Miodrag Temerinac: Čovek koji je pripremio teren za veštačku inteligenciju

Veštačka inteligencija nije došla niotkud i tek tako okrenula svet naopako. Kad se gleda retrospektivno, ceo tehnološki razvoj išao je upravo u tom smeru. Bilo je samo pitanje vremena kad će svako od nas moći da upotrebljava i zloupotrebljava AI (Artificial Intelligence), isto kao što je pitanje vremena kad će mašina, bar po broju neurona i neuronskih veza, dostići kapacitet ljudskog mozga. A onda je samo nebo granica. Digitalno nebo, svakako.

Sagovornik Lava Laba dao je svoj doprinos razvoju veštačke inteligencije, možda više posredno, kao neko ko je pripremio teren za dalji razvoj. Njegovi stavovi, shodno poziciji, potpuno su drugačiji od svega što bez prestanka čitamo. On niti se divi tom razvoju, niti se zgražava nad njim tražeći uvođenje moratorijima na dalji razvoj AI.

Naš sagovornik je prof. dr Miodrag Temerinac, redovni profesor na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka i šef odseka za telekomunikacije. Humboltov stipendista, Temerinac je radio na istraživanjima iz oblasti audio i video kompresije. Potom počinje da radi u industriji – u kompaniji Micronas GmbH u Frajburgu – na razvoju i proizvodnji digitalnih čipova. Ako se malo potrudite u pretraživanju interneta, pronaći ćete tridesetak njegovih patenata, od kojih su svi povezani s digitalizacijom.

− Pojednostavljeno rečeno, ono čime sam se profesionalno bavio jeste digitalizacija i zamena industrijske paradigme; umesto da pravimo stvari s komponentama, treba da pravimo stvari s računarom. Prvo je trebalo sve pretvoriti u digitalni format. Računar, naime, komunicira samo u digitalnim formatima. Zato sam se najviše bavio obradom slike i zvuka. Veštačka inteligencija zapravo je sledeći korak u digitalizaciji.

Šta je, pojednostavljeno rečeno, digitalizacija?

– Digitalizacija je pretvaranje svega što nas okružuje – govora, slike, muzike, knjiga, članaka… − u brojeve, u krajnjoj liniji u nule i jedinice. Drugim rečima, sve pretvaramo u format koji se može obrađivati na računaru. Na kraju, svi ti podaci neophodni su da bi veštačka inteligencija mogla raditi, da ne kažem – misliti. Da bi sistem funkcionisao, treba mu ogroman broj podataka. Ključno pitanje veštačke inteligencije moglo bi biti: jesmo li napravili još jedan alat u nizu (mislim na taj niz od točka do računara), ili je pak reč o mutaciji, odnosno o evoluciji? Ako je odgovor da je reč o evoluciji, onda sledi novo pitanje: je li AI sledeća stepenica u evolutivnom razvoju?

Šta bi bila nulta tačka? Kad je počela ta evolucija, ako je reč o evoluciji tehnologije?

− Prvo je razvijena platforma. Sve je počelo s poluprovodnicima. Tačnije, kad je napravljen prvi tranzistor. Sve je, dakle, počelo pedesetih godina dvadesetog veka. To je bila nulta tačka. Tu je započeo razvoj novog sveta. Organski svet zasnovan je na ugljenicima, na raznim jedinjenjima ugljenika, tako je bilo sve do pedesetih godina prošlog veka. Onda smo s tranzistorima započeli novo doba. Moglo bi se reći da smo počeli praviti bića silicijuma. Prešli smo s ugljenika na silicijum. Bar nismo izašli iz Periodnog sistema, zasad.

Prvo je napravljen tranzistor, pa diode, tako su zamenjene cevi. Sledeći korak bio je razvoj čipova, a samim tim i računara. Potom su se naučnici posvetili smanjivanju tehnologije. Čip je prvo bio sastavljen od nekoliko tranzistora, pa se broj povećavao. Bilo ih je sve više, na sve manjem prostoru. Današnji čipovi sadrže desetine miliona tranzistora.

Zasad je sigurno da se mora preći na sledeći nivo, a ko zna šta je to. Možda budućnost nisu računari, već nešto drugo. Uglavnom, prvo su povezivali desetine, pa stotine, pa hiljade procesora. Onda se došlo do neuronskih mreža, i tek tad je AI bila moguća. To su milioni jedinica nazvanih neuroni, koji se pakuju i povezuju na malom čipu. Kroz međusobnu komunikaciju, oni i rade nešto.

