Srpski politički vrh, odnosno Predsednik lično, po prvi put je napravio razliku između vojne i političke neutralnosti. Predsednik nas je izvestio da Srbija od vojne neutralnosti neće odustati, dok politički i ne može biti neutralna, s obzirom da se nalazi na evropskom putu, te da nas pre ili kasnije (poglavlje 31) čeka usklađivanje sopstvene spoljne politike sa politikom EU.
Nesumnjivo je da članica EU ne može biti politički neutralna, s obzirom da se pristupanjem Uniji odriče dela sopstvenog suvereniteta i prenosi ga na Uniju. Iako EU zvanično nije država, ona ima sve prerogative konfederalno uređene države, uključujući i centralnu izvršnu vlast, centralnu banku (centralnu monetarnu politiku) i centralnu zakonodavnu vlast, dok je članicama ostavljena potpuna sloboda u okviru postojećih „konfederalnih“ normi. Takođe, sve odluke na nivou EU se donose konsenzusom (bez glasa protiv), čime svaka članica ima pravo veta.
Iako skeptik prema aktuelnoj formi EU, neću se baviti svojim skepticizmom. Pokušaću da označim poziciju Srbije u odnosima sa EU, onakvom kakva danas zaista jeste.
U pristupnim pregovorima sa EU ima ukupno 35 poglavlja. Srbija je otvorila 22 i to: Poglavlje 5 (Javne nabavke), Poglavlje 6 (Pravo privrednih društava), Poglavlje 7 (Intelektualna svojina), Poglavlje 13 (Ribarstvo), Poglavlje 14 (Transportna politika), Poglavlje 15 (Energetika), Poglavlje 17 (Ekonomska i monetarna politika), Poglavlje 18 (Statistika), Poglavlje 20 (Preduzetništvo i industrijska politika), Poglavlje 21 (Transevropska mreža), Poglavlje 23 (Pravosuđe i osnovna prava), Poglavlje 24 (Pravda, sloboda i bezbednost), Poglavlje 25 (Nauka i istraživanje), Poglavlje 26 (Obrazovanje i kultura), Poglavlje 27 (Životna sredina i klimatske promene), Poglavlje 29 (Carinska unija), Poglavlje 30 (Ekonomski odnosi sa inostranstvom), Poglavlje 32 (Finansijski nadzor), Poglavlje 33 (Finansijske i budžetske odredbe) i Poglavlje 35 (Ostalo), dok su samo Poglavlje 25 (Nauka i istraživanje) i Poglavlje 26 (Obrazovanje i kultura) privremeno (!) zatvorena.
Za još sedam poglavlja data su merila za otvaranje i u toku je izrada akcionih planova: Poglavlje 1 (Slobodno kretanje robe), Poglavlje 3 (Pravo poslovnog nastanjivanja i sloboda pružanja usluga), Poglavlje 8 (Politika konkurencije), Poglavlje 11 (Poljoprivreda i ruralni razvoj), Poglavlje 16 (Oporezivanje), Poglavlje 19 (Socijalna politika i zapošljavanje) i Poglavlje 22 (Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata), dok za četiri poglavlja nema čak ni merila za otvaranje, a u toku je izrada pregovaračkih pozicija: Poglavlje 2 (Sloboda kretanja radnika), Poglavlje 4 (Sloboda kretanja kapitala), Poglavlje 9 (Finansijske usluge), Poglavlje 28 (Zaštita zdravlja i prava potrošača).
U odnosu na poglavlje 31 ne postoji apsolutno ništa, nema ni pregovaračkih pozicija.
Napredak u pregovorima o otvorenim poglavljima, ukoliko napredak uopšte postoji, više je formalne, nego vrednosne ili suštinske prirode, dok nam je stanje u privremeno (!) zatvorenim poglavljima (Nauka, obrazovanje i kultura) svima poznato. Interesantno je, da su ova dva poglavlja otvorena i zatvorena u istom danu (!?), bez suštinske analize stanja u kojima se nalaze. Stanje u ovim oblastima ne samo da ne zadovoljava standard EU, nego je ozbiljno pitanje imamo li u nauci i obrazovanju bilo kakve standarde (podsetiću na Megatrend, plagiranje naučnih radova, prevelik broj doktorata, itd) dok nam je u kulturi, izuzimajući par svetlih izuzetaka, stanje potpuno politički obojeno i većini kulturnih radnika (ili umetnika) je nemoguće da snime recimo film, ili naprave bilo šta (izdaju knjigu), ukoliko nisu politički, a vrlo često i partijski podobni. Složićemo se, ovo što imamo se ne može zvati ni naukom, ni kulturom (opet ističem, svo poštovanje izuzetnim pojedincima, ali sistem naprosto ne postoji).
Stanje u poglavljima o kojima se još pregovara je takvo, da se kraj pregovora i makar privremeno zatvaranje poglavlja ni ne naslućuje.
U međuvremenu pregovori su promenili formu (suština je ostala ista), te se umesto o poglavljima razgovara o klasterima (skupu poglavlja sa sličnom temama).
