Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Mladi i apokalipsa

19. 04. 2024. | Kolumne, Tekstovi

Mogu li nepismeni vladati svetom? Odgovor bi mogao glasiti: mogu, ali nakratko, jer pod njihovom vlašću svet stagnira, ili čak propada. Možda to gledamo uživo. Kad su menadžeri iz bogatih porodica preuzeli ključne pozicije u vladama i važnim institucijama, dobili smo svet koji se polako pretvara u lonac što ključa i preti da će eksplodirati. Ta nova klasa zamenila je klasu koja je dolazila iz srednjeg sloja i koja se obrazovala na univerzitetima zasnovanim na humanističkim naukama, dakle – stvari su posmatrali široko. Potomci bogataša  izgubili su širinu, i to na fakultetima koji su se bavili menadžmentom i marketingom. Njih je zanimao samo jedan cilj, ali ne i kontekst, a posebno ne kontekst koji ne donosi novac i moć. Kako vam geografija i istorija mogu pomoći da rukovodite ljudima i prodajete? Međutim, kada dođete na vlast, sve vam to i te kako treba.

Drugi talas nepismenosti, u najširem smislu te reči, donele su tehnologije. Paradoksalno, umesto da budu beskrajni izvor znanja, tehnologije su postale platforma za savršenu manipulaciju. Ljudi koji su obogaljeni tehnologijama tek će vladati, ili možda i neće, videćemo kasnije. Tek će doći njihovo vreme za preuzimanje mesta s kojih se odlučuje.

Iz svoje okoline čujem vapaje roditelja da su im deca nepismena i da oni ne mogu ništa da urade kako bi to promenili. Deca odbijaju saradnju, videćemo i zašto. Jer, ako oni budu na vlasti, tek tad će nastati kukanje. Svet se već opekao o uskoobrazovane menadžere. Oni vladaju. A šta ako na vlast dođu nepismeni ljudi čija je pažnja naštelovana na 30 sekundi. Napraviće takvo sranje da neće imati dovoljno vremena ni da shvate koliko su zajebali.

Oni će pokrenuti apokalipsu, ali ne onu izvornu, biblijsku; neće jedan svet biti zamenjen drugim, već će se dogoditi takozvana gola apokalipsa – apokalipsa koja neće doneti ništa novo, već će samo uništiti sve postojeće.

Mladi jesu ekološki svesni, oni jesu oštećeni naftom. Budućnost im je neizvesna, a o tome ne govore oni, već ih takvim informacijama bombarduju ljudi koji su, generacijski gledano, doveli do te mogućnosti. Kao da ovaj svet i nije baš stvoren za njih. Otud i eskapizam, bežanje u virtualno.  Nepismenost je, dakle, posledica specifičnih okolnosti.

Generacije koje su budućnost učinile neizvesnom nisu dale potomcima neophodne alate i znanja za borbu s tom neizvesnošću. Umesto da ih uče, u ruke su im tutnuli razne sprave za skretanje pažnje, sve s ciljem da sebi olakšaju odgajanje dece.

Vesti kojim nas bombarduju i koje ne možete izbeći ne pomažu očajnoj generaciji. Umesto da im prikažu celinu sveta, sa svim različitostima i mogućim čitanjima i tumačenjima, oni, a i svi mi s njima, dobijaju samo ekstrahovanu ekstremnost. Cilj je da se pridobije pažnja koja se nedvosmisleno može meriti. Pažnja će se na individualnom nivou pretvoriti u popularnost i bolji socijalni status, dok će na kompanijskom nivou doneti novac i uticaj.

Da bi se privukla pažnja, mora se biti ekscentričan, što znači ekstreman; takođe, sve mora biti sabijeno u što manje reči, slika ili zvukova, mora biti ekstrahovano. Takav zahtev vodi ka dva kraja batine – ili ste žrtva, ili ste nasilnik. Uzgred, sabijanje svega u što manji komad sadržaja za posledicu ima nepismenost.

Međutim, postoji mogućnost da vlast preuzmu samo odabrani, samo oni koji su, vođeni veštom rukom, izbegli opasnosti kojima je izložena većina dece.

Deca onih koji su znatno doprineli situaciji, ljudi koji rade u tehnološkim gigantima u Silicijumskoj dolini svoju decu šalju u škole bez ekrana. Oni neće da im deca budu nepismena. Oni su deci ograničili pristup ekranima i van škole. Teraju ih da pišu rukom, da uče kao što se učilo pre ere ekrana. Oni stvaraju klasu vladara koja će biti toliko ispred svih ostalih da neće biti sumnje ko će se u budućnosti naći na poziciji gde se donose odluke.

Oni koji su studirali „uske“ nauke i koji su od tehnologije napravili oružje za manipulaciju – shvatili su gde je problem. I krenuli su to da menjaju. Tako su počeli da stvaraju novu klasu.

I dok svi ostali trpe sve veći pritisak, jer su gotovo nepismeni, a uz to i bombardovani strašnim vestima, potomci nove feudalne elite žive u drugom, paralelnom svetu.

Većina njihovih vršnjaka povlači se u sebe; nije im stalo do društva, mnogima čak nije ni do seksa. Oni su depresivni i bezvoljni. Na drugoj strani rađa se klasa koja mora da piše, koja nema ekrane  koji im uništavaju samopouzdanje.

Kao da je napisan scenario za film o gospodarima i robovima. Ne mislim da je sve to neko isplanirao i sproveo u delo; stvari su se dogodile velikom brzinom, pa nije bilo vremena da se o njima misli. Teško je razumeti šta se tačno dešava dok se to odigrava. Teško je misliti dok oluja traje i dok vas talasi guraju s broda. Ali neki ljudi su seli i razmislili. Ironija je u tome što su to upravo oni koji su podstakli buru.

U ovom slučaju ne pomažu nam klasični odgovori, ni leva ni desna strana ne nude rešenje. Ni revolucija ni nacionalna država ne nude ništa. Revolucionari nemaju na koga da pucaju, jer su sami sebi neprijatelji, a nacionalna država kao lek nudi paranoju i mržnju prema svima koji je okružuju, dok oberučke prihvata sve protiv čega se treba boriti. Što je država nacionalnija, to je više ekrana; što je više nacionalizma, to su vesti gore.

Dva su moguća puta ka izlazu. Jedan je angažovanje manjih, samodovoljnih zajednica, koje će s drugim zajednicama pokušati da se odupru trendu. Drugi put je pokušaj da se drugačije misli o državi. Trebaju nam države koje će počivati na drugim principima. Ali to prvo treba smisliti pa sprovesti u delo. Pitanje je da li je ostalo dovoljno vremena za mišljenje i pevanje.

Nacionalne države čvrsto drže u rukama sve aktere moderne apokalipse bez srećnog kraja: ratove u ime nacije, odbijanje da se čak i prizna postajanje globalnog zagrevanja, dopuštanje tehnološkim džinovima (novim feudalnim gospodarima) da rade šta hoće unutar države za koju tvrde da je suverena i, na kraju, maltretiranje građana ekstremnim vestima. 

Pa se pitamo zašto su mladi depresivni. Nije ni čudo što su takvi, kad im je izbor sveden na četiri jahača apokalipse. Mogu da „maštaju“ o tome hoće li ih spržiti atomska bomba ili globalno zagrevanje, da li će postati kmetovi novih feudalaca, ili će ceo život morati da se leče od duševnih rana koje im je nanela (kvazi)medijska inkvizicija.

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.