Fraza da su u narativnim delima pomešani stvarnost i fikcija često je nategnuta. Nešto kao može biti - ali ako se promeni ugao – baš i mora. Nema, međutim, nikakve sumnje da je Orhan Pamuk uspeo da uradi nešto izuzetno, da stvarno pomeša fikciju i stvarnost i to do te mere da vam se može zavrteti u glavi. Reč je o romanu „Muzej nevinosti“, a potom i muzeju, fizičkom muzeju koji se nalazi u Istanbulu, istom onom muzeju koji pravi junak romana.
Na celu tu dramu došla je i serija, da još malo pomeša stvarnosti i fikciju.
Po svemu sudeći sve je aminovao i sam Pamuk. Što je posredno potvrđeno u samoj seriji, jer se pisac pojavljuje i u kameo ulozi. Inače, sam pisac Pamuk se pojavljuje u romanu, pod svojim imenom i prezimenom. U seriji se takođe pojavljuje, ali drugačije nego u romanu. Pamuk je u seriji, čini se, važniji lik, nego u romanu. U romanu on je deo priče, a u seriji je on taj koji piše i pripoveda priču glavnog junaka i to nakon što je sve završeno.
Kao i u ostalim slučajevima ekranizacije književnog dela, tako se i ovde postavlja suvišno pitanje šta je bolje i da li prvo treba čitati pa gledati.
To su dva drugačija medija, u najširem smislu te reči, pa ih ne treba porediti. Roman je remek-delo. Serija je uspela da prikaže ono što taj roman činim tako dobrim. To bi bilo ukratko i sve. U ovom slučaju bi možda bilo dobro da se pročita knjiga, ali, naravno, nije neophodno, serija je celina za sebe.
„Muzej nevinosti“ je pre svega ljubavna priča, tragedija. Potom je to priča o turskom klackanju između istoka i zapada. I na kraju to je priča o muzeju koji pravi zaljubljeni čovek, to je muzej nastao iz opsesije i kajanja.
Kemal se zaljubljuje u rođaku Fusun. To se dešava tokom priprema za Kemalovu veridbu. On je bogat i poznat u visokim istanbulskim krugovima i treba da se oženi devojkom iz svoje klase. Fusun živi na periferiji Istanbula, u jednoj od mnogobrojnih mahala. Siromašna je, ali ponosna i vrlo tvrdoglava. Kemal planira ženidbu i porodicu, a ne želi da se odrekne i ljubavnice. To ne ide tako. Fusun ga ostavlja. Godinama je neće videti. Kemal će živeti u očaju. Život će mu se raspasti, dok će on boraviti u uspomenama na Fusun koji su materijalizovani u nekoliko njenih stvari koje je sačuvao. Cela priča dalje ide prema tragediji. Posle mnogo godina Fusun mu piše, zove ga na ručak, on se raduje, ali ona se udala. Kemal potom godinama dolazi u njenu kuću na periferiji i krade sve što je ona dotakla. Te stvari će biti postavljene u „Muzeju nevinosti“, muzeju posvećenom ljubavi i opsesiji.
Pamuk je objavio roman „Zovem se crveno“ 2001. godine, 2006. je dobio Nobelovu nagradu. „Muzej nevinosti“ je objavio 2009. Novac koji je dobio od Nobelovog komiteta nije potrošio, sačuvao ga je za projekat koji mu je, očigledno, bio u glavi sve vreme. Pamuk je, naime, nakon objavljivanja „Muzeja nevinosti“ opsesivno, kao i njegov junak, krenuo u nabavku predmeta koje je Kemal krao od Fusun (reč je o predmetima koji su se koristili u Istanbulu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka). Očigledno je to bio velik poduhvati – pronaći sve te autentične predmete. Na kraju je uspeo da pronađe skoro sve. Kupio je kuću u kraju u kome je živela Fusun i tu je napravio „Muzej nevinosti“. Taj muzej možete posetiti, naravno, možete kupiti kartu, a ako pokažete roman, u obzir dolaze i svi prevodi, možete ući besplatno.
