Jugoslavija je imala samo jednog punokrvnog disidenta. Samo se taj jedan odrekao ogromne moći zarad ideala, samo on je završio u zatvoru, samo on se nije odrekao ideje zarad privilegija, kada je bilo najteže nije popustio, a sve oštrice je otupio kada je sve bilo završeno. Upravo taj period – bez oštrice – Milovan Đilas detaljno ispisuje u dnevniku koji je vodio od 1989. do 1995. Da uopšte vodi dnevnik ga je nagovorio niko drugi do Matija Bećković, čije se ime najviše pominje u Đilasovim dnevničkim zapisima. Dogovor je bio da ne ispisuje trivijalnost, već samo ono što je bitno.
Sve to kao knjigu možemo čitati zahvaljujući autorovom sinu Aleksi Đilasu, koji je sve pripremio i napisao pogovor. Tako smo došli u jedinstvenu priliku da čitamo knjigu koja je nazvana: „Dnevnici, Rat i raspad 1989-1995“. Objavljena je u izdavačkoj kući „Vukotić medija“.
Prvi i najjači utisak tokom čitanja dnevnika jeste da ljudi mogu da razgovaraju iako se ne slažu. Iz perspektive današnje Srbije to otkriće se može uporediti sa, šta znam, iznenadnim i neočekivanim pronalaskom životinje za koju se već sto godina misli da je izumrla. Neverovatan podatak da su ljudi s različitih političkih pozicija, praktično predstavnici suprotstavljenih strana, uspeli da neometano razgovaraju, istovremeno pobuđuje nadu, jer mi to imamo negde u nama, ali i onespokojava, jer nam ne pada na pamet da otvaramo usta ako nekog nećemo uvrediti, ujesti ili se bar ispovraćati po njemu.
Ti ljudi, samo pre par decenija nisu samo pričali s istomišljenicima, već i s drugom stranom. Razgovarali su sa svima koji su ispunjavali uslove: da budu pristojni, da ne prekidaju sagovornika, da ne viču, da ne budu zli, da ne smeštaju sagovorniku, da ga slušaju… Dakle, jedan okvir koji bi se mogao jednostavno nazvati – pristojnost. Ako se doda još malo poštenja dobijamo dobitnu kombinaciju, ne da se popnemo na planinu, već samo da pričamo. Ako ovi uslovi nisu bili ispunjeni, potencijalni sagovornik je ispadao iz igre, lagano i naizgled spontano. Takođe, nisi mogao da sediš za tim, simboličkim, stolom ako baš nemaš šta da kažeš. Organizam (društvo) bi te odbacio po inerciji.
Oni koji su ostali, uspeli su da razdvoje tri segmenta razgovora. Napomena: niko o ovome uopšte ne govori, ali se lako može zaključiti jer je mnogo primera koji idu u prilog ovoj tezi. Prva tema je politika, druga privatni odnosi i treća intelektualne priče.
Politika, stavovi, odluke, aktivnosti, pisanje, govori, razgovori… Sve ono što se tiče društva nikada se ne meša sa druge dve teme. To je jednostavno razdvojeno. Uspeli su urade nešto što se do danas nije ponovilo. Odnos je pre svega ljudski, pun razumevanja i empatije. Svi sukobi su ostavljeni za političke rasprave, ali kada se rasprava završi džentlmeni ne nastavljaju da kopaju oči jedni drugima, već pitaju za zdravlje i brinu jedni za druge.
Centralna trojka nastupa u sastavu: Milovan Đilas, Matija Bećković i Dobrica Ćosić. Đilas priča s Bećkovićem o Ćosiću, kritikuje ga, ne slažu se s njim, misle da je mnogo pogrešio što je ušao u kolo s Miloševićem, ali nikada ne prestaju da ga vole i da misle o njegovom zdravlju. Đilas, takođe kritikuje Bećkovića, ne slaže s njegovim stavovima i postupcima. Ipak, njih dvojica se viđaju svake subote (zato su iz prozvali subotarima) i razgovaraju. Pričaju o svemu, o politici najviše, ali i o privatnom životu, dilemama, o jeziku (kažu da su to bili maestralni razgovori, posebno kada su se prisećali zaboravljenih crnogorskih reči), o književnosti, svakako…
Odnos trojice ljudi s tri strane političkog spektra ne može da vas ne dirne. I to duboko. Istovremeno ne možete zaobići misli o sadašnjosti i budućnosti. Njih trojica su u surovim, strašnim, ratnim vremenima stavljali prijateljstvo iznad svega.
