Na nikad napisanoj listi filmova o vaspitanju dva dela stoje usamljena na samom vrhu. Na prvom mestu Hanekeova „Bela traka“, a na drugom je film grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos) „Očnjak“ (Κυνόδοντας, u engleskoj verziji Dogtooth). Ta dva filma slična su u nekoliko segmenata. Glavna nit koja povezuje oba filma jeste odnos roditelja prema deci. Naime, roditelji decu ne posmatraju kao osobe, već kao svojevrsne objekte koje oni treba da oblikuju prema načelima koja su unapred osmislili ili nasledili. Sistem vrednosti, način ponašanja i, uopšte, tumačenje stvarnosti, unapred su određeni. Deca u oba filma nisu dobila prostor da sama tumače i interpretiraju svetu u kome žive. Sve je ograđeno strogim pravilima, sloboda je isključena, a i ako je dopušten neki prostor slobode, to je urađeno pod vrlo strogim uslovima. Sloboda, međutim, ne može biti ograničena. Čak i kada osobi taj pojam nije poznat, niti bilo šta što bi ukazivalo na mogućnost oslobođenja, mala rupa kroz koju prolazi tanak snop svetlosti nekako otvori, ako ništa drugo, ono ideju slobode, što je dovoljno da se počne u osvajanje celog prostora. Problem je kako će taj tračak slobode biti konzumiran. Kod Hanekea deca su slobodu iskoristila za nasilje, nad svima, uključujući i roditelje. Kod Lantimosa je situacija drugačija. Jedna od junakinja slobodu razume u njenom čistom vidu. Ona je ne iskorišćava je, već je koristi.
Deca u Beloj traci nemaju nikakve šanse, ona moraju biti zla. Paradoks je da su kod Hanekea deca dobila utisak slobode, mogla su slobodno da se kreću, da uče, da se druže… Taj lažni utisak slobode im je dao taman toliko prostora da ne moraju da se preispituju. U Očnjaku tog prostora nema, nema ni prividne slobode, sve je ograničeno i zatvoreno. Junakinja u toj hermetički zatvorenoj sferi pronalazi rupu.
Naša mučena junakinja uspeva da dođe do tri filma, na čuvenim VHS kasetama. Zbog gledanja filmova je, naravno, surovo kažnjena. Ipak, gledanje Ajkule (Jaws), Flešdensa (Flashdance) i Rokija IV (Rocky IV) menja je iz temelja. Bila su dovoljna samo ta tri filma da zatvorena devojka shvati šta je sloboda, da poželi da bude slobodna i da se možda i ne oslobodi, ali bar da pobedi one koji su je zarobili.
Roditelji već odrasle dece, dve devojke i momak, doneli su odluku da ih zaštite od zlog sveta. Oni žele najbolje za svoju decu i rade sve što deci treba. Te fraze, koje često čujemo od roditelja raznih fela, Lantimos je najverovatnije čuo mnogo puta. Ako se dalje upustimo u pretpostavke, možemo zamišljati reditelja kako se raspravlja s roditeljima koji tvrde da rade najbolje za svoju decu i da svaki put ne uspeva da im išta saopšti, a ne objasni. Tako besan i razočaran seda i piše scenario za film. Tezu „najbolje za moju decu“ doveo je do ekstrema, do kraja puta, do besmisla, samo da bi pokazao koliko je ta teza zapravo loša, a nekada i pogubna.
Lantimos možda ništa od ovog nije ni pomislio, ali film je toliko radikalan da dozvoljava i ovakve pretpostavke. Sigurno je da su roditelji u filmu počeli s dobrim namerama, da su hteli da zaštite decu, da su brinuli, ali u nedostatku samokritike i želje da se pogleda šira slika, a pre svega bez ikakvog pokušaja objektivizacije, eksperiment se oteo kontroli. Subjektivni osećaj često vara, ne može se sve rešiti na osećaj, mora se malo i misliti, a bogami i čitati.
Gledalac je od samog početka stavljen u sred pakla. Roditelji koji štite i vole svoju decu zapravo su okrutni sadisti i ljudi kojima istina nije baš bliska, dok im je preispitivanje naporno.
Ako je i postojala ljubav roditelja za nesrećnu decu, odavno je isparila, ostala je samo moć presvučena u brigu. Ostao je samo horor ukrašen ispraznim tekstom koji roditelji izgovaraju bez ikakve želje da te reči išta znače.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.