Srpska opozicija kao da ne ume da misli. Svi neprestano rade isto, a nadaju se da će dobiti drugi rezultat. Hipotetički, kad bi im to neko zamerio u direktnom obraćanju, oni bi lakonski odgovorili da isto radi i Vučić – stalno ponavlja jedno te isto, i rezultat se ne menja. Opozicija bi bila vrlo zadovoljna datim odgovorom; lideri bi pomislili za sebe da su mudri i da se mogu nositi sa svakim zadatkom. Problem je u tome što su ponavljači u prvom slučaju budale, a u drugom na vlasti.
Profesor Miloš Bešić dao je opoziciji recept u ruke u emisiji „Utisak nedelje“. Nekoliko tema na koje glasači reaguju (korupcija i ekonomija) treba ponavljati do besvesti, dok bi, s druge strane, pitanja oko kojih se opozicioni prvaci ne slažu trebalo zaobilaziti. Ako se budu sporečkali povodom Kosova i spoljne politike, to će Vučiću samo pomoći da se još bolje pozicionira. Unutrašnjim svađama opozicija bogato hrani Vučićevu moćnu medijsku mašineriju.
Na taj besplatni i dobronamerni savet nije bilo suvisle reakcije. Boško Obradović optužio je drugu stranu da ne želi pakt o nenapadanju ili nešto slično, iako je nekoliko trenutaka ranije rekao kako ne može sarađivati s opozicionim strankama koje ne poštuju Ustav (to se odnosi na kosovsko pitanje). Kao što rekoh, opozicija ne ume da misli.
Pavle Grbović pokušao je birokratski da objasni nešto, ali ga niko nije slušao, jer je to dozlaboga dosadno. Grbović priča kao da je na vlasti u nekoj skandinavskoj državi, pa sad, pred izbore, objašnjava šta mu je plan u sledećem mandatu, jer sve ankete govore da dobija izbore s velikom prednošću. To je baš teško slušati.
Profesor Bešić nije naišao na razumevanje, ali je nastavo da objašnjava. Rekao je da ta buduća koalicija mora napraviti spisak stvari koje će uraditi u prvih šest meseci, a onda sve to realizovati i raspisati poštene izbore.
Nakon tog predloga, najverovatnije niko nije gledao emisiju, bar ja nisam. Pa oni nisu u stanju ni da shvate da je za smenu režima potrebno 126 poslanika, a kamoli da svi zajedno, koliko god da ih ima, naprave neki spisak. Makar i spisak za kupovinu namirnica.
Boško Obradović kaže da će on i Zavetnici, i još poneko – kaže, pametni ljudi – smeniti Vučića, pa im i ne treba niko drugi.
Srpska opozicija, dakle, ne ume da misli. Očigledno je da će naredni izbori, kad god da budu, biti besmisleni. Biće to samo trošenje para i pumpanje Vučićevog ega.
Ima li rešenja?
Prvo bi mogli odustati od razmišljanja o ujedinjenju opozicije. To je uzaludan i besmislen posao. A ako bolje razmislim, možda je Vučić bolje rešenje od vlasti ljudi koji sad predstavljaju opoziciju. Taj scenario miriše na haos. Možda treba pustiti Vučića da vlada, a u pozadini razmišljati o tome šta raditi. Treba dobro promisliti o svim dosadašnjim idejama i postulatima srpske politike. Evo, mogu početi od mladih.
Teza da su nam potrebni mladi i novi ljudi na političkoj sceni, o čemu godinama slušamo bez pauze, bućnula je kao govno u centralni deo šolje. To je još jedan od dokaza političke nezrelosti srpskog društva. Nažalost, jedini način da se sazri jeste čitanje, prvenstveno političke teorije, a to je potpuno zapostavljena oblast. Ne može se očekivati da se pojave neki mladi sa supermoćima koji će rešiti problem. Mladi nastavljaju tamo gde su stari stali, a ako se nije radilo na političkoj edukaciji, oni mogu samo radikalizovati prethodnike. U ovom slučaju dobili smo ekstremnog birokratu i ekstremistu per se.
Ključna stavka srpske politike jeste to da će se naći neko brzo rešenje. To nas je dovelo u vrlo neprijatnu situaciju. Konkretne posledice se vide – tačnije, čuju – u samom govoru političkih aktera. To je zapravo isprazan govor. Isprazan i užasno dosadan. Deluje toliko birokratski da se ne može slušati. Dok je ovaj drugi, mračnjački, takođe dosadan, ali je uz to i strašan, pa se mora slušati, jer plaši.
Najviše, ipak, plaši odsustvo političkih ideja. To što ih nema ni vlast nimalo ne pomaže. Problem je u tome što niko na političkoj sceni nema nikakvu ideju. Bezidejnost političkih elita uvlači birače u apatiju. Dovoljno je da samo pomislite kako bi izgledala vlada koju predvode Pavle i/ili Boško.
S jedne strane, uglađeni i isprazni govor političke korektnosti, s druge – sumanute srednjovekovne ideje. Ne bi me čudilo da Boško premijer donese odluku da se ugrade kamere u svaku spavaću sobu, kako bi moralna policija mogla proveriti je li bilo seksa pre braka. Jer, porodične vrednosti na prvom su mestu.
Šta nam ostaje u situaciji kad nemamo ni mlade ni stare? Možda da svi uzmemo po sendvič u ruku i glasamo za nekoga ko je do kraja birokrata i do kraja mračnjak, a uz to i govori kao da se pijan svađa s drugarima ispred seoske kafane.
Možda situaciju treba gurnuti preko ivice, možda bi tek onda pukla. Priznajem da sam ostao bez ideja. Bez ideja i volje da glasam. Apatija je na kraju pobedila. Vučić i opozicija uspeli su da urade veliki posao – da nam unište želju za političkim mišljenjem, a posledično i želju za političkim delovanjem. Važno je da su bar u nečemu uspeli, i to zajedno. Vidite da ipak nismo toliko razjedinjeni.