Sve se više govori o etičkim problemima. Veštačka inteligencija plaši sve, pa i intelektualce. Je li je to realan problem?

– Sve što se može napraviti – napraviće se. Samo je pitanje vremena. Da li se mi plašimo, hoće li biti problema ili neće, sva ta pitanja nisu bitna, jer će se dogoditi to što se mora dogoditi. Ne može se zaustaviti. To je princip evolucije. Na kraju, svet postoji samo u našoj projekciji. Ne postoji objektivno. Niko nije dokazao objektivnost sveta. Jedini, labavi dokaz jeste to kako svi mi pojedinačno vidimo ili tumačimo svet.

Ako razmišljam samo o tome kako da sačuvam svoj svet, da ga ne menjam, onda sam protiv svega: AI, Fejsbuka, svih društvenih mreža, ali racio mi govori da će se to desiti sa mnom ili bez mene.

Mi ljudi imamo 100 milijardi neurona u mozgu, dok komercijalne neuronske mreže (recimo, baza za taj Čet GDP) imaju po nekoliko stotina miliona, otprilike 400 ili 500 miliona neurona. Dakle, samo je pitanje vremena kad će dostići broj neurona koje čovek ima u mozgu. Harari (Juval Noa Harari) kaže kako nema sumnje da ćemo napraviti neuronsku mrežu koja može funkcionisati kao naš mozak, samo je pitanje hoće li ta mreža bilo šta raditi, ima li volju. Nema odgovora na pitanje kako se rađa samosvest i kako se rađa motivacija. Mreža može sve da uradi, ali neko mora pritisnuti dugme, stisnuti „Enter“. Neophodna je inicijalna volja. Čet GPT nikad vama neće postaviti pitanje, morate vi pitati njega.

Međutim, Marks kaže: kad kvantitet dostigne kritičnu masu, prelazi u kvalitet. Pitanje je šta će se dogoditi kad neuronska mreža dostigne broj od 100 milijardi neurona. Hoće li se roditi volja?

Pitanje je i čemu nama služi inteligencija, zašto je čovek postao tako dominantno biće. Možda je nama inteligencija omogućila da budemo adaptivni. Recimo, ptice imaju navigacione sisteme, kao i delfini, ali ako promenite magnetno polje, te životinje i dalje će funkcionisati po starom, lupaće se u prozore i zidove ili stene, nije važno. Drugim rečima, kad se promene uslovi, neće moći tako brzo da se prilagode, trebaće im generacije, ako uspeju da prežive. Čovek to radi brzo, lako menja sebe u skladu s promenama oko sebe. Inteligencija je sposobnost adaptacije. Tako su ljudi dostigli vrhunac evolucije.

Vratimo se na čipove. Kako se zapravo prave?

− Osnovni resurs za pravljenje čipova jeste pesak. Pesak se topi u valjke. Valjci se seku u tanke slojeve koji se zovu vejferi. Od toga se dobijaju ogledalca, nešto kao CD-ovi, veličine između 8 i 16 inča. Onda se na njih, slično kao što se prave fotografije, „zalepi“ sve što se želi postići s električnim kolima. Sve se radi laserom, zato je i tako precizno. Nema svetlosne lampe kao u slučaju fotografije, već laser radi sve što treba da se uradi. Kad se jednom napravi plan, onda se štancuje, proces se ponavlja koliko god hoćete. Sve se to radi na vejferima, koji se potom seku u te male čipove.

Svakih 18 meseci, a sve je počelo pedesetih godina prošlog veka, tehnologija se prepolovljuje, sve se smanjuje i ubrzava za polovinu. Kad sam početkom devedesetih ušao u ovu oblast, tehnologija se merila na nivou mikrometra, a danas se tačnost meri u nanometrima. To je to ubrzanje. Kad dođemo do atoma, znaćemo da je to kraj. Moguće je da će se stići do kvanta, ali pitanje je hoće li i kada će sve to moći da se primeni u industriji.

Kad se čipovi upakuju, onda se prave priključci. Zato je čip tako „velik“, srce im je inače vrlo malo. Sami čipovi imaju 20 kvadratnih milimetara, i to se ne menja, bar kad su u pitanju komercijalni čipovi. U njima je sve više svega i svačega, ali oni su fizički isti.