Čini se i pored pregovora da su Pravosuđe i osnovna prava, Pravda, sloboda i bezbednost, emigrirale iz Srbije (zajedno sa preko 500.000 građana u poslednjih 10 godina), a Životna sredina i klimatske promene su tek počele da se naseljavaju. Doduše, odnos prema zelenoj agendi je identičan kao odnos prema migrantima (Ling Long, Smederevo, Bor, litijum, otpadne vode, divlje deponije, redovne deponije, pijaća voda ). Ukoliko ova poglavlja zatvorimo kao nauku i kulturu, bolje da ih ni ne zatvaramo.
U svetlu aktuelnih međunarodnih dešavanja, nama se sada servira poglavlje 31 kao nužno i neophodno, odnosno kao hitno i uslovljavajuće za nastavak daljih pristupnih pregovora. Kao jedini mogući put za ulazak u EU. Pretpostavljam da to znači da Pravosuđe i osnovna prava nisu? Niti su to Pravda sloboda i bezbednost?
Čini se da svi zaboravljamo da od uvođenja pristupnih pregovora u formi klastera, sve dok se ne zatvori klaster koji se odnosi upravo na Pravosuđe i osnovna prava, Pravdu, slobodu i bezbednost (klaster 1), ni jedan drugi klaster (pa time ni pojedinačno poglavlje u okviru njega) ni ne može biti zatvoren. Isto važi i za „nužno“ poglavlje 31 (usaglašavanje spoljne politike). Dokle god ne „oživimo“ pravosudni sistem, kao garanciju proklamovanih sloboda i prava, dotle ni jedan drugi klaster, ma koliko napredovali u njemu, neće, niti može biti zatvoren, odnosno i dalje će se pregovarati o poglavljima u okviru svakog klastera, te će se i dalje moći postavljati pitanja (uslovi?) i ceniti šta je urađeno, a šta tek treba da se uradi.
Ovaj pravni okvir, utvrđen od strane EU partnera, jasno i precizno opredeljuje, ne samo način vođenja pristupnih pregovora, već prvenstveno nužnost uspostavljanja vladavine prava, kako bi uopšte bili u mogućnosti voditi pristupne pregovore. Vladavina prava je nesporan interes Republike Srbije, čak i bez želje da ikada budemo punopravna članica EU. Uspostavljanje institucija sistema, vraćanje poverenja u samu državu, sloboda i prava pojedinaca, nezavisan, efikasan i pravičan pravosudni sistem su tekovine, koje sa ili, pak, bez EU, jedino mogu dovesti do društva koje je održivo i koje građanima garantuje demokratiju.
U uslovima aktuelnog stanja pristupnih pregovora sa EU, čini se da je politika neutralnosti (pa i političke) u svemu u skladu sa tokom pregovora i otvorenim poglavljima (klasterima), dok nije suprotna do sada (ili za sada) još ne otvorenim poglavljima (klasterima). S obzirom da, kako smo već konstatovali, ni jedan klaster neće biti zatvoren dok se ne zatvori Klaster 1 (Poglavlje 5 – Javne nabavke, Poglavlje 18 – Statistika, 23 – Pravosuđe i osnovna prava, Poglavlje 24 – Pravda, sloboda i bezbednost i Poglavlje 32 – Finansijski nadzor), nužno je i neophodno usredsrediti svu pažnju, sve napore i znanje, kako bi se, kao jedino moguć za zatvaranje, zatvorio prvo ovaj klaster.
Takođe, čini se i da zatvaranje ovih poglavlja (klaster 1) nema nikakve veze sa ideološkim premisama političkih činilaca u Srbiji, te da može da predstavlja minimalan zajednički sadržalac svih relevantnih učesnika političkog života. Tim pre, jer bez obzira da li ste za, ili pak protiv članstva u EU, ne postoji ni jedan jedini razlog za nečinjenje u okviru ovih oblasti.
Sa druge strane, politika neutralnosti (i vojne i političke), ni u čemu nije suprotstavljena spoljnoj politici EU, te ne samo da ostavlja prostor za utvrđivanje pregovaračkih pozicija i izradu akcionih planova (kao prvi korak otvaranju pregovora o poglavlju u konkretnom klasteru), već ničim ni ne opredeljuje vašu pregovaračku poziciju, posebno kao nesaglasnu, ili disharmoničnu u odnosu na EU.
U uslovima aktuelnog stanja pristupnih pregovora, čini se potpuno neracionalno i nepromišljeno, preduzimati bilo kakve korake u pravcu usaglašavanja spoljne politike, posebno iz razloga što, bez obzira na eventualne pozitivne ocene „napretka“ u ovoj oblasti, samo Poglavlje 31 (odnosno klaster 6 u okviru koga se isto nalazi) neće biti zatvoren i ostaće u istom stanju kao i danas. Takođe, činiti korake u okviru klastera koji zahtevaju odricanje od dela suvereniteta (samostalnog donošenja odluka), pre nego se zatvore klasteri koji to ne zahtevaju, predstavlja ne samo preskakanje utvrđenih koraka, već potpuno neracionalnu odluku u odnosu na krajnje neizvestan ishod samih pristupnih pregovora.