Nisam siguran da li je pametno preporučivati debitantski igrani film ukrajinskog reditelja Sergeja Loznice (Sergei Loznitsa) internacionalnog naslova „My Joy“ (Счастье моё). Srpski naslov bi mogao biti „Moja sreća“, ali ne znam da li je film ovde distribuiran i da li su mu davali neki drugi naziv. Naslov igra bitnu ulogu u filmu, otud i priča o tome. Moja sreća, dakle. I to kakva sreća. Film počinje scenom iz mafijaških filmova – leš se zatrpava betonom.
A onda počinje priča. Georgij (ako vas ovo ime podseća na ime Kafkinog junaka iz priče Preobražaj, na dobrom ste tragu) vozi kamion, on prevozi brašno, vozi po ruralnim predelima Rusije. A onda kreće pakao koji će se završiti na početku – leš koji prekriva beton.
Loznica je prikazao Rusiju kao potpunu divljinu, zemlju u kojoj se niko ne drži nikakvih načela, o moralnim ne smemo ni da govorimo. Loznica nam poručuje da je Rusija država u kojoj vlada zakon jačeg, gde se samo otima, gde se samo misli na sebe, dok su drugi tu da bi zadovoljili nečije individualne potrebe, uglavnom onih koji su na vrhu lanca ishrane. Jedino pravilo koji je u igri je moć i snaga. Slabiji su tu da služe onim malo jačim, a ovi još jačim i tako dok se svi ne potamane.
Nesrećni Georgij ne želi da igra tu igru. On nije ni neki revolucionar, ali pokušava da unese bar malo dobrote, saosećanja, empatije… nazovite to kako hoćete. Kada osobe s kojima se sreće shvate šta taj čovek pokušava počnu da ga gledaju s visine, tretiraju ga kao slabića, kao nekog koga treba zgaziti kao bubašvabu. On je, takav kakav je, višak, koga se treba otarasiti. Čak ga izvređa i maloletna prostitutka, jer je pred njom pokazao slabost. I nju pokušao da uvuče u tu, kako se ono kaže, empatiju. Fuj.
Da ne prepričavam film. Ne bih hteo da prolazim traumu ponovo. Već znamo kako će Georgij završiti. Samo nam je ostalo da vidimo šta je sve morao proći pre zalivanja betonom.
Tako to izgleda kada majstor dokumentarnog filma režira igrano delo. Ne može pobeći od dokumentarističkih postupaka. Upravo to ga čini još strašnijim za gledanje. Sve izgleda stvarno i surovo.
Rusima se film nije baš dopao. Uzgred, ni Ukrajinci ne vole Lozničine filmove, jer ni njih ne štedi. On, zapravo, ne štedi nikoga. Ruski mediji su ocenili da je film rusofobičan. Reditelj Karen Šahnazarov (Karen Shakhnazarov) je rekao da bi Loznica voleo da svi ljudi koji žive u Rusiji budu streljani. Kao da baš i ne razume kritiku ili ne podnosi da bude kritikovan.
U odbranu filma „Moja sreća“, sad vidite koliko je zastrašujući ovaj naslov, stao je niko drugi do veliki ruski reditelj Andrej Zvjagincev (Andrey Zvyagintsev). On je rekao da je „Moja sreća“ najbolji film na ruskom govornom području snimljen u toj dekadi.
Dakle, preporučujem vam provokativnu, na momente ekstremnu filmsku kritiku ruskog društva. Samo da ne ispadne da niste upozoreni.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.