nažalost, nisu. Ideja je bila da izložba bude organizovana u Smitsonijanu. Dobio sam čestitke od glavnog kustosa u Smitosonijanu. Predlog je bio da izložbu „Od Kolumba do Bila Gejtsa“  prikazujem po najznačajnijim američkim univerzitetima i tamo držim predavanja o istoriji, kulturi i filozofiji Amerike. Naravno, to nisam mogao uraditi odavde. Da sam bio tamo, to bih i uradio. Ovako nisam mogao. Pre izložbe o Americi radili ste sveobuhvatnu izložbu o Luvru. – Uradio sam ceo Luvr. To je bio ludački projekat. Radio sam Luvr kao kad jedeš ribu pa joj izvučeš kičmu – tako sam izvukao kičmu tog muzeja. Uradio sam crteže svega što je važno u Luvru a urađeno je u poslednjih 5.000 godina. Cela umetnost stavljena je na crtež. A upravo je crtež osnova svega, baza. Praktično je cela likovna umetnost vraćena na osnovu. Za dane frankofonije ta je izložba prikazana u Novom Sadu. Ali ovde me baš nisu razumeli, nisu shvatili koncept. I to nisu shvatili ljudi koji se ceo život bave istorijom umetnosti. Recimo, za njih je piramida prevaziđen simbol. Tako, izgleda, misle samo srpski istoričari umetnosti – i niko više. Čak i ispred Luvra stoji jedna piramida, i to moderna, providna, za razliku od egipatske, koja je zatvorena i mračna. U Parizu su odmah shvatili poruku i prihvatili ideju. Ja sam hteo da odem  korak dalje i postavim piramidu koja reflektuje svetlost. Ali to se našim stručnjacima nije svidelo. Sve se to dešavalo u Galeriji Matice srpske. Tad sam se razočarao u ovdašnje kritičare i ljude koji se bave umetnošću. Još kad sam čuo da nisu ni bili u Luvru a da nešto mudruju… Neverovatno! Pet meseci crtao sam u Luvru – napravio sam 600 crteža i onda došao ovamo da mi kažu kako je piramida prevaziđen koncept. Otkud ideja da se crta ceo Luvr? – Te crteže radio sam 2008. i 2010. godine. Prvi put uradio sam 80 crteža. Drugi put sam završio projekat. Onda sam „spakovao“ ceo Luvr. Cela istorija likovne umetnosti. Ima ukupno 600 crteža. Na papir sam prebacio suštinu umetnosti, suštinu 5.000 godina umetnosti. Sve do Tarnera. Od početka: Sumera, Egipta, Etruraka… To je bio koncept. Svi su u Luvru znali za mene. Od čuvara i čistačica do direktora. Došao sam kao Amerikanac, s belim šeširom, papirom i olovkom. Baš sam uživao. A zapazili su me drugi umetnici, ne slikari već fotograf Margaret Hop. Nemica me je pratila i fotografisala kako slikam. Njoj je to bilo zanimljivo. I uvek je bilo mnogo dece oko mene. Vide živog umetnika među delima mrtvih umetnika. To im je valjda bilo zanimljivo. Sve slike urađene su brzo. Kroki je inače brza stvar, radi se na osećaj. Mora se uraditi brzo, za nekoliko minuta, da se uhvati karakter, uradi kompozicija. Važno je da se prepozna slika ili skulptura i autor. Birao sam slike po svom ukusu. Tamo ima mnogo, recimo, Rembranta, ali  izabrao sam jednu, najviše dve slike.

