*Iz pesme „Može li?“ benda „Dubioza kolektiv“
Najveća tema srpske politike danas je pitanje kako smeniti Vučića. Godinama smo bili daleko od tog cilja, a onda nam se učinilo da je ostvarenje želje nadohvat ruke – samo treba da je pružimo. Mi tačno znamo ko treba da ga smeni, ali ne znamo ko bi trebalo da ga zameni. Razlika između „smeni“ i „zameni“ možda izleda nevažno, ali je zapravo krucijalna. Smeniti ga može masa, a zameniti ga može samo jedna osoba. Ako se ta osoba „pojavi“ tek kad on ode, to će tek biti problem. Mi moramo znati ko će biti premijer, a možda i ko će biti predsednik. Ko su kandidati, a potom i ko su ljudi koji se pojavljuju oko njih? To su najverovatnije novi ministri, direktori ključnih firmi…
Kolega je pisao o kolonama. Njegova logika je ispravna. To je put ka pobedi. Tri liste. Argument je na mestu: ovaj neće za ovog, a ovi drugi za onog, pa treba imati levu i desnu listu kako bi se izbeglo ono „neću valjda za njega“.
Rešenje, međutim, otkriva problem, veliki problem srpskog društva – otkriva našu političku nezrelost. Tu su svi naši problemi. Sve ono što nismo hteli da razrešimo sada nam se vraća kao unutrašnja društvena drama.
Ako ne možemo stati iza jedne liste, kako možemo očekivati da svi stanemo iza jednog imena?
Društvo ne može napredovati ako vuče toliko repova, a mi ih vučemo, a nismo se bavili njima (o tome više u sledećem broju). Ispostavlja se da takva situacija, mnogo nerazrešenih problema, rađa cinike.
Priča o listama, čini se, najviše odgovara Vučiću. On će, u skladu sa situacijom, već smisliti neku kontru koja mu treba i pretvoriti sve u blato. Nama treba kandidat pre lista. Ime i prezime. Političar koji ume da govori i iza koga stoje svi koji sebe smatraju opozicijom. Treba nam neko ko će gubiti, padati i ustajati. Trebaju nam kandidati koji će nuditi rešenja, kao da već imaju vladu, koji će putovati, susretati se s političarima širom sveta, lobirati. I na kraju pobediti. Odatle će se već formirati liste, ali ne ovakve, već taktičke. Možda bi bilo dobro napraviti šest, a možda i jednu listu. Liste su taktičke, imena nisu. Taktičke su jer će kasnije svako uraditi šta je već mislio. To valjda znamo.
Mi smo predaleko od imena, mi se još rvemo s listama. Kao da svi zajedno igramo za Vučića.
A zašto nemamo kandidata za premijera? Jedan odgovor kaže da bi ga razvlačili po režimskim medijima. Na tom odgovoru insistirali su i studenti. Ipak, mislim da to nije konačan odgovor. Nije da ga ne bi urnisali oni koji se zovu novinarima, ali to čeka svakog ko promoli glavu. Mislim da to nije celina problema, čak ni njegov veći deo. Tačan odgovor jeste da smo mi problem, mi opozicioni nastrojeni građani. Mi koji nismo za Vučića. Mi koji smo protiv njega, ali smo za neke delove njegove politike. Možda male, ali značajne za priču.
Možemo napraviti i mali eksperiment. Uzmite prazan papir i napišite ime budućeg premijera. A onda zamislite sebe kako sedite s prijateljima, s kojima inače pričate o politici, i razmislite šta biste svi zajedno rekli o toj osobi. Vidite li zašto nemamo ime?
Osoba koja želi promene odjednom postaje cinik. I takva osoba hoće da izađe na crtu balkanskom šampionu u cinizmu, majstoru zanata i višestrukom pobedniku u toj disciplini – Aleksandru Vučiću.
Tako na nivou opozicionih glasača udaramo glavom u politički zid. Over and over again.
Vlast se ne može uzeti bez političke partije i bez kandidata. Jednostavno ne može. Neko novi se neće pojaviti. Čuda se ne dešavaju. Nema premijerskog princa.
Mi smo u stanju da izmišljamo političke prinčeve, ali nismo u stanju da zamislimo živu osobu na mestu premijera. Čim počnemo da mislimo o tome, pretvaramo se u naprednjaka. Pravog pravcatog naprednjaka koji je prvi put video s kim će njegov ili njen Aleksandar u ring. Pretvaramo se u kontrarevolucionara kome se pojačava salivacija da bi što više okvasio pljuvačkom potencijalnog premijera.
Samo zato je Vučić siguran u svoje pozicije. Ne zbog Evrope, sveta, Trampa, Putina, Von der Lajen, režimskih medija, ratova, izbornih kolona, sreće ili datuma izbora.
Strah je toliki da niko ne sme ni da pomene ime, jer zna šta bi se desilo.
Pitanje svih pitanja glasi: zašto? Možda zato što smo politički nezrelo društvo. Možda zato što smo svi mali diktatori, autoritarni ljudi, kojima ne smeta Vučićeva politika, već to što je sprovodi on, a ne neko naš.
Tačno je da nam treba koordinacija, da nam treba više lista, da one moraju delovati zajedno, da nema politike bez partija… To su velike teme. Međutim, ključ uspeha je ime – ime koje se polako gradi, ime koja pada, pa se ponovo diže, pa nastavlja dalje i na kraju pobeđuje. Mi ime nemamo. Kako stvari stoje, nećemo ga ni imati.
Na tom smo tragu bili sa Sašom Jankovićem, ali on je odustao nakon prvog poraza, ili smo ga mi oterali, nije važno. To je isto kao da oterate trenera posle prvog poraza. Ali to je deo našeg mentaliteta. I to Vučić dobro zna. Zato je tu gde jeste.
Mi moramo znati ko će biti premijer, a ko predsednik kada SNS padne. To moramo znati mnogo ranije. To ne znači da neko treba da kaže: „Evo ga, naš premijer, a tu je i predsednik“, ali politički akteri moraju nam dati mig na osnovu koga ćemo nešto naslutiti.
Možda studenti planiraju neko kolektivno vođstvo. Neke rotacije na šest meseci. Možda je sve ovo dobro smišljen plan. Svetska avangarda. Na kraju, tako je sve i počelo. Studentski pokret bio je nešto novo u svetskim razmerama. Ako je tako, povlačim svaku reč. A ako baš i nije, onda smo u velikom problemu – s Vučićem ili bez njega.