Đilas (što bi rekao Basara: Milovan, ne Dragan) bio je neverovatna ličnost. Prijatelju sam poklonio knjigu uz posvetu koja otprilike kaže – da je bilo ovakvih još pedeset bili bi najveća sila u Evropi. Kao i svaka ličnost tog formata i Đilas je bio kontroverzan. On je podigao ustanak u Crnoj Gori, ali je sve praćeno takozvanim crvenim terorom, ubijanjem ljudi koji su se suprotstavljali komunistima ili nisu hteli da sarađuju s njima. Đilasovo ime se povezuje s tim događajima. Pokušavao je da objasni da nema veze s tim, ceo život se borio kako bi napravio distancu, ali mu to nije pošlo za rukom. Do kraja nije bio poželjan u Crnoj Gori, tamo gde je rođen.
Potom se na vrhuncu moći odrekao vlasti kako bi pokušao da demokratizuje državu i društvo. Nije mu uspelo. Umesto demokratije dobio je robiju i izolaciju. Nisu uspeli da ga ucene. Iako je tek dobio dete, nije odustao od ideja.
Na kraju, kada je sve završeno, Đilas nije želeo osvetu, nije isključivao druge, nije mrzeo. Hteo je svima da oprosti i da ga svi razumeju. Umesto resetovanja usledilo je veliko razočarenje – počeo je bratoubilački rat.
Junak naše priče nije bio osvetoljubiv, ali nije svako mogao da ga maltretira, posebno su ga nervirali agresivni, nadobudni ljudi koji su ubeđeni da sve znaju. Nije mogao da podnese nametljivce i isprazne ljude. Nije im se suprotstavljao, ali ih je polako isključivao. U Dnevniku često piše o tome da je bio neko ko nema šta da kaže, a misli da mnogo zna. Njega ili neće više zvati ili mu ograničava vreme.
Knjiga je prožeta ocenama razgovora koje je vodio. To je dragoceno čitalačko iskustvo. Možete naučiti kako da ocenite sebe i druge. Neki razgovori su produktivni, drugi dosadni, treći su dobrodušni, ali zbrda-zdola… Te ocene kvaliteta samih razgovora, a potom, logično, i ljudi s kojima pričate mogu vam pomoći da razumete sebe, druge, ali kako i na koga trošite koliko vremena. Rezultati vas mogu promeniti iz temelja.
Milovan Đilas je nehotično napisao veliku knjigu. Prve dve trećine govore o prijateljstvu, politici i razumevanju drugih ljudi. Poslednja trećina je o umiranju i ljubavi. Ovo je knjiga o ratu, nerazumevanju, ali i priča o prijateljstvu, humanosti i želji da se stvari menjaju na bolje. Ovo je knjiga iz koje se može učiti. Međutim, sumnjam da se nešto može i naučiti. Bar ne dok se ne prevede na neke druge jezike. Mi još uvek nismo spremni.
Kako bi ukratko predstavili biografiju autora dnevnika prenosimo naš izbor iz biografije koju je napisao njegov sin Aleksa Đilas:
– Milovan Đilas je bio pesnik, pripovedač, romansijer i prevodilac, publicista i politički mislilac, revolucionar, ratni komandant, državnik i diplomata, disident i politički zatvorenik. U svetu je smatran za jednog od najznačajnijih istočnoevropskih disidenata i kritičara komunističkog sistema. Najcitiraniji je i jedan je od najprevođenijih srpskih i jugoslovenskih autora. Nova klasa, studija u kojoj analizira komunistički poredak i ideologiju, objavljena prvi put u Sjedinjenim Američkim Državama 1957., prevedena je na više desetina jezika u ukupnom tiražu od preko tri miliona primeraka i od ovlašćenog Oksfordskog foruma proglašena 1995. jednom od sto knjiga koje su najviše uticale na kulturu Zapada druge polovine dvadesetog veka (tačnije, od kraja Drugog svetskog rata).
– Đilas je dobar deo života proveo u zatvorima. Početkom tridesetih godina ga hapse kao pripadnika zabranjene Komunističke partije. Policija ga je mučila kako bi otkrio drugove, ali nije progovorio.
– U sudskom istražnom zatvoru na Adi Ciganliji napisao je zbirku od deset pripovedaka i roman Crna brda. Oba rukopisa su zagubljeni i nikada nisu pronađeni. Isto se dogodilo i sa njegovim beleškama zapisanim za vreme izdržavanja kazne u Sremskoj Mitrovici.
