Select Page

Stare razglednice Novoga Sada 

privatna kolekcija Slavka Košutića 

Novosađanke Milica i Anka Ninković prve su žene na ovim prostorima koje su aktivno učestvovale u političkom životu Srbije. Zajedno sa socijalističkim prvakom Svetozarom Markovićem borile su se za emancipaciju žena. Pored toga što su čitale vodeće socijalističke teoretičare tog doba, sestre Ninković su te ideje pokušale da primene u praksi. Iako su samo delimično uspele u tom naumu, ostaće zabeleženo da su prve javno otvorile raspravu o položaju žena u srpskom društvu, pitanju koje je i danas aktuelno.

Starija sestra Milica rođena je 1854. godine, a Anka godinu dana kasnije u kući Petra Ninkovića, profesora na tadašnjoj Visokoj školi. Njihova kuća bila je prepuna knjiga, kod oca su dolazili mnogi znameniti intelektualci tog doba. Petar Ninković je veoma držao do obrazovanja i emancipacije žena, zbog čega je odlučio da obe ćerke uputi na Ciriški univerzitet, tada prvi i jedini fakultet u Evropi na kojem su mogle da se školuju i devojke. Milica i Anka upisale su pedagogiju i studirale od 1872. do 1874. godine.

Okružene knjigama

S promenom okruženja stekle su mnogo prijatelja, a Milica je posebno bila zadivljena socijalističkim idejama i novinarstvom. Švajcarska je u to doba bila centar evropske socijalističke mreže i zemlja u koju su dolazili ruski politički emigranti, antimonarhisti i socijalisti. Milica je bila očarana njihovom strastvenošću i žestinom, a posebno joj se dopala ideja borbe za žensku ravnopravnost. Sestre su se odmah uključile u rad ciriških socijalista, a rado su se družile i s ruskim nihilistkinjama, koje su bile najbrojnije studentkinje u Cirihu.

Radile su kao slovoslagačice u prvoj srpskoj štampariji, koju su osnovali studenti socijalisti u Cirihu, zajedno sa studentkinjama Milevom Andrejević i Jelisavetom Marković. Baš u to vreme ruska vlada donela je ukaz o zabrani školovanja ruskim studentima i studentkinjama u Švajcarskoj, gde se omladina navodno kvarila modernim idejama. Sledeći ruski primer, i tadašnja beogradska režimska štampa zahtevala je da se i Srpkinjama zabrani školovanje u Cirihu, smatrajući ovaj grad “jazbinom krajnje pokvarenosti i otrovnim gnezdom svetskog ološa”.

Stvari su otišle toliko daleko da je čak i bački episkop zahtevao da se sestrama Ninković, koje su u Švajcarskoj živele s majkom i bratom, studentom tehnike, zabrani dalje školovanje u tom gradu. Devojke su, međutim, uspele da završe studije pa su se vratile kući. Ali nisu došle u Novi Sad, već su otišle u Kragujevac, gde su otvoreni prvi Srpski licej i Visoka škola. Ženska deca su u školi pored kuvanja, veronauke, ručnog rada i plesa, učila i matematiku, pedagogiju, istoriju i geografiju. Milica i Anka poželele su da otvore prvu privatnu višu devojačku školu, koja bi radila po savremenim pedagoškim metodama i principima. Za to su uputile zvaničan poziv vlastima, međutim, na njega niko nije odgovorio. Zahtev je, posle nekog vremena odbijen. Navodno zbog nedostatka u nastavnom planu i programu, ali je kasnije prihvaćen, i to u vreme kada je ministar prosvete postao Stojan Novaković. Međutim, ne zna se da li je ova škola ikad počela da radi jer o njoj nisu sačuvani nikakvi podaci.

Stare razglednice Novoga Sada

privatna kolekcija Slavka Košutića

Kritika školstva

Milica i Anka su blisko sarađivale s nosiocem socijalističke misli tog doba Svetozarom Markovićem. Zajedno s njim kritikovale su školski sistem koji “ne razvija slobodoumnost i rodoljubivost”, i učitelje zbog toga što nisu pokazivali volju da nastavu izvode po nastavnom planu i programu, već su koristili metež, neznanje i nerad.

– Roditelji su se ugledali na učitelje, koji su protiv svih pravila savremenog vaspitanja iskorišćavali đake za pranje posuđa, čišćenje stana ili pak za čuvanje učiteljske dece. Ali najgore od svega bilo je sistematsko zaglupljivanje omladine. Od pedeset učenika koji završe seoske škole samo jedan valjano ume da čita i piše. Umesto da se staraju da razviju naš um, da nas pobude da mislimo i time da probude u nama ljubopitstvo za znanjem, oni su nas terali da učimo gomilu reči kojima smisla nismo razumevali. Profesori, umesto da uvide šta je u stvari, naš otpor tumačili su kao inat i batinama nas terali da učimo. Onda se, zaista, rađao i inat, ali još više strah i bežanje s časova – pisao je Svetozar Marković.

