Na rubu pameti

Sve „političko-opisne“ prideve kojima je označen život i stvaralaštvo Miroslava Krleže, (anti-monarhista, anti-totalitarista, anti-autokrata), jedan od njih apstrahuje i sublimira ukazujući na sve ono što je Krleža zaista bio – IDEALISTA. Kao idealista, Krleža priželjkuje idealnu formu društvenog uređenja. Međutim, romanom „Na rubu pameti“, Krleža uzmiče pred idealom, priznajući da forma ne podrazumeva suštinu. Forma zapravo samo duguje suštini, a ona truli u samom jezgru, oformljenom iz morala nekog Domaćinskog.

„Godinama sam živio sam u našem smrdljivom zverinjaku gotovo gluhonijem, pritajen i povučen u sebe kao puž i pravi puzavac, i godinama razmišljao o gluposti ljudskoj, osećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija čudna, mračna, unutrašnja snaga, koje ljude smeta kod svake kretnje, koja ljudima nikako ne da da prežive potpuno i neposredno, jedna opasna snaga zapravo, koja ljude truje i rastvara; ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: `Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, glupost se vuče za njim kao sjenka!` Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonožca ponovo vrati svojim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu sila teže ne da da leti.“[¹]

[¹] Miroslav Krleža, Na rubu pameti, Prosveta, Beograd, 1966.

Šta glupost sublimira? Ima li glupost definiciju? Ideal? Entuzijazam? Eufemizmi disfemizama karaktera društva? Možda zaslepljenost, logičnost ili dvoličnost? ZLO? Jedno je sigurno: glupost ima mnogo lica a još više naličja, čime pogrešno navodi na zaključak njene bezličnosti i nedefinisanosti.

Oda gluposti, uvodni deo romana, apriori upućuje na glupost, obeležje cele Krležine pripovedi. Glupost je hiperbolična, ne poznaje okvire i ide u beskrajne krajnosti. Samodovoljna, manipulativna po sebi, ona je sopstveno oruđe. Sobom se hrani i samonaslađuje; apstrahuje mudrost, ćutljivu po sebi. U palanačkom okruženju gde obitava mediokritetni polu-svet, hipnotisan glupošću, ćutljivi natčovek ne opstaje. Prikovani, uvežbani kez-osmesi, psudo nakloni, pesudo ličnosti, samo su simulacija svezadovoljnog društva. Ta uštogljena palanačka koherentnost lako trasmormiše kez u stisnute zube, pokazujući ambivaletnu stranu gluposti, spremnu da voli i mrzi u zavisnosti od naklonosti prema njoj.

Nakon mnogo godina katatoničnih, jednoobraznih misli, ophrvanih glupošću, Krležin junak – Doktor, jednom rečenicom razbija sopstvenu katatoniju i time usvojena glupost doživljava metamorfozu i metastazu; umirući rađa mudrost čije je seme, u njemu, oduvek čekalo klijanje. Optužba na račun Domaćinskog nije moralisanje već osećaj za pravdu i neugrožavanje. Nakon osude, Doktor doživljava lično oslobađanje. Od tog trenutka, pseudo ideal kao modus vivendi gubi svaki smisao, ako ga je ikada i imao, i vraća Doktora njegovoj istinskoj mudrosti, ultimativnoj za sve koji je se ne boje. Čin ubistva (sa predumišljajem), kojim Domaćinski brani glupost, u Doktoru budi ljudskost koja u tom činu glupost prepoznaje i kao zlo. Figura Domaćinskog je metafora društva, karakter cele palanke koja horski podražava i time podržava zlo. Domaćinski je matica zla, poltronstva, etički negativ, heroj ubica!

Brojni elementi gluposti, od sarkastičnog licemerja, egocentričnosti, sveopšteg nemara do socijalne ambivalentnosti izazvane latentnim sopstvom, označavaju i sam identitet društva čiji je koegzistencijalni deo bio i sam Doktor. Trenutkom osvešćivanja senkom zaslepljenog sopstva, Doktor počinje da živi arhetipsku istinu ne – laži, ne – prevare, nemalicioznosti i biva “moralno” osuđen, najpre od najbližih a zatim i od strane cele zajednice. Nesvesni arhetipske svesti i ispravnosti, palančani, ne znajući to, osuđuju i sebe: na pseudo elitizam, na pseudo individualnost, na simulaciju iskrenog života.

“Sudski proces”, (do koga svakako ne bi došlo da je Doktor prihvatio sugestije “dobronamernih” građana i izvinio se za uvredu i klevetu Domaćinskom) bila je Doktorova potreba da pred “licem pravde” obesmisli smisao. Dakle, Doktorovo insistiranje na sudskom procesu nije pokušaj osujećivanja Domaćinskog, zajednice, a ni odmazde, čak ni moralisanja, već osvešćivanja i banalizovanja gluposti, tačnije, pokušaj da se glupost ogoli odnosno svede na njenu suštinu.

Doktor je očekivao osudu i kaznu, bar onu institucionalnu, i na nju bio spreman.

„Sve u svemu: suđenje je proteklo u najvećem skladu, savršeno mirno, savršeno pristojno, u potpunom građanskom redu, i na obostrano zadovoljstvo. Ja sam se zadovoljio osudom (na obostrano zadovoljstvo), zastupnik Domaćinskog gospodin Aurel Hermansky isto tako, te je na taj način i ova neugodna stvar skinuta sa dnevnog reda: na obostrano zadovoljstvo i u potpunom građanskom redu. Po istom načelu tog istog građanskog reda preselio sam se u ovu sobu (na obostrano zadovoljstvo), na ovu stjeničavu slamaču, tu ležim sada od travnja, i ovo je već peta puna mejesečina, što mi svijetli u sobu, ocrtavajući na podu svjetlu četvorinu prozora, ispruganu rešetkama u dvadeset manjih kvadrata: pet vodoravnih a četiri okomita.“[²]

[²] Miroslav Krleža, Na rubu pameti, Prosveta, Beograd, 1966.

Utamničen, izolovan, Doktor biva fokusiran na sebe. Centar svih zbivanja postaje on sam. U toj situaciji, preispitivnja su neminovna: da li istina kao samopotvrda podrazumeva socijalnu smrt? Ako je tako, koliko onda vredi istina? Doktorova istina je teška kao socijalna smrt ali je i laka kao sloboda.

“Da bi čovjek mogao pomiriti u sebi vlastita protuslovljenja, da bi se mogao uzvisiti nad vragometno zapletena stanja oko sebe, čovjek mora da redi nered u sebi i oko sebe, da nadahne smisao sveopćem besmislu oko sebe i u sebi samome, po jednoj naročitoj odbrambenoj metodi, koja se vulgarno, u svakodnevnome životu, zove ‘pogled na svijet’.”[³]

[³] Miroslav Krleža, Na rubu pameti, Prosveta, Beograd, 1966.

Palanačka perspektiva slike kosmičkog reda je, zapravo, njen negativ. Mistifikovanjem vrednosti, demistifikovanjem gluposti mediokreteti svih zajednica grade SVOJ pogled na svet.

Napisala Tanja Mladjen. Preuzeto s prijateljskoj sajta P.U.L.S.E.