„Državotvorna“ opozicija, kako sebe vole da nazivaju pripadnici konzervativnog političkog bloka, nije uspela da postigne sporazum o zajedničkom nastupanju na decembarskim izborima. Sada ćemo na ovom polu imati dve koalicije (Dveri-Zavetnici i DSS-POKS) dok će Narodna stranka (iako sa najvećim koalicionim potencijalom), na izbore izaći samostalno.
U medijima smo pročitali više verzija iz kojih to razloga nije postignut sporazum „patriotskog“ bloka. Svako od učesnika sastanka na kome se očekivalo postizanje sporazuma o zajedničkoj izbornoj listi, imao je svoju verziju događaja, svoje razloge i svoje krivce za nepostizanje istog… Mada nisam fan prof. Kovića, nekako mi je njegova verzija događaja sa tog nesrećnog sastanka najbliža istini. Ukratko, niko od prisutnih političkih lidera (sa izuzetkom Vuka Jeremića), u stvari nije ni želeo okupljanje… A puna nam usta „sabornosti“!
Indikativno je, da političke opcije koje sebe smatraju „državotvornim“ nisu uspele da zarad većeg, državnog i nacionalnog dobra, pređu preko uskostranačkih (ili ličnih?) interesa!
Nerazumevanje stvarnosti ili nerazumevanje politike?
Više puta sam na ovom mestu isticao da je matematika jasna i neumoljiva, odnosno da srpska opozicija, ako uopšte želi da skloni sa vlasti sadašnju garnituru, mora da pronađe najmanji zajednički sadržalac i da svim silama insistira na njemu, dok bi se međusobne razlike ostavile za neka „bolja“ vremena. Razlike između „proevropske“ i „nacionalne“ opozicije su tolike, da bez ovog najmanjeg zajedničkog sadržaoca (koji god on bio) nikakav razgovor, a kamo li dogovor, nije moguć.
Posle više pokušaja (iskrenih ili neiskrenih) zajedničkog nastupanja na izborima, svim akterima je postalo jasno da od predizbornog ujedinjenja svekolike opozicije nema ništa, te da je možda „pametnije“ pokušati sa dve „kolone“. Ideja je da političke organizacije koje nemaju suštinskih razlika u viđenju, kako trenutne pozicije u kojoj se Srbija nalazi, tako ni u predizbornim porukama koje bi se uputile biračima, naprave jednu listu i time spreče rasipanje glasova i obezbede ulazak u parlament većeg broja opoziciono nastrojenih poslanika. Postoje mišljenja (analize), da u ovakvoj postavci nije nemoguća ni izborna pobeda na republičkom nivou, dok bi Beograd sigurno bio opozicioni, a vrlo verovatno i par gradova i opština. No, uvek ima i neko ali… ili neko, jbg…
I dok je „proevropski“ politički blok, iako međusobno daleko raznolikiji od „nacionalnog“ uspeo da prevaziđe sopstvene razlike i postigne dogovor oko izlaska na jednoj izbornoj listi (podsetiću u koaliciji Srbija protiv nasilja imamo liberalni PSG, levičarski Zeleno-levi front, potom levi centar sa DS-om, desni centar sa Aleksićevim pokretom, potom konzervativno SRCE, a sve to uz začinsko bilje Ćutinih zelenih i nedefinisan ukus Đilasa i Zelenovića), za svo to vreme, na „desnici“ ništa novo…
I dalje smo u „istrazi poturica“ i dalje su nam svi (osim nas samih) Vučićevi ili Đilasovi špijuni (izdajnici ćemo postati verovatno posle izbora)!
Francusko-nemački sporazum je naprasno postao marginalan i na njegovom rušenju više nije potrebno raditi zajedno! Odjednom, čini se da više ne postoji pretnja od gubitka Kosova i Metohije, uvođenja sankcija Rusiji, ulaska u NATO (ili EU, zaboravih šta nam od toga više smeta), tako da je potpuno nebitno dal’ će neka od izbornih lista „nacionalne“ provenijencije preći izborni prag ili pak neće! Broj poslanika koji će u budućoj skupštini zastupati „nacionalne“ stavove je krajnje nebitan, jer svi znamo da se do političkih promena ne dolazi skupštinskom većinom, već „moralnom superiornošću“! I nikako drugačije!
Podsetiću, ni u jednom jedinom istraživanju javnog mnjenja, ni jedna jedina politička organizacija sa „patriotskim“ prefiksom nije dobacila do 5% podrške građana! Ni jedna! Pre odlaska Mikija Aleksića, NS je možda imao malo preko tih magičnih 5, ali je sada definitivno ispod 4, a moguće čak i bez mizernog cenzusa od 3%… Opet ću podseti, pre Vučićevog izbornog inženjeringa, usmerenog ka obesmišljavanju bojkota, izborni cenzus u Srba je bio baš tih, gore pomenutih 5%! U prevodu, ni jedna „nacionalna“, „državotvorna“ ili ti „patriotska“ politička organizacija ne bi ušla u skupštinu da Vučić nije častio cenzus…
Posebno je indikativno da oko ključnih političkih pitanja, između konzervativnih političkih partija nema suštinske razlike. Politička načela i ideje su ili identične, ili vrlo slične, a u najmanju ruku su prihvatljive svima. Ispade da realizacija ovih ideja predstavlja problem! Imamo isti, zajednički cilj, ali se ne slažemo oko puta kojim ćemo doći do njega! Čini mi se da smo svi zajedno počeli da kuvamo zeca koji je još uvek u šumi… Pa nam sad umesto zeca fali origano ili šta već? Šargarepa? Ili štap?
A ja? Sve što mogu je da pristanem. Ili ne…
Mnogo ozbiljniji ljudi od mene ( prof. Lompar, akademik Bećković) su ponudili svoj kredibilitet, ne bi li se srpska desnica okupila i ujedinila… Bezuspešno! Sreća je što se još uvek niko nije setio da optuži Matiju i Mila za propast dogovora. Posle svega, ni to me ne bi začudilo…
Zato neću pristati na „državotvornu“ laž i manipulaciju! Neću da pristanem na stranačke interese i ličnu ćar svakog (ili bilo kog) od njih! Gospodo „konzervativci“, od sada smo na VI! Od sada, pa nadalje i u buduće Vi više nemate moju podršku! Ima da se zasluži i to debelo!
Tek kada pokažete (i dokažete) da su vam interesi Srbije i ovog napaćenog naroda iznad stranačkih interesa moći ćete da se nazovete „državotvornim“. Kada pokažete da su vam interesi Srbije ispred sujeta, možda i postanete patriote, a kada vam interes nacije bude ispred ličnog interesa, možda i zaslužite da se nazovete nacionalnim… Možda i najvažnije, kada budete spremni da podnesete ličnu žrtvu, možda, ali samo možda i odškrinete vrata slobode i naslutite veličinu sopstvene istorije na koju se pozivate!
Ovako, slagali ste SVE!
I da, srećno vam bilo!