Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Nacija i slobodni politički subjekt

14. 06. 2024. | Kolumne, Tekstovi

Pitanje o kome valja raspravljati mnogo više i mnogo jače glasi: Je li nam potrebna nacionalna država? To je čisto evropsko pitanje, koje se mora razrešiti u samoj Evropi. Nacionalna država viđena je kao rešenje za oslobođenje naroda koji se nisu mogli razviti u okviru velikih sistema – monarhija, odnosno imperija. U tim sistemima, narodi koji nisu pripadali privilegovanom društvu bili su ograničeni, pa čak i onda kad su privilegije bile na vrhuncu. U vojsci i birokratiji nije bilo šanse da se iko od pripadnika manjinskih naroda popne iznad određenog, unapred utvrđenog nivoa. Da bi pojedinac postao, na primer general ili ministar, morao se izboriti za svoju zemlju, za nacionalnu državu. Tek je tu pojedinac mogao napredovati do samog vrha; tako su po vertikali, bar teorijski, svi mogli slobodno da se kreću.

Tako su nacionalne države odigrale sjajnu ulogu u emancipaciji manjinskih naroda. Pokazalo se da su jednaki s onima koji su uvek bili iznad njih, i to po rođenju, dakle – unapred. Tu nepravdu razrešila je nacionalna država. Problemi, međutim, počinju u trenutku kad više nema imperije od koje se treba otrgnuti, kad nema neprijatelja zbog koga je stvorena.

Nacionalna država tako je trebalo da odigra epizodnu ali važnu ulogu u istoriji naroda. Ta epizoda razvukla se u večnost.

Nacionalnoj državi, da bi bila zdrava i vitalna, treba veliki neprijatelj, neko ko sve drži pod kontrolom i određuje pravila na osnovu privilegija stečenih rođenjem. Da bi nacionalne države živele punim plućima, potreban im je neprijatelj, a kada ga nema, valja ga izmisliti. Jer, bez neprijatelja ne mogu funkcionisati. Ta borba usađena im je u DNK. Tako su nastale, imale su konkretan zadatak. Bez tog, vrlo specifičnog neprijatelja, uloga nacionalnih država praktično postaje besmislena.

To je među prvima shvatila Hana Arent. Do tog zaključka došla je obilaznim putem, tako što je razmišljala o izbeglicama. Na kraju je napisala tekst “Propast nacionalne države i kraj ljudskih prava”. Arent navodi da su izbeglice savršen primer za primenu ljudskih prava; neko ko je izgubio sve i ko je morao pobeći od kuće – idealan je za primenu celog paketa ljudskih prava. Arent piše:

− Koncept ljudskih prava zasnovan na pretpostavljenom postojanju ljudskog bića kao takvog propao je čim su se oni koji su ga zagovarali prvi put suočili s ljudima koji su izgubili svaku drugu specifičnu osobinu i odrednicu, osim puke činjenice da su ljudska bića.

Nacionalna država nije zaštitila ljudska prava onih kojima su samo ta prava ostala, pošto su sve ostalo izgubili.

Arent je samo to primetila i nastavila dalje. Kao i u mnogim drugim slučajevima, nije imala vremena da razradi sve što je shvatila. Ostavila je to budućim misliocima. Teza je ostala netaknuta sve dok je nije razradio Đorđo Agamben u knjizi “Homo sacer” (prevod Milana Babić, izdavač “Karpos”). Agamben objašnjava zašto osnovna ljudska prava ne važe za izbeglice. Odgovor je jednostavan, jer je u koncept ljudskih prava ugrađeno ono što je osnova nacionalne države. Kako kaže Agamben “…goli prirodni život, tj. puki čin rođenja, ovde se javlja kao izvor i nosilac prava”. Dakle, samo treba da se rodite da biste bili nosilac suvereniteta, ništa zasluge, ništa trud… Prava važe samo za one koji su se rodili u pravo vreme na pravom mestu. Praktično nisu morali ništa uraditi sa svojim životima da bi im ceo paket prava pripao bez pogovora. Izbeglice radikalno narušavaju taj sklad između nacionalne države i temelja na kojima je izgrađen koncept ljudskih prava. Zato nacionalne države ne mogu omogućiti izbeglicama uživanje tih prava. Nacionalna država i ljudska prava, kako su definisana u internacionalnim dokumentima, a koja niko ne osporava, samo rođenje stavljaju ispred postignuća.

− Nacija, koja etimološki vodi poreklo od glagola nescere (rodite se), tako zatvara krug započet čovekovim rođenjem – poentira Agamben.

Goli, prirodni život, a ne kvalifikovani život koji su promovisali stari Grci, postao je direktni nosilac suvereniteta.

– Nećemo moći da shvatimo razvoj, nacionalnu i biopolitičku vokaciju modernih država 19. i 20. veka, ako i dalje budemo prenebregavali činjenicu da u njihovoj osnovi ne stoji čovek kao svestan i slobodan politički subjekt, već, i pre svega, njegov goli život, puko rođenje, koje je, prelazeći od podanika od državljanina, kao takvo obdareno principom suverenosti – piše Agamben.

Vratimo se na početak, na stvaranje nacionalnih država. S obzirom na to da je rođenje bilo mera svih stvari, da je određivalo hoćete li biti plemić, hoće li jezik kojim govore vaši roditelji biti dominantan, hoćete li dobiti istu platu za isti posao… ili ćete pak kuburiti na drugoj strani sa svim restrikcijama i ograničenjima – nacionalne države jesu bile logično rešenje za izlazak iz tog čvrsto zatvorenog kruga. Međutim, čim su obavile tu funkciju, drugim rečima, čim su nastale, odmah su izgubile smisao. U istom trenutku pretvorene su u ono što je pokrenulo njihov nastanak. U ono protiv čega su se borili zagovornici stvaranja nacionalnih država – da se rođenjem dobijaju prava koja se ne mogu oduzeti, dok u suprotnom, ako niste rođeni u zadatim okvirima, ta prava ne možete steći, pa ne možete ni postati nosilac suvereniteta.

Praktično, ništa se nije promenilo. Samo je privilegovano plemstvo zamenjeno privilegovanom nacijom. Uzalud smo se i borili, kad je rođenje i dalje jedini kriterijum za sve. Grčki ideal – svestan i slobodan politički subjekt – zaboravljen je u srednjem veku.

U nacionalnoj državi zapravo nije moguće doći do “slobodnog političkog subjekta”, jer oni koji dobijaju sva prava pukim rođenjem nisu ni motivisani da se bore, njihova sloboda usko je omeđena, a suština postojanja utonula je negaciju drugog, prvenstveno suseda koji isto tako ima sva prava stečena rođenjem. U takvoj konstelaciji “slobodni politički subjekti” mogu samo da se odsele i okušaju sreću tamo gde nacionalna država nije alfa i omega (od Grka su nam očigledno ostala samo slova).

Nacionalna država samo je opterećenje, filter koji ne propušta fine čestice. Pitanje je, naravno, a šta drugo, šta umesto nacionalne države. Problem je to što smo previše uronili u nju; previše je ima, svuda je oko nas. Možda se kao takva ne može ukinuti, ne može nestati, ali se može transformisati. Za početak, mogli bismo početi da radimo na stvaranju čoveka koji je, pre svega, “svesni i slobodni politički subjekt”. A to se ne dobija rođenjem.

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.