Mistični Japan – Teke::Teke

Teke::Teke – Hagata [2023]

Rock muzika je univerzalni muzički izraz. Prepoznatljiv je na svim kontinentima i u svim delovima sveta do kojih je doprla moderna civilizacija. Sasvim je očekivano da će razni muzičari pokušati da u formu roka inkorporiraju elemente tradicionalne muzike podneblja, u kojem su recimo odrasli. Da bi koktel, po sebi veoma različitih muzičkih žanrova, ispao dobro, sveže i originalno zavisi od nekoliko aspekata, recimo od veštine i talenta muzičara, kao i njihovog poznavanja muzičkih žanrova koje kombinuju.

„Teke::Teke“ su pre dve godine objavili odličan debi album „Shirushi“. Bend je osnovan kao omaž velikom japanskom gitaristi Takeshi Terauchi-ju (1939-2021), koji je postao rodonačelnik muzičkog pravca eleki, psihodeličnog surf rocka 60ih u kome su se pored standardnih pentatonskih lestvica, koristili i tradicionalni japanski instrumenti kao i elementi japanske tradicionalne muzike.

„Teke::Teke“ su imali veliki zadatak na svom drugom albumu. Svojim prvim albumom su svakako pomerili granice, ali uspeh tog albuma na svetskoj sceni delom bi se mogao pripisati i tome što oni jesu predstavili nešto novo, zvuk koji se ne čuje tako često na muzičkoj sceni. Već smo navikli da imamo kombinaciju recimo keltske tradicionalne muzike, pa zatim afričke ili južno američke sa rock i pop muzikom, ali japanska tradicionalna muzika i rock nije nešto što se često sreće.

Drugim albumom „Hagata“ bend je još više proširio svoje muzičke granice a da pri tome ni malo nisu ugrozili identitet koji su stvorili prvim albumom. „Hagata“ ne sadrži eleki muziku u onoj meri u kojoj je to bio slučaj sa albumom „Shirushi“. Sam reč „Hagata“ već uveliko oslikava neverovatno bogatstvo japanskog jezika, te predstavlja nešto što je prisutno, ali u isto vreme i nešto što je preostalo od nekoga ili nečega što više ne postoji, ili kako su sami članovi benda opisali „to je poput trenutka buđenja iz sna“.

„Hagata“ i dalje ima elemenata eleki muzike kao recimo u pesmama „Gotoku Lemon“, ali bend je na ovom albumu proširio svoje muzičke uticaje noise-om, prog rock-om, baroknim popom, pa čak i pankom kao i zvučnom širinom koja obično karakteriše filmsku muziku.

Na „Yurei Zanmai“ žestoko se poigravaju psihodelijom, „Setagaya Koya“ zvuči poput soundtracka za neki japanski western ili špijunski film iz 60ih.

Postoji neki osećaj da se na ovom albumu „Teke::Teke“ mnogo više oslanjaju na tradicionalnu muziku, ali to je majstorski dozirano, tako da ni na trenutak tradicionalna muzika ne preklopi u potpunosti postulate nosećih, univerzalnih, muzičkih žanrova.

„Garakuta“ upravo ostavlja taj osećaj. Japanska flauta ili shinobue dominira pesmom, podvlačeći melodijske linije koje su karakteristične za japansku muziku, ali ujedno distorzirani rifovi na gitarama daju žestinu pesmi. Atmosfera pesme daje vam osećaj da ste deo neke kabuki predstave.

„Onaji Heya“ sa druge strane oslanja se na elektroniku te vodi bend u za njih potpuno nove muzičke predele. „Me No Heya“ je instrumental koji ima kvalitete moderne klasične muzike u stilu Debussyja.

Na „Kaikijyu“ da se osetiti ona mračna dramatičnost tipična za japansku muziku, ali ujedno se bend poigrava sa džez elementima, te trombon Etienne Lebela dominira tokom pesme, kao i veoma inteligentna ritam sekcija basiste Mishke Steina i bubnjara Iana Lettrea, koja savršeno balansira klasičnim rock formama i tradicionalnim japanskim ritmovima.

Pored trojice pomenutih, preostali članovi benda su japanskog porekla, Maya Kuroki (vokal, gitara), Sei Nakauchi Pelletier (gitara, ujedno umetnik koji dolazi iz mešovitog braka Japanca i Kanađanke francuskog porekla te samim tim spoj te dve kulture njemu dolazi na veoma prirodan način što se i te kako oseti u njegovim gitarskim aranžmanima), Hidetaka Yoneyama (gitara) i Yuki Isami koja je zadužena za sve japanske tradicionalne instrumente, pored pomenute flaute i taisho koto (tradicionalni japanski žičani instrument), kao i sintisajzere i udaraljke.

Upravo elementi koje Isami unosi u zvuk ovog benda predstavlja eho neodoljivog, mističnog Japana, te čini da njihova muzika deluje ujedno dramatično, oštro ali i nežno i živopisno, poput recimo remek dela japanskog slikara Hokusaia.

Maya Kuroki briljira na ovom albumu. Njen vokal je dobio znatno veći raspon te imamo momente kada deluje besno i sirovo, kao na „Garakuta“ ali i mekano i divno kao na „Doppelganger“.

Dve najupečatljivije pesme albuma su „Hoppe“ i „Doppelganger“. „Hoppe“ nosi pank energiju, brz i agresivan ritam, i režeće distorzirane gitare, dok na samom kraju sve kulminira u frenetičnom kovitlacu gitarskih rifova i fantastičnom plesu trombona i flaute. Trombon i flauta na ovom albumu imaju znatno vidljiviju ulogu nego na prvencu ovog benda, često prave melodijske okvire kako gitarskim linijama tako i vokalu i jednostavno čine da je celokupna atmosfera albuma živopisnija i bogatija.

„Doppelganger“ je apsolutno savršena, kombinacija japanskog psihodeličnog rocka 60-ih, japanskog popa 70-ih kao i muzike Sergea Gainsbourga. Glas Maye Kuroki je svilen, vokalni aranžmani predivni, melodije elegične i lepe, apsolutno svaki detalj, od gitara, duvačkih instrumenta, te gudačkih aranžmana i ritam sekcije, je delo veštih majstora.

„Teke::Teke“ su albumom „Hagata“ napravili veliki korak u svojoj karijeri. Stvorili su jedan divan i uzbudljiv album koji svakako bi se mogao uvrstiti u sam vrh muzičke produkcije prošle godine.

Napisao Cyber Druid. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.