– U toku rata, Đilas je sve vreme član Vrhovnog štaba Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), početkom 1944. dobio je čin general-lajtnanta, a 1949. general-pukovnika.
– Godine 1943. učestvovao je u pripremi odluka Drugog zasedanja Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu.
– Marta 1944., Đilas prvi put posećuje Sovjetski Savez na čelu jugoslovenske vojne misije, a ponovo aprila 1945. kao član delegacije na čijem je čelu bio Tito.
– Đilas ulazi u Predsedništvo Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije (prvu jugoslovensku vladu) 1945., najpre kao ministar za Crnu Goru, a zatim kao ministar bez resora (portfelja). Početkom 1953. godine postaje potpredsednik vlade, a krajem iste godine predsednik Savezne narodne skupštine. U vladi se najviše bavio pitanjima prosvete i kulture.
– Na Petom kongresu Komunističke partije Jugoslavije, održanom od 21. do 28. jula 1948. u Beogradu, Đilas je izabran za jednog od sekretara partije; druga dva sekretara bili su Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković, a Tito generalni sekretar.
– Đilas putuje u Veliku Britaniju 27. januara 1951. i vodi razgovore s Klimentom Atlijem, laburističkim predsednikom vlade, koji priređuje i večeru u njegovu čast, kao i s Vinstonom Čerčilom, u to vreme vođom konzervativne opozicije
– Kao potpredsednik Saveznog izvršnog veća FNRJ, Đilas je predvodio jugoslovensku delegaciju na krunisanje kraljice Elizabete II u Londonu 2. juna 1953.
– Dana 25. decembra 1953. jednoglasno je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine.
– Na Četvrtom plenumu CK KPJ, održanom početkom 1951., usvojena je rezolucija o teoretskom radu u partiji u kojoj se prihvataju Đilasove ideje o neophodnosti diskusije i borbe mišljenja. Svi članovi partije treba da imaju pravo da slobodno raspravljaju o javno iznetim stavovima drugih članova partije, čak i ako imaju najviše funkcije.
– Šesti kongres Komunističke partije Jugoslavije, održan od 2. do 7. novembra 1952. u Zagrebu, prihvata većinu njegovih ideja i one ulaze u program partije. Po mišljenju većine istoričara kongres je bio najviša tačka oslobađanja od krutih teorijskih i praktičnih oblika komunističke vladavine… Međutim, ono što je Đilas smatrao samo za početak procesa demokratizacije, većina vodećih komunista, a posebno Tito, smatrali su za tačku od koje se ne sme dalje.
– Na Đilasov predlog, Komunistička partija Jugoslavije menja naziv u Savez komunista Jugoslavije.
– Đilas je januara 1953. glavni pokretač antidogmatskog i od partijskog aparata nezavisnog mesečnika Nova misao, posvećenog književnosti, nauci i umetnosti. Izlazio je u 12.000 primeraka i finansirao se isključivo od pretplate. Kada je zabranjen januara 1954. zbog Đilasove političko-dokumentarne proze “Anatomija jednog morala”, u kojoj je opisao zatvorenost, aroganciju i snobizam partijskog “visokog društva”, u njegovom redakcijskom kolegijumu bili su, između ostalih, Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo i Mihajlo Lalić, a sam taj broj časopisa sadržao je odlomak iz Andrićeve Proklete avlije i tekstove Anice Savić Rebac, Borislava Mihajlovića Mihiza…
– Serijom kratkih teorijsko-političkih eseja objavljivanih u Borbi od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954., Đilas dalje razvija ideje o demokratizaciji jugoslovenskog društva i kritikuje jugoslovensku partijsku birokratiju. Ukazuje na njene materijalne i političke privilegije i njen monopol nad privrednim i duhovnim životom, kao i na stavljanje partije iznad zakona i onemogućavanje demokratskog dijaloga u društvu. Zalaže se za otvoreno i javno sukobljavanje različitih političkih stavova; za reformističku i demokratsku partiju, za dozvoljavanje opozicionih grupa, traži da policija i sudovi štite zakonitost. Njegov je osnovni zaključak da borba za demokratiju treba da bude glavni cilj u razvoju socijalizma.
– Članci su izazvali veliko oduševljenje u javnosti, tiraž Borbe skočio je na tri stotine hiljada primeraka u slobodnoj prodaji i u redakciju je stiglo oko trideset hiljada pisama podrške. Dok su se mladi komunisti i intelektualci zanosili Đilasovim vizijama, brojna srednja birokratija je bila nezadovoljna. U samom vrhu partije došlo je do podele, ali je konzervativno krilo s Titom na čelu lako odnelo pobedu.