Da li uvek radite tako velike projekte? – Ne. Tek posle iskustva s Pacifikom. Ceo Luvr uradio sam samo zato što sam se pre toga šetao obalom Pacifika, gde sam naučio da gledam širu sliku. To je ponovo priča o smrdljivom kanalu i širini Pacifika. Amerika me je naterala da mislim široko. Pa onda bi naši političari trebalo malo da se prošetaju obalom Pacifika. Da uhvate širu sliku. – Poslao bih sve političare, sve te sitne duše, da se prosvetle, da nauče da razmišljaju. Ne za kaznu, već da nešto nauče. Moraju shvatiti da prvo treba da razmišljaju o tome šta se dešava s celinom kako bi videli šta će sami sa sobom. U Srbiji to malo ko zna, sve rade kontra. Ako sede pored Velikog bačkog kanala, ništa neće shvatiti. Možda ne bi bilo loše ni da platimo srpskim političarima put u Ameriku, ali da ništa tamo ne rade, već da se šetaju obalom Pacifika i misle. Tek kad se vrate s tog tretmana – moći ćemo da vidimo razliku. Sad nema razlike, bez obzira na promene. Kad gledam skupštinu, svi ti ljudi kao da sede na obalama Velikog bačkog kanala i udišu smrdljiva isparenja. Njima ništa ne smeta, ali smrad teško izlazi iz odeće kad se dobro nakupi. Ali te političare bira narod. Da li bi i Srbiji trebala neka promena? – Imam rešenje i za to: svim Srbima treba dati vize i poslati ih na obalu Pacifika. Na jedno godinu dana. Da vide kako sistem funkcioniše. Svi Srbi stali bi na nekoliko kalifornijskih brda. A kad bi se vratili, sve bi bilo drugačije. Dok ovde nema nikoga, zemljište treba poprskati poljoprivrednim hemijskim sredstvima da se zemlja malo obnovi. Kako bi izgledala istorija Srbije na vašim slikama? – Au! To je teško pitanje. Radio sam istoriju Vojvodine islikanu na crepovima, ali ne znam kako bih radio istoriju Srbije. To bi bilo teško. Morao bih se udaljiti, otići odavde kako bih mogao racionalno da mislim o Srbiji. Čini mi se da bih lepo mislio na Islandu, tamo gde iz glečera izbija vulkan. Tamo bih najbolje razmišljao o Srbiji. Tu ni Pacifik ne pomaže. A kad još malo razmislim, možda bih i glavne stručnjake poveo na Island, čisto za inspiraciju. Na kraju, što bih ja radio istoriju Srbije?! Ima tih s nacionalnim penzijama, pa neka oni crtaju. Kakav vam je status ovde, a kakav u inostranstvu? – Ovde se često nailazi na aroganciju, i to kod ljudi koji su na visokim mestima u kulturi. Ti ljudi ne znaju ništa o kulturi, a stalno se pojavljuju na raznim mestima, uglavnom direktorskim. Ako ih sklone s jednog, pojave se na drugom. Kao onaj miš u švajcarskom siru. Ne možeš ih isterati. Ti mali miševi provlače se 40 godina od institucije do institucije. Koja ih to sila postavlja? Ko ih stalno nagrađuje, a ne kažnjava? Na kraju smo došli do toga da su upropastili kulturu. Zbog njih nazadujemo. Mladi ljudi odlaze. I ja sam otišao. Takav mi je status ovde. A u svetu dobijam nagrade. Zato se i predstavljate kao američki, a ne kao srpski ili srpsko-američki slikar? – Namerno govorim da sam američki slikar kako bih sa sebe sprao to blato u kome danas Srbija živi. Nisam se ja odrekao svojih korena, niti srpskog porekla, ali mi je dosta dežurnih patriota koji se ponašaju kao da imaju neki uređaj za merenje patriotizma. Patriotizam nosim u sebi, a on ne može da se meri. Ne moram ga pokazivati. To je moj odgovor na aroganciju. Na sve te ljude koji su isterali mlade, a sad prave seminare kako bi došli do odgovora na pitanje zašto mladi odlaze. S takvim  ljudima ne mogu da se identifikujem, treba mi distanca, a to je moje predstavljanje.

