Ljude privlači apokalipsa. Samo pogledajte sve te filmove, serije, knjige, članke, analize… koji se bave tim velikim katastrofama. U savremenom shvatanju, apokalipsa označava ne samo kraj civilizacije već i novi početak – nikad lak ali oslobađajući, kako za junake, tako i za gledaoce, a verujem i za same autore. Logično je postaviti pitanje: šta je tu oslobađajuće? Kako nas velike katastrofe – invazija virusa ili napad zombija – mogu osloboditi?
Kraći odgovor glasi: zato što ih nervira elementarna nepravda. Tačno je da živimo u najboljem istorijskom vremenu. Nije, međutim, sigurno da je sadašnje doba mnogo bolje od nekih razdoblja preistorije. Naravno, to važi za određene delove planete, ali to je već tema za neku drugu priču. Što se majke i maćehe istorije tiče, ovo je jeste najbolji od svih svetova. Ipak, neke nas stvari možda žuljaju više nego bilo koga pre nas. Možda zato što znamo više, možda zato što u realnom vremenu primamo sve loše vesti iz celog sveta. I ta mašina nikad ne staje. Stiče se utisak da su svi ti događaji o kojima se govore, svi ti postupci pojedinaca, vođeni čistom pohlepom. Popularni sadržaji motivisani su hranjenjem ega, iako je zvanično priča da svi ti „davači znanja“ samo hoće da pomognu drugima. Neko ko nije uključen u političke, poslovne ili „samarićanske“ vode sve to gleda – i pizdi.
Na kraju ih sve pokreću lukrativni i hormonski interesi. Jasno je da im trebaju pare – naravno, jer nas vole. Lajkovi im podižu hormone sreće i uzbuđenje do maksimuma – naravno, jer žele da vam pomognu.
I te babe se i dalje češljaju dok selo bukvalno gori. Babu zanima samo njena kosa.
Posle nekog vremena konzument svih tih vesti i videa, u kojima vam tako nesebično pomažu, poželi da se ubije. Što je i logično. Ali većina to ne uradi. Umesto toga, polako kliznu u apokalipsu. A upravo apokalipsa pruža utehu. I to kakvu. Tamo nema ničega što će vas maltretirati. Tamo je čisto. Ili ćete pobeći od zombija, ili će vas pojesti. Nema nikoga između da sere. Tamo smo svi jednaki. Tamo nema govnara koji se smeškaju dok vam polaku podižu temperaturu u kojoj ćete se polako skuvati.
Izvorna apokalipsa, koju je opisao Jovan s Patmosa, kaže nešto drugo. Tako se završava roman koji je poznat i kao Biblija. To je pravi, dobro komponovani roman u stihovima. Sve počinje himnom o stvaranju (Knjiga postanja), a završava se u budućnosti stvaranjem novog sveta. Sve je novo – novo nebo, nova zemlja, novi početak. Apokalipsa zapravo znači da bog ljudima saopštava nešto skriveno, nešto u vezi s budućnošću. Ta budućnost je svetla, carstvo božje, ali da bi se do nje stiglo, mora se pobediti Satana, naravno, u velikom ratu.
Moderna apokalipsa nema taj religijski zanos. Tu je jednostavno reč o kraju civilizacije. Jedina dobra okolnost jeste što će tako jednom zasvagda nestati i svi govnari o kojima smo govorili. To je toliko jak motiv da kod nas gledalaca i čitalaca savremenog viđenja apokalipse rasplamsava osećaj pravde. Tu smo slični ranim hrišćanima. Njih su progonile sumanute rimske elite i za njih je Jovan s Patmosa pisao kraj romana – da im pruži nadu, utehu i spas. Isto tako, filmovi, serije, stripovi i knjige nama pružaju utehu.
Progonjeni hrišćani ubrzo su zamenili okrutne Rimljane i u nekim aspektima pojačali represiju. Njihove žrtve do danas nisu imale svoju verziju apokalipse, ali i ti obespravljeni slojevi konačno se bude – posle 2.000 godina muka – i to zahvaljujući pop kulturi.
Poslednji puta kada su ljudi mogli osetiti pravdu u vazduhu – videti je, možda i dodirnuti – bio je trenutak kad su komunisti dolazili na vlast. Ne mislim da je pravda zaista ostvarena, ali su ljude (govorim o istom tipu ljudi koji danas grle apokalipsu) preplavili pozitivni osećaji, jer su videli da pravda ipak postoji. Makar mala, makar selektivna – prvi put je vide, znaju da postoji, ako ništa drugo, vide da se ostvaruje, da je tu pred njima. Ne u nekoj dalekoj budućnost, nego tu, odmah i sada. Pravda o kojoj niko od njihovih predaka nije mogao ni da sanja. Pravda o kojoj ni oni nisu mogli da sanjaju, a ni da čitaju – osim u knjizi zvanoj Biblija, koja obećava nešto u budućnosti. Dalekoj budućnosti. Nijedan pokret nije doneo toliko olakšanja kao komunizam. Jesu kasnije sve zasrali, ali barem je to sećanje ostalo.
Apokalipsa nikome ne donosi ništa dobro. Na kraju, nije doneo ni komunizam, a o hrišćanstvu da i ne govorim. Ali uteha je ponekad važnija od svih dobrobiti ovog sveta.
Hvala na svim zombijima – i do sledećeg viđenja, u nekom novom kraju sveta.