– Na Trećem (vanrednom) plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, održanom 16. i 17. januara 1954. u Beogradu, Tito je optužio Đilasa za “revizionizam”. Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta. Po slobodnoj volji istupio je 19. aprila iz partije.
– Zbog intervjua Njujork tajmsu u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Tako su počela hapšenja i puštanja.
– U Titovoj Jugoslaviji, Đilas je izdržao ukupno devet godina zatvora, a sva četiri suđenja su bila in camera (bez prisustva publike i novinara, odnosno tajna). Proveo je ukupno dvadeset i dva meseca u samici, bio je prinuđen da preti štrajkom glađu, ćelija mu nije grejana i temperatura se u zimskim mesecima spuštala ispod nule, duže vremena mu nije bila dozvoljena hartija za pisanje, pa je pisao na toalet papiru, porodici je bila dozvoljena samo jedna poseta mesečno u trajanju od pola sata.
– Titov režim je smatrao Milovana Đilasa za “državnog neprijatelja broj jedan” i nijedan građanin Jugoslavije nije bio toliko napadan i klevetan od najviših partijskih i državnih rukovodilaca. Nazivan je izdajnikom svoje zemlje, neprijateljem, prodanom izdajničkom dušom, unutrašnjim emigrantom, stranim plaćenikom i agentom.
– U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, Đilas je dobijao slične nazive i još je dodavano da je “kralj antikomunizma”, “potpaljivač Hladnog rata”, jedan od najopasnijih neprijatelja Sovjetskog Saveza i marioneta u rukama američkih vladajućih krugova.
– U Istočnoj Evropi, posebno u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Čehoslovačkoj, Đilasove knjige prošvercovane sa Zapada ili kao samizdati čitaju se u opozicionim krugovima. U Sovjetskom Savezu, kazna za posedovanje Nove klase bila je zatvor od tri godine, a za njeno širenje čak petnaest godina.
– Đilas pomaže našim književnicima da objavljuju u inostranstvu, naročito u izdavačkoj kući Harkurt Brejs Jovanovič (Harcourt Brace Jovanovich) koja objavljuje njegova dela. Između ostalih izlaze knjige Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, Borislava Pekića, Dušana Radovića.
– Od 1954. do 1988. Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijedan svoj politički ili literarni tekst, pa čak ni prevod engleskog speva iz sedamnaestog veka – Izgubljeni raj Džona Miltona – na kome je radio tri godine. Časopis Savremenik prihvatio je u leto 1972. da objavi njegovu pripovetku „Gubavac”, ali je zbog javnih političkih pritisaka morao da odustane. Slično se dogodilo i sa studijom Njegoš. Početkom sedamdesetih godina Đilas ju je nudio izdavačkim kućama „Prosveti”, „Obodu” i „Nolitu”, ali bez uspeha. Poslednji put je odbijen 1987. u „Nolitu”.
– Većina Đilasovih dela objavljena je u inostranstvu na više jezika. On je objavio i preko stotinu članaka i eseja u zapadnoevropskim i američkim novinama i časopisima, i dao brojne intervjue zapadnim sredstvima javnog informisanja. Pisao je do kraja života.
– Službeni Zapad nikada nije podržavao Đilasa, kao ni druge jugoslovenske disidente. Niti su ga posećivale zapadne diplomate niti je pozivan u zapadne ambasade.
– Đilasa je podržavala zapadna liberalna štampa, obrazovaniji i prosvećeniji deo javnog mnjenja demokratskih zemalja, intelektualci leve demokratske orijentacije, međunarodne i nevladine organizacije. U nekim periodima podržavali su ga austrijske, britanske, indijske, norveške i švedske socijal-demokrate, ali gotovo jedino kada su bile u opoziciji, a ne na vlasti, budući da su tada vodile računa prvenstveno o državnim interesima.
– Milovan Đilas je znao ruski i engleski i držao je govore i predavanja na ovim jezicima; služio se i francuskim. Omiljena razonoda bili su mu razgovori s prijateljima, duge šetnje u prirodi ili beogradskim ulicama, guslanje (znao je napamet mnogo narodnih pesama), pecanje pastrmki.
– Milovan Đilas je umro 20. aprila 1995. i sahranjen je u roditeljskoj grobnici u rodnom selu Podbišću. Opelo su održali pravoslavni sveštenici po želji sina Alekse i pesnika Matije Bećkovića, Đilasovog najbližeg prijatelja, koji je održao i posmrtni govor.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.