A kako sve to izgleda u Americi? – Sve je drugačije. Ispričaću sopstveno iskustvo. Došao sam u mali grad Pitsburg u Kaliforniji. Tu sam živeo kod prijatelja. U periodu između dva svetska rata bio je to grad od značaja, ali zamire na dugo godina. Tamo odlazim 1993. godine. Baš tad gradonačelnik i gradski menadžer razmišljaju kako da ožive grad posle decenija stagnacije. Napravio sam atelje u prijateljevoj garaži. Vrata garaže bila su uvek otvorena. Menadžer grada  obilazio je mesto, razgovarao sa stanovnicima… Hteo je da vidi šta ima na raspolaganju i da čuje nova mišljenja. Oni vode računa o ljudima. Onda je menadžer došao do mene; pošto sam bio nov, razgovarao je sa mnom. I kad je video da imam pet internacionalnih nagrada, da sam izlagao svuda u svetu, čak je i kupio moju sliku, a onda predložio da organizujemo slikarski festival. Pošto su tamo bili samo lokalni slikari, meni je predložio da vodim tu priču. Taj čovek, gradski menadžer, zvao se Glen Valencuela. On je pričao s gradonačelnikom – i počeli smo da radimo. Tako sam s lokalnim umetnicima osnovao taj festival. Prošle godine bio sam na trinaestom festivalu po redu. Opstao je do danas. Sad imaju i zimski i letnji festival. Ovde su me isterali iz ateljea, a tamo su me pozvali, nisam ih vukao za rukav. Oni su razmišljali, nisu bili arogantni. Sad tamo izlažu umetnici iz cele Kalifornije. Sad je to umetnički grad. Eto tako to izgleda u Americi. Nisu skotovi koji teraju ljude. Vašu karijeru obeležile su višestruke veze s Jevrejima. Uticaj ljudi s kojima ste se družili, ali i jevrejske istorije i umetnosti, može se videti i na vašim slikama. – Jeste. Sve se dogodilo slučajno, ali je moja fascinacija Jevrejima konstantna. Sve je počelo kad sam u Los Anđelesu upoznao Alena Horovica, potpredsednika čuvene filmske producentske kuće MGM. Bio je lični prijatelj Elije Kazana, radio je „Kuma“ i još mnogo toga. On je istorija Holivuda, trideset godina odlučivao je šta će se tamo snimati. U njegovom penthausu održana je jedna moja izložba. Bilo je to kao u snu. S njegove terase video se onaj natpis Hollywood. Tamo sam došao 1993. godine, kad je na ovim prostorima besneo rat. Horovic mi je napisao i preporuku za dobijanje zelene karte. Njegov otac bio je kolekcionar umetničkih dela, pa mu je usadio ljubav prema slikarstvu. Upoznao sam ga slučajno, rođaka mog prijatelja dobro ga je poznavala. Video je slike i oduševio se. Tako je organizovao privatnu izložbu u stanu. Za svoje prijatelje. Bilo je to u januaru 1994. Kod njega u stanu ostala su dva crteža. Tako je počela moja priča s Jevrejima. Potom sam u Parizu upoznao rusku Jevrejku. Zvala se Ala Sapoznjikova. Htela je da vidi šta radim. Doveo sam je u svoj studio i pokazao joj slike. Pre tog susreta, u Parizu sam prvi put video haside. Oduševili su me. Izgledali su kao grafike koje šetaju, onako crno-beli s kikicama. Govorio sam u sebi: „Ide grafika“, pa sam ih počeo slikati. Ala je videla te slike Jevreja – i veoma su joj se dopale. Otišla je u najveći košer restoran u Parizu i tamo me predstavila. Pošto su slike velike – platna od četiri metara – nismo ih mogli raširiti u restoranu, pa smo otišli u dvorište sinagoge koja se graniči s restoranom. Slike su oduševile vlasnika restorana, pa ih je kupio. S tim parama produžio sam boravak u Parizu, mogao sam završiti slikanje 5.000 godina istorije Luvra. Tako mi je Ala posredno pomogla da završim projekat crteža umetničkih dela u Luvru. Sad hasidi širom sveta imaju reprodukcije vaše slike. – Vlasnik restorana „Picman i rabin“ kupio je dve moje velike slike. Onda je štampao po tri segmenta sa svake slike. U mojoj slici video je nekoliko slika. Ukupno je izdvojio šest segmenata i štampao po sto komada, a potom prodavao hasidima širom sveta. Onda je naručio još jednu sliku. Tako sad na adrese hasida stižu delovi moje slike. Odmah je shvatio simboliku tih slika. Posebno mu se dopao žuti bicikl, koji predstavlja slobodu, za razliku od svih stradanja Jevreja. Moše, vlasnik restorana, kupio je isti takav žuti bicikl. I sad stoji pred restoranom; kaže da ga vozi svaki dan. Kasnije sam i ja ofarbao svoj bicikl u žuto. Vozim ga po Novom Sadu. Slikao sam još za taj restoran. Reprodukcija jedne slike čak je stajala u ulazu u restoran. Tako je najavljeno otvaranje kulturnog centra. Hasidi su mi bili veoma zanimljivi. Obučeni su u crno-belu odeću i izdvajaju se u šarenilu drugih ljudi. Kao slikaru upali su mi u vidik. Elegantni su, čisti, dostojanstveni… Uradio sam ih bez muke, lako… Napravio sam jednu skicu, pa drugu, treću… I onda sam uzeo široku četku i počeo da slikam na ogromnom platnu širokom četiri metra. Njima se to veoma dopalo. Stvarno je čudno što se od toliko slikara u Parizu niko nije setio da slika haside. Da ih slikam na ulici, kako žive. Sviđa mi se to, i nadam se da je to moj sledeći veliki projekat.

Po povratku u Novi Sad nastavili ste da se bavite jevrejskim motivima.

– Jesam. Reč je o izložbi „Havanagila“ (Hajde da se radujemo). Jevreji su u doba nacizma obeležavani žutim trakama. Upotrebio sam te trake, ali nisu žute, već bele. Izbeleo sam ih – i one lepršaju. To je simbol želje za slobodom. Sve je crno, samo bele trake odlaze iz crnila. Izložba je otvorena na godišnjicu stradanja novosadskih Jevreja. Prvi put u istoriji Sinagoge organizovana je izložba u tom prostoru.

