Da li su ljudi koji ukazuju na greške izdajnici? Da li su oni koji hvale sve vezano za grupu kojoj i sami pripadaju (naciju, recimo) patriote? Ta pitanja se nameću tokom čitanja, a posebno kada završite čitanje obimne knjige Đokice Jovanovića „Prilagođavanje“. Autora zanima srpska stvarnost, ali da bi došao da suštine prvo nam objašnjava kontekst. Tome je posvećena prva polovina knjige. Prvo govori o novom veku, potom o revolucijama i o nacionalizmu. Zatim našu stvarnost, našu sadašnjost i prošlost raščlanjuje na sastavne delove. To je često neprijatno za čitanje, ali bez te neprijatnosti, bez parezije nema ni popravke.
Centralna tema „Prilagođavanja“ jeste raščišćavanje, temeljno čišćenje svih slojeva koji su se dugo nagomilavali i koji su toliko debeli da se od njih ništa ne vidi. To su naslage mitova, zabluda, laži koje su toliko varirale da se jedna pretvorila u stotinu, kao kada se velika reka rastoči u hiljade malih reka pre nego što će se uliti u more. Iz tih laži nije moguće ponovo sastaviti istinu, ne možete se vratiti na izvor, već morate sve počistiti da bi se išta videlo. Jovanović pokušava da oduva tu maglu predubeđenja, običaja, navika, razmišljanja u koja su se Srbi sakrili, kako bi otvorio nove horizonte, kako bi otvorio prostor za dijalektiku. U sadašnjem sistemu mišljenje praktično nije moguće. To što Srbi misle o sebi i drugima ima samo jednu dimenziju. Da bi došli do bilo kakvih rezultata treba im i kontra, antiteza. Na tim vratima stoji čuvar koji ne pušta nikoga unutra. Čuvara nije postavio niko spolja, mi smo ga stvorili i dali mu zadatak. Čuvar je u našim glavama. On nam skraćuje horizont.
Jovanović zaključuje da su to prepreke koje sprečavaju društvo da se modernizuje. Kaže da modernizaciju nije zaustavio „strani faktor“, već mi nismo mogli da mislimo moderno. Čuvar/kočničar radi bez prestanka.
Prvi problem jeste tradicionalizam, koji Jovanović naziva još i antimodernizmom i protivmodernizmom. To je zapravo nametnut sistem vrednosti koji se prenosi s kolena na koleno bez preispitivanja i objašnjenja, dakle, nekritički i u celini. Umesto da tradicija bude nešto na što smo ponosni jer je deo našeg identiteta, ona postaje ultimativni cilj, ideja za koju se borimo. Nešto što se ne sme promeniti čak ni kada su sve okolnosti promenjene. Tako doživljena tradicija postaje omča oko vrata koja zamrzava društvo i tera ga do dođe do cilja koji nije u budućnosti, već se nalazi u prošlosti. Vreme, međutim, teče svojim tokom, sviđalo se to nama ili ne.
Drugi problem jeste autoritarni mentalitet. Autoritativnost prožima društvo vertikalno – od porodice do vrha vlasti. Treća drama odnosi se na predrasude i stereotipe – samo srce nacionalizma, a četvrta je antiintelektualizam. Na kraju tu je politička (i jezička) nekultura.
„Prilagođavanja“ je knjiga koja nam može poslužiti kao neka vrsta svetla, ali može se koristiti i kao metla. Jovanović hoće da osvetli tamne mrlje srpskog društva, ali i da očisti slojeve prašine koja su se nahvatali na nejaku srpsku dušu. Bez rešavanja pet, skoro pa programskih, tačaka ništa nam ne vrede ni ekonomski razvoj, niti bilo koji drugi, spoljni pokušaj reformi, bez unutrašnjeg ozdravljenja neće biti pomaka. Iz dosadašnjeg iskustva znamo da je Jovanovićev pokušaj uzaludan. Autor može dobiti samo „titulu“ izdajnika i prezir onih koji knjigu ni ne nameravaju da čitaju.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.