Vi ste se, praktično celu karijeru, bavili kompresijom zvuka i slike. Učestovali ste u stvaranju čuvenog mp3 formata, koji je promenio muziku. Svi smo bezbroj puta čuli da se samo na vinilu može čuti to što je zapravo snimljeno. Je li mp3 upropastio muziku?

Neću odgovoriti na ovo pitanje, već postavljam kontrapitanje: Je li elektrika upropastila parne mašine? Odgovor je da ih je uništila. Možete kukati nad tom činjenicom, ali je tako.

Šta su konkretne prednosti digitalizacije?

− Tehnologija je sve promenila, digitalizacija je neumoljiva. Digitalizacija je demokratizovala industriju. Ako se bavite klasičnom industrijom – svejedno kojom, može biti drvna ili mašinska – potrebno vam je puno specifičnih znanja. Da biste napravili jedan sto koji će biti lep, kvalitetan i funkcionalan, treba vam mnogo ljudi, od dizajnera do stolara. To se ne može multiplicirati milion puta. Proizvodnja je, dakle, limitirana. Ako hoćete da pređete taj limit, treba vam još ljudi. To je ograničenje. Jasno je da ne možete obučiti mnogo ljudi da prave mnogo vrhunskih stolova. S digitalizacijom smo prevazišli taj problem. Tako smo došli dotle da sve možemo multiplikovati koliko god puta hoćete. Možete dobiti milione stolova istog kvaliteta.

Svako može da pravi sve.

– Jeste, s tim što i tu ima ograničenja, ali u drugom smeru. Ne isplati se praviti hiljadu čipova, čak ni milion nije ekonomski isplativ. Za današnju tehnologiju, da bi se fabrika čipova isplatila, morala bi proizvoditi između 20 i 100 miliona čipova godišnje. Zbog toga je došlo do centralizacije. Na kraju su isplivale samo dve fabrike na Tajvanu. Tu se pravi 70 odsto čipova na svetskom nivou. Oni su razradili posao. Drugi rade dizajn, koji onda šalju na Tajvan, gde se sve fizički pravi. Svi koji su naručili čipove dobijaju nazad vejfere sa svim što je predviđeno. Tako je razdvojen fizički od intelektualnog rada.

Na svetu postoje samo dve ili tri fabrike koje prave mašine za čipove, i samo nekoliko onih koje prave čipove. Sve je prilično centralizovano. Rezultat te centralizacije je, paradoksalno, demokratizacija.

U Evropi su bile dve fabrike koje su pravile čipove fizički, ne govorim o dizajnu. Ja sam radio u jednoj od njih. Obe su ugašene. Mi smo pravili čipove za multimediju, televizore, pre svega, ali i za automobilsku industriju, za vokmene…

Govorite o industriji i o biznisu, gde se obrću milioni, pa i milijarde dolara. Sve je u redu kad ste uspešni, a šta se dešava kad uzalud potrošite novac?

− Uglavnom ništa. To je deo posla. Evo jedne priče – nije neuspešna, a mogla je biti vrlo uspešna. Moram napraviti mali uvod. U digitalizaciji je ključno pretvaranje jedne forme u drugu, pojednostavljeno rečeno. Recimo, slika se pretvara u brojeve, tamo se matematički obrađuje i na kraju se opet pretvara u sliku. To rade konvertori, i malo je firmi koje znaju da urade to kako treba. I tako nađem firmu u San Dijegu, startap. Odem tamo, ubedim menadžment da kupimo celu firmu i poboljšamo te delove na našem čipu. Čip stvarno bude bolji od konkurencije, što se odrazi i na prodaju. Pročuje se da smo uradili nešto drugačije. Svi se nerviraju što i oni nisu to uradili. Dođu do našeg direktora i pitaju ga da li bi im prodao tu firmu. Mi smo imali problema s protokom novca – zaradili smo ga, ali još uvek nije bio legao na račun – i on proda firmu. Dali smo im u ruke odlično rešenje. Poludeo sam zbog toga, ali nisam mogao ništa uraditi. Pratio sam šta se dešavalo. Firma koja je od nas kupila, praktično, rešenje za problem – napravila je tehnologiju za blutut (Bluetooth). Napravili su ogroman biznis. I to je urađeno na osnovu inovacije tog startapa, za koji sam odmah procenio da vredi mnogo. Nažalost, vredelo je drugima. Firma je kupljena za četiri ili pet miliona dolara, ne sećam se, a prodali smo je za 32 miliona dolara. Sve se dešava 2000. godine.

