*Iz pesme Može li? benda „Dubioza kolektiv“
Teza je radikalna. Ukratko glasi ovako: društvo koje se dva puta odreklo važnog dela prošlosti, iste one prošlosti u koju se načelno kune, ne može biti politički zrelo. Jednom je u redu, ali dva puta… Jednom smo se odrekli osmanskog nasleđa, a drugi put komunističkog. Dva puta smo sopstveno nasleđe bacili u đubre. Ne moramo ulaziti u kolektivne dubioze, stvar je jednostavna − odrekli smo se iskustva, samo tako. Sve što nam se ne sviđa jednostavno smo proterali iz javnog prostora. Društvo se odreklo iskustva. Odreklo se ključa uspeha.
Mi smo birali šta nam se sviđa od onoga što se dogodilo, naknadno oblikujući prošlost. Mincali smo je, nameštali, prilagođavali…
Ključna posledica takve odluke jeste nesposobnost preispitivanja. Ne možemo shvatiti gde smo dobri, a gde nismo. Mnogo je takvih primera; fudbal je nebitan ali ilustrativan primer. Fudbal je dobra sinegdoha.
Praktično ništa nije preživelo komunizam. Nema oblasti kojom smo se ovde tako temeljno bavili kao što je uništavanje svakog traga komunizma. Danas u javnom prostoru gotovo da nema praktično ničega što podseća na tu epohu. Sve je svedeno na lično, na privatno, na neke arhetipske prizore. Javni prostor je temeljno očišćen.
Ne postoji društvo koje je dva puta učinilo istu stvar, koje je odbacilo sopstvenu prošlost samo zato što mu se ne sviđa kako je izgledala. Prvi put smo izbrisali ogroman „komad“ prošlosti, praktično pola milenijuma, a drugi put pola veka – i to perioda u kom se dogodila najveća emancipacija svih slojeva stanovništva još od rimskog doba. Mi nemamo muzej posvećen najvećem pokretu otpora u Drugom svetsku ratu. To je još jedna ilustracija. Da i ne govorimo o muzeju posvećenom vladavini mrskih nam „Turaka“.
Ispada da se odbacivanje ušuškalo u naš karakter. Odbacivanje je postalo naš modus operandi.
Kakav je naš odnos prema svemu što se dešavalo od pada te strašne Jugoslavije? Nema ga. Sistematski je očišćen. Sve se briše. A šta treba da bude u tom prostoru? Pa nešto veliko, nešto u čemu smo bili baš super, nešto izmišljeno, nešto što se ne sme kritikovati.
Ostalo se može baciti u vodu, a to je zapravo sve. Kritički odnos prema prošlosti neformalno je zabranjen; dovoljno je nekoliko rečenica da vas proglase izdajnikom, bilo u javnom ili privatnom prostoru, bilo u šali ili zbilji, nije važno.
Tako dolazimo do teme.
Možda imena nisu važna u ovom trenutku. Možda je taktički bolje to što su studenti zamislili, ali time se problem ne rešava.
Kao što je tačno primetio najveći živi pisac ovog jezika Svetislav Basara: oni koji su bili protiv Miloševića – bili su i protiv Đinđića… bili su i protiv Tadića… jesu i protiv Vučića…
I biće protiv svakog ko u budućnosti uzme vlast. Možda i protiv svakog ko se uopšte usudi da se bavi politikom.
Jedina politička značka koja se sme javno nositi jeste ona protiv. Na kraju se nameće pitanje: „Šta vi ljudi zapravo hoćete?“.
Ne može se hteti ništa, mora se hteti nešto. Ne može se hteti ni nešto što ne postoji, posebno u politici. Ne može se glasati za sve, mora se glasati za nešto.
Zašto nema imena? Možda zato što mi ne znamo šta hoćemo. Ne možemo znati jer smo naučili da biramo samo ono što nam se sviđa, dok sve ostalo završava na deponiji, a kad se deponija zapali, niko ne može izbeći davljenje u dimu.