Pre trideset godina vaši radovi bili su zapaženi i u Japanu – i objavljeni su u reprezentativnoj monografiji „Savremena svetska grafika“. Bilo je to veliko priznanje za vašu umetnost.

– Naravno. U Međunarodnom umetničkom centru u Kjotu pratili su šta se dešava u svetu u oblasti grafike, pa su zapazili i moje radove. Pozvali su me i zatražili da im pošaljem pet radova. Inače, svi umetnici bili su zastupljeni sa po pet grafika. U dve knjige monografije objavljeni su radovi umetnika iz 53 zemlje sveta. Knjiga je štampana u Seulu (Južna Koreja) i izazvala je odlične reakcije. Recimo, na čuvenom sajmu u Frankfurtu bila je jedna od najzapaženijih knjiga. Između ostalih, u monografiji se mogu videti radovi velikana poput Pikasa, Matisa, Vorhola, Miroa… A sve to uz uvod o istoriji grafike. Bila je velika čast naći se među najboljim grafičarima dvadesetog veka.

Japanci su za vas saznali prateći bijenala i trijenala u celom svetu pa i u Evropi, gde ste vi izlagali. Koje su to izložbe videli pre nego što su vas pozvali?

– Moja međunarodna karijera počela je u Rijeci. Tu sam dobio dve nagrade, koje su mi kasnije pomogle. Potom sam izlagao u Nimbergu, gde sam takođe dobio dve nagrade (nagrada Nimberga i Faber-Castell). Tu izložbu otvorio je Hans Ditrih Genšer, a u publici je sedeo i bivši predsednik Zapadne Nemačke – Valter Šel. Potom sam dobio nagradu u francuskom Kanu na Moru (Cagnes-sur-Mer). Sve te izložbe i nagrade bile su Japancima znak da treba da objave moje radove u monografiji.

Na svim izložbama koje ste pomenuli, kao i na mnogim drugim, publika i kritika prvi put su mogle videti perforirane trake na slikama, vaš umetnički „izum“. Od početka karijere ne odustajete od traka. Kako ste došli na ideju da ih iskoristite na slikama i grafikama?

– Teleprinter se koristio za slanje informacija. Hteo sam da razmišljam glavom svog vremena. Smatrao sam da moram razmišljati o vremenu u kome živim. Onda sam tad, krajem šezdesetih godina, u kontejneru našao bačene trake. Dopale su mi se jer su bile lepe same po sebi, a i služile su za komunikaciju. Prvo međunarodno predstavljanje slika s trakama bilo je u Rijeci. Tamo sam napravio crtež s tim trakama. To me je i lansiralo kao mladog slikara. U Rijeci je bilo teško i   pojaviti se, a kamoli dobiti nagradu. Uglavnom, tu počinje moj rad s trakama, koji traje do današnjih dana. Značaj tih traka prvi su prepoznali francuski kritičari. Jedan je napisao da sam vesnik XXI veka. Trake su u mojoj karijeri odigrale veliku ulogu.

Kako se osećate kad stanete pred prazno platno od četiri metra?

– Nikad ne stajem pred platno bez pripreme. Uvek prolazim neki proces. Nešto je uzavrelo. Kao El Ninjo. On je mali kad se formira, a kad dođe do obale, postaje moćan i razoran. Tako je i s idejom. Ona je mala u početku. Ali s vremenom raste i razvija se. Kada dođe do određene tačke, onda stajem pred platno i sve ide bez zaustavljanja. Kad naslikam prve konture, onda kreće da buja, da se slaže – i nastaje uragan. Tad lako završavam sliku. Što sam stariji, to mi treba više prostora i slobode da se razmahnem. Dok sam bio mlađi, bilo mi je dovoljno malo platno. Sad volim velika.

Mislite li o publici i kritičarima dok slikate?

– Ne. Čak ne brinem hoće li svi razumeti šta sam naslikao. Ne moraju svi razumeti. Nije mi to toliko važno. Neka razume nekoliko njih, biće dovoljno.

Je li ideja važnija od slikarstva, od likovnosti?

– Nisam pristalica ideje da je sama misao važnija od slikarstva. To rade umetnici koji su želeli nešto da urade ali nisu mogli likovno to da ostvare, pa onda pričaju šta su hteli da kažu. To su loši slikari. Slikanje je na prvom mestu. Ne treba prepričavati sliku. Važno je da bude dobro naslikana. Priča o tome šta sam hteo da kažem jeste pravdanje onoga što nisam uspeo da naslikam. Slika tu postaje nevažna, a treba da bude najvažnija. Toga se uvek bojim. To je bilo kod Tesle. Da ideja ne pojede likovnost. Pored likovnosti, najvažnija je simbolika, prvi utisak koji slika ostavlja na posmatrača. Tek onda dolazi priča, naracija.

Dragan Stojanović