Eto kako se može se pogrešiti. U biznisu važi jedno pravilo: ako od deset investicija uspete u tri slučaja, onda ste zaradili. Naravno, uvek se može napraviti veliki novac iz samo jednog uspešnog projekta, ali to se ne dešava tako često.

U čemu je razlika između nauke i tehnologije?

− U nauci su glavni izazovi znanje i kreativno mišljenje, a u industriji socijalni aspekti i ponovo kreativno mišljenje. Treba proceniti je li nešto komercijalno dobro rešenje, ima li dobar odziv u društvu. Naučno ima savršenih rešenja koja u industriji ničemu ne služe. Izazov u nauci može biti beznačajan u industriji.

Već smo pominjali mp3, pa vas sad molim da ispričate kako je nastao taj format. Sve je počelo s projektom WorldSpace, zar ne?

− Tako je. Godina je 1995., niko nije imao ni ideju o tome da pravi novi format za muziku. Tad su na tržištu bili CD-ovi. Muzika je donekle bila digitalizovana. Soni je to radio. Imao je licencu, ali to nije bilo potpuno digitalno. Vokmeni sa CD-om bili su hit.

Mi smo tad bili neprikosnoveni u izradi čipova koji su se koristili za multimediju, pre svega, za televizore. Svi veliki proizvođači kupovali su čipove od nas: Soni, Samsung… Dakle, već smo bili poznati. I jednom dođu neki Amerikanci iz Vašingtona i kažu da imaju ideju i pet milijardi dolara za investiciju. Kažu, fenomenalna ideja. To je ta WordSpace ekipa.

Kažu oni da se jedino radio sluša masovno, pre svega, radio u automobilima. Posebno u Americi. Severna Amerika i Evropa pokrivene su FM prijemnicima. Međutim, Afrika, Južna Amerika, veliki delovi Azije, nisu bili pokriveni prijemnicima, nije bilo infrastrukture. S novom digitalnom tehnologijom hteli bi da naprave digitalni satelitski radio-sistem umesto FM strukture.

Okupili su više kompanija i formirali timove. Mi i Tomson pravili smo čipove. Hteli su da preskoče FM infrastrukturu – ideja je bila da naprave tri satelita, podignu ih u orbitu i odatle emituju radio-program za ceo svet koji nema FM opremu. Trebalo je da ljudi to slušaju na specijalnim satelitskim prijemnicima. Cena jednog prijemnika nije trebalo da bude viša od 40 dolara.

Neko je radio digitalizaciju, mi smo pravili jeftine a kvalitetne čipove. Japanci su pravili prijemnike. Alkatel je pravio satelite, a Arijana ih je podigla. Napravljeni su i lokalni centri za emitovanje, kako bi svaki deo emitovao svoj, lokalni program. Izračunali su da će za pet godina zaraditi deset puta više od uloženog. Za prva dva miliona čipova dobili smo pare unapred. I svi urade svoj deo posla, podignu se sateliti. Testira se ceo sistem. I sve radi. Sve je perfektno. Počnu da prave i programe na lokalu.

Gde je onda zapelo?

− Sve su razradili, samo su zaboravili kako će prodavati radio-aparate u Africi, Južnoj Americi i Polineziji. Nisu imali distribuciju u ovim sredinama. Napravili su klasičan model distribucije, ali nisu razmišljali o tome da nemaju gde prodavati te uređaje, nije bilo prodavnica u selima, nije bilo šoping molova. Ljudi nisu imali gde da kupe aparate. Spasli su se od bankrota tako što su prodali satelite. Projekat je propao posle tri godine.

Nama nije bilo loše. Imali smo dva miliona plaćenih čipova u skladištu. I šta ćemo sad sa svim tim. Dođe jedan profesor iz Fraunhofer instituta, vrlo kreativan čovek, i kaže kako bi bilo šteta da sve bacimo. Hajde da uradimo nešto s tim. Recimo, da napravimo komercijalnu, digitalnu muziku na internetu. Pitamo kako. Kaže, imamo metodu za digitalizaciju muzike, imamo i čip, samo nam treba neko ko bi napravio plejer. Umesto vokmena prodavaće se digitalni plejeri. Opet ja kažem da nema muzike u tom formatu. On opet izbaci rešenje, kaže da ćemo u internetu ponuditi besplatne enkodere koji koduju u taj digitalni format. Svako će moći da ih skine besplatno i da svoju prebaci u digitalni format. Jer, onda će moći da smesti mnogo više muzike na mali prostor novih fleš memorija.