Neko mora biti premijer. Izgleda da je to naš prvi problem. Kao da se pitamo: a što mora?
Zakratko ćemo preći u drugi žanr. U fikciju. Tačnije, u tehniku preuzetu iz romana toka svesti. Evo jednog segmenta koji možda o našoj politici govori više od svih analiza:
− Bolje da uopšte nemamo premijera. Niti vlast. Nikoga. Sami ćemo. Ne mogu da izdržim. Imam potrebu da vrištim. Ali to se ne radi. Kako bi iko na ovoj smrdljivoj političkoj sceni mogao biti bolji od mene? Niko. To je valjda svima jasno. Kako to da nisam, recimo, ja – kako to da nas vodi neko drugi? Svi su glupi, neko manje, neko više. A ja još treba sebi da kažem da je taj neko bolji od mene. Mislim, znam da nije. Ali čin glasanja značio bi da jeste. Ne može tako. Niko nije dovoljno dobar. To je valjda jasno.
Ovakav mozak voli studentsku politiku – politiku bez imena, bez kadrova. A Staljin je davno rekao da nema politike bez kadrovske politike.
Na kraju, ta buduća vlada morala bi biti sastavljena od živih ljudi koji će taj posao obavljati naredne četiri godine. Ne mogu profesori i ostali na listi biti predsednici opština, sekretari ministarstava, službenici administracija… To moraju biti ljudi iz političkih partija. I tu dolazimo do dva izbora: ili ostaju naprednjaci, ili dolazi opozicija. Ili – treća opcija – ta mesta ostaju prazna, jer nema dovoljno profesora i glumaca da popune sve funkcije. Ko su ti ljudi?
Ako hoćemo da srušimo Vučića i – što je možda još važnije – ako hoćemo nekud da krenemo nakon toga, moramo se prvo suočiti sami sa sobom. Zoran Panović sjajno poentira kada kaže: „Da su kolone dobre, imao bi ih Vučić“. Objašnjava: „Ključna reč je integracija, a ne kolone. Kolone su podela.“ Potom ukazuje na jedan paradoks: oni koji bi radije studente nego opoziciju – koja, uzgred, ništa ne valja – ne žele da se objave imena kako se te ličnosti ne bi provlačile kroz blato. Nije li tu nešto pogrešno? Opozicija, koja je već godinama u blatu kojeg studenti žele da budu pošteđeni, sada traži da se podrži lista koja se krije upravo da ne bi završila u istom tom blatu. I pri tome se od opozicije očekuje da se samoukine.
Studenti traže ostrakizam opozicije. Ne žele ni da razgovaraju s njom. Zeleno-levi front predložio je diskusiju o tome da li ostati u skupštini ili izaći. Studenti su odbili. Oni su rekli svoje. Nema priče.
Mi smo kao društvo nezreli. Zato moram stati u odbranu studenata. Oni nas ne mogu izvući iz drame opisane na početku. Ne mogu nas spasti od društvene nezrelosti. To mora učiniti celo društvo.
Kant je video izlaz u prosvećenosti. Definisao ju je jednostavno: „Prosvećenost je čovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv.“ Dalje kaže da je „maloletnost nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva.“
Koliko ima Dositeja u javnom prostoru, toliko imamo i prosvećenosti. Eto još jednog gašenja onoga što nam se ne sviđa.
Mi koji smo bili protiv svih sada očekujemo da nam studenti reše sve probleme. To je zapravo nezrelost, naša politička nezrelost, koja se jasno vidi u reakcijama na prvi pomen političkih partija.
Na kraju ispada da svi nosimo u sebi svog Vučića – Vučića kojeg ne možemo da pobedimo. Zato on toliko opstaje, i moguće je da će opstajati još dugo. Da bismo pobedili pravog Vučića, moramo pobediti onog koji se ušuškao u našem umu.