Sestre Milica i Anka potpuno su podržavale njegove ideje, kritikovale i školske i državne vlasti, kao i kralja Milana Obrenovića. Takve kritike nisu dugo mogle da ostanu bez odgovora. Vlasti su sestrama Ninković naredile da napuste Srbiju u maju 1875. godine. Ako pak hoće da ostanu, moraju da se udaju i da prestanu s političkim i prosvetnim delovanjem. Nemajući kuda da odu, odlučile su se za ovo drugo i izbegle proterivanje tako što su se udale za svoje istomišljenike.

Udaja umesto progonstva

Anka se udala za novinara Svetu Anđelkovića, a Milica za političara i novinara Peru Todorovića, jednog od vođa Narodne radikalne stranke, i ostale su da žive u Kragujevcu. Milica i Pera su osnovali i zajednički uređivali novine “Staro oslobođenje”. Redakcija je bila u njihovoj kući, a Milica je vodila i administraciju i distribuciju lista. Zahtevali su promenu Ustava, slobodu štampe, udruživanja, javnog okupljanja i političke akcije, nezavisnost sudstva, reformu školstva, uvođenje lokalne samouprave. Pripremajući čuvene radničke demonstracije “Crveno barjače”, Milica i Anka sašile su crvene zastave koje su demonstranti nosili. Demonstracije od 15. februara 1876. godine organizivala je Narodna radikalna stranka, koja je pobedila na lokalnim izborima, ali vlast nije priznala rezultate. U sukobu s policijom bilo je mrtvih i ranjenih, a Pera Todorović je uhapšen i osuđen na devet meseci zatvora. Na suđenju je tražio nešto neobično: “Dozvolite, gospodo, da uz jemstvo koje tražite, ne odem odmah na izdržavanje kazne, već da mi omogućite da kao dobrovoljac odem u rat”.

Stare razglednice Novoga Sada

privatna kolekcija Slavka Košutića

Veze sa socijalistima

Pera je, umesto zatvora, izabrao da bude dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Odmah se i Milica prijavila da bude bolničarka. Otišla je na front, a zatim se preselila u Beograd, gde ju je bila pratila policija. U Beogradu se izdržavala tako što je davala privatne časove u kući engleskog konzula. Konzul joj je, međutim, ubrzo dao otkaz pod pritiskom policije. Uz materijalnu pomoć prijateljica skupila je dovoljno novca da ode iz Srbije i upiše studije medicine u Petrogradu, a zatim u Cirihu i Parizu. Milica je sve vreme održavala veze s vodećim socijalistima u drugim zemaljama, prevodila je, radila kao novinarka, ali je članke objavljivala bez potpisa. Govorila je nemački, francuski i ruski, a služila se engleskim i italijanskim jezikom. Na ruski je prevela delo Svetozara Markovića “Srbija na istoku”, kao i nekoliko njegovih članaka za nemački list “Forverc”.

U Cirihu i Parizu uspešno je polagala ispite, ali ju je mučila tada još uvek nepobediva tuberkuloza, od koje je obolela još u Petrogradu, a koja se vremenom pogoršavala. Bolesna i iscrpljena, vratila se kod sestre Anke, gde je 1881. godine i umrla. Pera Todorović se ženio još dvaput, vodio je izuzetno buran politički život, proganjale su ga obe dinastije, dvadeset puta je bio hapšen, a bio je osuđen na smrt. Umro je u 55. godini, 1907. u Beogradu.

Žena u crnini

Anka Ninković je deo života provela u Beogradu, gde je bila vaspitačica, a jedno vreme i upravnica Doma učenica, trudeći se da u praksi primeni nove ideje i pomogne generacijama devojaka da misle svojom glavom, zatim da se bore za svoja prava i da se emancipuju. Savremenici su je zapamtili kao ženu u crnini koju je nosila posle smrti svoje ćerke jedinice, što je bio i razlog njegog interesovanja za misticizam i okultizam. O tome svedoči njen prevod s francuskog dela “Psihičke studije” u kome pokušava da se objasni šta se dešava posle smrti. Umrla je 1923. godine. U blizini Novosadskog sajma nalazi se ulica koja nosi njihovo ime.

Zoran Surla i Dragan Stojanović