Mi smo videli deo postavke u Minhenu, u Lenbahhausu. Tu su izloženi predmeti i iz „Muzeja nevinosti“, a Pamuk je izložio i vizualne postavke iz drugih romana, kao i još mnogo toga. Detaljnije možete pogledati ovde. Roman, kao i serija, kao i ta izložba vrlo su emotivni, posebno ako ste vezani za delo Orhana Pamuka. Pored emocija tu je priča o odnosu istoka i zapada i to iz turske perspektive, još preciznije iz perspektive onih koji žive u Istanbulu. Možda je to najbolje mesto za sagledavanje istoka i zapada. Ujedno to je i mesto sukoba dva principa. Te dve tačke, spajanje i sukob, posebno zanimaju nobelovce. Njega interesuje kako su se ti uticaji prelomili upravo u njegovom gradu.
Pamuk je to maestralno opisao, a u seriji taj susret možemo videti, fizički videti, ali ga još suptilnije možemo pratiti kroz dva glavna lika.
Autori serije su prikazali Istanbul sedamdesetih godina prošlog veka kao moderan grad. Kao pravi evropski grad koji sija punim sjajem, ali ne samo jer je evropski, već i zbog istočnih temelja, zbog uticaja islama. Sami predmeti koje Kemal skuplja/krade kako bi ih sačuvao u muzeju pripadaju zapadnom miljeu, ali istok nikada ne izlazi iz okvira koji posmatramo.
Još je zanimljiviji odnos među glavnim likovima ispričan iz ugla istoka i zapada. Tu je urađena izvesna transgresija. Naime, Kemal je prikazan kako pravi zapadnjak. On je bogat, ima firmu, živi u luksuzu, ide u moderne restorane, pravi evropske žurke… Međutim, on je u dubini duše istočnjački čovek.
Fusun živi u predgrađu, u tradicionalnoj porodici, nije bogata, skromna je… Ali ona predstavlja evropski princip, ona želi da bude slobodna, ona je tvrdoglava, svojeglava, ona nije žena u islamu, ona je prava Evropljanka.
Tako je došlo do dvostrukog sudara. U pojavnom obliku istok i zapad su se sudarili tako što muškarac predstavlja zapad, a žena istok, ali u suštinskom žena je zapad, a muškarac istok.
Na kraju on fetišistički skuplja svakodnevne predmete, koje na zapadu imaju samo upotrebnu vrednost. Istoku ti predmeti govore više, dublje i važnije stvari, oni ga podsećaju na ljubav, na patnju, na svetlo i mrak ljudske duše. Njoj oni ništa ne znače. Ona čezne za slobodom, ona krši pravila, ona je ta koja želi nešto što istok načelno zabranjuje. Kemal je od zapada uzeo samo formu, dok mu je istok na duši. On čeka onu koju voli, duboko pati, ne može da podnese ni svet ni sebe. Ništa nema smisla bez nje. Fusun, pak, želi nešto novo. Ona ne zna šta hoće, ona istražuje, bandoglava je i puna samopouzdanja. A kada samopouzdanje poklekne sve se raspada, što je zapadna karakteristika, koja je u suprotnosti sa strpljivošću istoka.
Fusun i Kemal su sudbinski vezani, ali predstavljaju i dvostruku, a pritom i kontradiktornu suprotnost, koja ih na neki način povezuje. Takav sklop mora dovesti do tragedije.
Kemal utehu pronalazi u uspomenama. Istok i zapad se konačno spajaju u muzeju. Kemal kuću u kojoj je živela Fusun pretvara u muzej. Tu su hiljade opušaka, šnale za kosu, šoljice za kafu, cipela, četkice za zube… Sve sami obični predmeti, ali kada ih stavite u prostor koji se zove muzej sve dobija još novo značenje. Naravno, sve ovo je fikcija.
A onda se fikcija pretvorila u stvarnost. Pamuk je sve uradio ponovo, s tim da je drugi put roman pisao predmetima. Tako je nastao muzej koji govori o ljubavi između istoka i zapada.
By Gasitis
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.