Tako je nastao mp3, a ime je došlo na budalast način. Naime, audio-format za digitalnu televiziju zvao se mp2, drugi lejer u razvoju, čisto tehničko ime. On kaže, neka ovo bude sledeći mp3, iako nema nikakve veze.

Stavljeni su besplatni enkoderi na internet, i stvarno su svi počeli prebacivati svoju muziku u novi mp3 format. Prvi plejer napravljen je u Južnoj Koreji. Ta firma zvala se Zehehan, dotad su radili CD-ove. Vlasnik iz Koreje bio je vrlo pametan; na vrhuncu prodaje diskova shvatio je da to neće još dugo biti dominantan nosač zvuka, pa je pratio šta se dešava. Shvatio je da će fleš memorije biti budućnost, ali nije znao šta da radi s tim. Mi smo mu tad uleteli s idejom i on je počeo da pravi plejere za našu tehnologiju. Napravio je plejer, mi smo dali čipove, dali smo svima i enkoder. I sve je krenulo.

Tako smo od propalog projekta napravili čudo. U prvoj turi prodali smo sedam-osam miliona plejera. Onda su i drugi počeli to da rade. Nekoliko firmi iz Silicijumske doline kupilo je licencu, pa su počeli sopstvenu proizvodnju.

U to vreme u Džobsovoj glavi „kuvala“ se ideja za ipod, pa mu je sve ovo naše došlo kô kec na jedanaest. Rešili smo mu sve probleme. U to vreme Micornas je intenzivno pregovarao s Eplom. Međutim, njihov uslov bio je da proizvođači čipova ne mogu prodavati pod svojim imenom, već samo „no name“. Mi nismo pristali. On je angažovao drugu firmu koja je pristala. Onda je i Majkrosoft napravio svoj format.

Na kraju balade, mi smo čipove prodali dva puta.

Kako se za vas završila ta priča?

– Predložio sam da pravimo sledeću generaciju čipova za muziku. Moja ideja bila je da napravimo čip koji podržava sve standardne. To smo već uradili za televizore, napravili smo čip koji podržava sve formate. Tako smo i osvojili tržište. Međutim, pojavio se organizacioni problem – morali smo prebaciti ljude koji su već radili na digitalnoj televiziji na rad s novim čipovima. O tome smo dosta raspravljali. Na kraju je došao direktor i pitao: koliko ste prodali čipova za TV, a koliko za mp3? Prodaja kaže: 80 miliona za TV i sedam miliona za mp3. Kaže čovek: gasi mp3, to je Miki Maus biznis. Tako smo ispali iz posla. Kasnije sam zezao direktora i to mu naturao na nos. Dušu sam mu pojeo kad je sve eksplodiralo. Vidite kako su poslovne odluke nekad vrlo čudne. Da smo ostali u tom poslu, kad je došlo do striminga, napravili bismo veliki nov posao. Ovako smo ostali sa starim poslom na TV čipovima. Na kraju se i to preselilo na Daleki istok, Micronas je prodat jednoj japanskoj kompaniji.

Treba li ljudi da odustanu od programiranja, od hit zanimanja poslednjih godina?

− Primena veštačke industrije u automatizaciji proizvodnje, automobilskoj industriji, medicini, poljoprivredi i medijima dovešće do promene mnogih današnjih paradigmi. Po mom mišljenu, za deset godina znatno će opasti grozničava potražnja za programerima. Pojaviće se nova zanimanja; ja ih fakultativno zovem „učitelji za robote“. Već sad, u sve više primena veštačke inteligencije, pokazuju se dva krucijalna problema: kako obučavati AI i kako obezbediti ogromne količine podataka za njeno učenje. Verovatno će postojeće didaktičke metode za učenje dece morati da se prilagode i nanovo strukturiraju za učenje (i vaspitanje?) robota. Kad bih se danas upisivao na fakultet, gledao bih samo studijske programe koji sadrže predmete mashine learning i big data.

Dragan Stojanović