Ključno političko pitanje na koje ceo svet mora odgovoriti glasi: smatrate li da demokratija treba da opstane? Tri su moguća odgovora. U prvu grupu spadaju oni koji su za demokratiju i koji misle da je treba braniti i razvijati, bez obzira na sve njene mane i probleme. U drugu grupu spadaju oni koji su protiv nje; takvih je zvanično malo, jer im je neprijatno da to glasno kažu, ali jasno se može videti da im nije stalo do tog sistema. Jer, uvek staju na stranu onih koji se očigledno protive demokratije. I poslednju grupu čine oni koji se zalažu za demokratiju, uz mali dodatak, uz jedno „ali“, iza koga ide gomila reči izgovorenih (ili napisanih) kako bi se stavilo do znanja da i „tu ima manjkavosti“.
Sve više ljudi bira drugu i treću opciju. I to ljudi koji su politički osvešćeni. Oni, još uvek, nisu otvoreno protiv, ali je vrlo jasno da nisu ni za. Svaki put kad treba izabrati, oni bezmalo u sto odsto slučajeva biraju nešto drugo umesto demokratije. Nekad je to na nivou argumenta, nekad na nivou simpatije. Nekad očigledno nedemokratske političare predstavljaju kao, ipak, demokratske.
Tako se, korak po korak, tas na vagi pomera ka potpunoj dominaciji ideje da nam demokratija ne treba.
Iza toga se skoro uvek krije paradoks. Naime, svi bi više demokratije za sebe, a što manje za sve ostale. Iz ugla Srbije, to izgleda ovako – za demokratiju sam, Vučić poništava, uništava demokratiju, guši opoziciju (to misle čak i oni koji podržavaju vlast a ćute jer imaju koristi od ovakvog sistema), ali podržavam, simpatišem, navijam, branim Orbana, Si Đinpinga, Putina, Erdogana… Sve one koji rade isto što i Vučić (ili Vučić radi što i oni, nije ni bitno za ovu priču).
Kako razumeti ovaj, rekao bih, očigledan paradoks. Znači li to da ljudi s kojima razgovaram preziru demokratiju, ali im je neprijatno da to kažu? Ili su samo nezadovoljni i besni. Nije najjasnija njihova pozicija. Utisak je da je upravo ta neodređena pozicija osvešćenih političkih individua problem koji može eskalirati. Kad ih direktno pitate, oni su za, ali sve što nakon toga kažu govori mi da su protiv.
Da li oni hoće demokratiju za sebe, dok navijaju da svi ostali ostanu bez demokratije? Ili misle da Vučić uništava demokratiju, što je loše za nas, dok je Orbanov odnos prema demokratiji dobar za Mađare? Ili Ruse? Turke? Da li bi bili protiv Orbana, a za Vučića, da žive u Mađarskoj. Da li bi imali sva moguća opravdanja za Putina da im je sin na ukrajinskom frontu, gde zvanično ne ratuje, već obavlja neke administrativne poslove? Baš me zanima.
Odgovor na pitanje jeste li za demokratiju mnogo nam može reći o budućnosti sveta. Problem je u tome što stalno dobijamo odgovor da su ljudi za demokratiju, a kad se konačno odvaže i kažu da ipak nisu za demokratiju… „Tad će biti kasno“ nije dobra formulacija, bolje je reći: „Tad će biti besmisleno i očigledno“. Razgovor o demokratiji između čuvara zatvora i zatvorenika zaista nema smisla, kao ni između ljudi koji pokušavaju da sagovornika bolje vide kroz okular snajpera.
Da sve bude još komplikovanije, demokratija, tačnije parlamentarna demokratija, ne može rešiti ključne probleme. Nešto treba menjati. To sigurno nije nova autokratija. Ideja da će se zatvaranjem države rešiti problem podjednako je glupa kao kad biste, recimo, šta znam, opekotine lečili tako što ne biste izlazili na ulicu, jer, pošto vas ljudi ne vide, sve je u redu. Rana će se zagnojiti. To je sigurno. Totalitarni odgovor na krizu liberalne demokratije i nije odgovor, već bežanje.
Moguće je da Kina funkcioniše u tom frankenštajnovskom sistemu (u braku između komunizma i kapitalizma, pod čvrstim vođstvom partije i šefa koji će umreti za govornicom), ali samo u slučaju da ostatak velikih igrača koliko-toliko poštuje pravila. Ako bi svi krenuli tim putem, svi bi bili u velikom problemu.
A do te tačke možemo doći vrlo brzo. Dovoljno je da Donald Tramp ispuni predizborno obećanje i uvede carine na kinesku (60 do čak 100 odsto) i evropsku robu (10 do 20). Trenutno niko ne sumnja da će to uraditi. Tako bismo usred globalizma dobili merkantilizam osamnaestog veka. Analitičari tvrde da Tramp čak i ne sluti posledice te ideje, prvenstveno za SAD, već da ništa ne zna o toj temi, a zvučalo mu je logično. Naravno, Tramp, kao što znamo, nikoga ne sluša.
Odgovor na pitanje jeste li za demokratiju zavisi od još jednog faktora, koji bi se mogao nazvati čisto psihološkim. Kad ljudi nisu zadovoljni nečim, prva misao im je da sve treba počistiti. Misle da probleme treba rešavati metlom. Kad su ljudi nezadovoljni nečim, oni su cinični, a to opšte nepoverenje zamagljuje celu sliku.
Setite se besa na Tadića i njegovu političku postavku. Samo smo hteli da počistimo sve to i krenemo dalje. I počistili smo. I nismo krenuli nikud.
Moglo bi se reći da smo mi bili avangarda, preteča fenomena koji će zahvatiti svet, a prvenstveno SAD.
Beli, ne baš obrazovani muškarci, ljubitelji oružja i verskog uprošćavanja, da ne kažem fundamentalizma, nisu zadovoljni mejnstrim partijama, nisu zadovoljni svojim finansijskim i socijalnim statusom. Uz sve to, smatraju da su ih izdali belci koji pripadaju srednjem sloju, belci koji su obrazovani i žive u gradovima. Izdali su ih jer njih preziru, dok se bore za emancipaciju svih mogućih manjinskih identiteta.
Oni su lek pronašli u narandžastoj metli zvanoj Donald Tramp; čak ga i zovu svojim „narandžastim Isusom“. Dve tradicionalno mejnstrim partije ubijene su jednim udarcem. Bela privilegovana klasa, kako oni zovu obrazovane ljude iz gradova, saterana je u ćošak i sad kuka na sav glas. Kako to zvuči – moglo se „čuti“ u tekstovima koje je „Njujork tajms“ počeo da objavljuje nekoliko sati nakon što je postalo jasno da je Tramp pobedio.
Drugi paradoks takođe je zanimljiv. Za Trampa su glasali i ljudi druge boje kože, pre svih, oni koji dolaze iz zemalja Latinske i Centralne Amerike. Dakle, ljudi koji su direktna meta samog Trampa, njegovih budućih sekretara (po evropski – ministara) i belih Trampovih glasača. Razlozi su bizarni. Latinosi su procenili da je bolje da pobedi Tramp, koji će zaustaviti dalje migracije, nego demokrate, njihovi nominalni branioci, jer će samo tako izbeći konkurenciju, jer samo tako neće biti oborena cena nadnice. Samo tako će, procenjuju oni, moći da prežive. Šta je nekoliko uvreda u poređenju sa stabilnim prihodima.
I tako smo dobili Trampa, izabranog predsednika koji nema politički program, niti smatra da mu je potreban. Narcisoidna strana ličnosti govori mu da mu program i ne treba, jer to što on u tom trenutku priča jeste konačna istina. Ako sutra kaže nešto dijametralno suprotno, onda se ono staro poništava i to novo postaje konačna istina.
Odsustvo izvesnosti biće ključni problem sveta u naredne četiri godine, ako bog da. De Niro se opravdano plaši da Tramp neće otići kad se ponovo zavali u ovalni kabinet. Taj strah nije neopravdan. Da li bi to bio kraj demokratije? Da li bi nam se želje konačno ispunile. Sistem: „Naljutio se pop na selo, pa odsekao spolovilo“ ne može doneti ništa dobro, ali kad to shvatimo, već je kasno…
Trampovi kritičari, ali i gotovo svi njegovi bivši saradnici, slažu se da izabrani predsednik SAD govori samo radi efekta, da bi nešto rekao i da bi bio u centru pažnje; da ga lako obuzima bes, da je osvetoljubiv, da odluke koje donosi zavise od toga kako se probudio, da je podložan laskanju, da je u prvom mandatu oko njega i bilo razumnih ljudi, kao i da tu grešku neće ponoviti.
To je već sad jasno. Zdravstvo će, recimo voditi, Robert Kenedi Mlađi, moglo bi se reći – ludak. Kenedi je antivakser i žestoki teoretičar zavera koji nema veze ni sa zdravstvom, ni sa naukom; on je stručnjak-amater, uz to mrzi institucije, a nije ni neki ljubitelj životinja. Tako je motornom testerom odsekao glavu kitu. Potom je glavu okačio na automobil i tako se vozao. Tu je još bizarnih likova, poput Heršela Vokera ili notornog Ilona Maska, koji je dobrim delom zaslužan za pobedu.
Demokrate jesu pogrešile, ali to ne znači da treba sve spaliti, a posebno ne treba spaljivati demokratiju. Tramp će možda zaustaviti ratove, ali će pokušati da stopira demokratiju i medije (to je ono što nam smeta kad se dešava kod nas, a što volimo kad se dešava drugima – bizarno razmišljanje, nema šta).
I na kraju, poslednji paradoksa za danas – šta će vam demokratija, ako je želite samo za sebe? Znači li to da ništa nismo razumeli, da je dve i po hiljade godina prošlo uzalud? Ako je tako, nek propadne, nije šteta.