Možda ne baš od pamtiveka, ali zasigurno dokle naše (istorijsko) pamćenje seže, granica između Istoka i Zapada se protezala Balkanom… Prvo kao granica istočnog i zapadnog Rimskog carstva, potom granica Otomanske i Habsburške (odnosno Ugarske, pa Austrijske i na kraju i zajedničke) monarhije, pa kao granica kapitalističkog (zapadnog) i socijalističkog (istočnog) bloka, pa sve do danas…
Granica kultura i svetova, osudila nas je na krajinu… Izuzimajući period SFRJ-a, zaista smo i bili skrajnuti, vojno, politički, kulturno…Osuđeni da budemo istok zapadu i zapad istoku… Zarobljeni u podelama koje nismo tražili, prečesto smo se i sami delili… a nikad opredelili…
Percepcija zapadne kulture je i u 21. veku takva da su ovi prostori granica između istoka i zapada… Ako neko i misli da smo Evropa, uglavnom nas smatra crnom rupom, ili u najboljem slučaju budžakom… Zaobišle su nas sve integracije, a one u kojima „učestvujemo“ podsećaju na Kafkin Proces… Većinom niko i ne misli da smo deo istog (verovatno ni sličnog) kulturnog nasleđa… Kao jalova njiva, u koju niko ne želi da ulaže…
Začudo, iako kulturno naslonjeni na zapadnu kulturnu matricu, nikada nismo postali deo iste… Česi jesu, Poljaci isto… Ne bih nabrajao… Granice su se menjale i pomerale, ali ova ovde nikada… Uvek je nekako zlokobno stajala, valjda da nas podseti da moramo biti veći nego što jesmo (iako smo na momente zaista bili veliki)… I tako vekovima…
Sve do rata u Ukrajini… Čudnim spletom okolnosti (u koje sada ne bih ulazio) doživljaj granice između zapadnog i istočnog „sveta“ naprasno je izmešten u Ukrajinu. Percepcija svih se toliko izmenila, da možda prvi put i istok, a posebno zapad, granice svog sveta ne vidi ispred naših vrata, već na nekom sasvim drugom mestu…
A gde smo mi?
Čini se ni na nebu ni na zemlji!
Iako u kulturnom nasleđu zapada, zadojeni vrednostima slobode, odjednom se ne obraća pažnja na rock and roll… Daleko od toga da ga nema, ali svi naši muzički izrazi, daleko više vuku istoku… Konstrakta je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo! Takođe smo praktičnog i preduzetničkog duha, pa smo čak i u okviru Otomanskog carstva (trgovina svinjama, recimo), a posebno u vreme socijalizma (kafići, poljoprivreda, manufakture), uvek bili usmereni ka stvaranju nove vrednosti. Čini se da se i ovde promenila paradigma… Da smo se pomerili sa zapada ka istoku… Čini se da se privredna delatnost sa stvaranja nove (viška) vrednosti (preduzetnik), premestila na iskorišćavanje prirodnih, a posebno državnih (ili javnih) resursa (oligarh, tajkun). Danas, kod nas „uspešni“ ne prave vrednost, već koriste državu i akumuliraju bogatstvo zbog (ili na) Državi, ne doprinoseći Državi samoj. Čak ni porezom! Ne pravi se nova vrednost, već se iskorišćava (a po pravilu i umanjuje) već postojeća. Od rada se ne živi… ako se i preživljava… Ne poštuje se, niti se priznaje ni intelektualna, ni kulturna, ni moralna veličina! Vreme počinje od nas i sa nama se završava. Niko nam nije dobar i ništa nam nije vredno… Možete snimiti remek-delo (Kusturica, Marković) naći će se već Srbi da vas postave na mesto i dokažu da ste najobičniji ološ! Možete biti vesnik slobode (Bora Đorđević, Đorđe Balašević) provući će vas kroz blato… Možete pokušati da rastete (Pančić, Kecmanović) put se dobro zna i nije popločan žutom ciglom!
Zapad ili istok? Istok na zapadu ili zapad na istoku? Istok zapadu i zapad istoku?
Ili budžak? Krajina? Bilo čija…
Granice se osvajaju duhom! Nalazimo se u vremenu, u kom se ne naslućuje bolji momenat, no sad! Moramo biti veći od sebe, a posebno od vremena u kome živimo… Moramo odlučiti.
Ako ne odlučimo Mi, odlučiće umesto nas, a onda nam niko ne može biti kriv…
Budžak, crna rupa i krajina.
P.S.
Ta odluka nije sankcije ili ne. Niti je EU ili ne.
Odluka je ko smo, kakvi smo i gde želimo da idemo. Da li smo srećni i zadovoljni kada napravimo nešto, ili smo srećni i zadovoljni kada uzmemo nešto?
Ponekad je granica prokletstvo (pitajte Poljake kako je bilo živeti između Nemaca i Rusa), nekada sreća (Švajcarska između Italije, Nemačke i Francuske), ali uvek, baš uvek je šansa.
Ponekad služi da se učvrsti, ponekad da se sruši, ali baš uvek da se pomeri… Ova naša, bar danas, nije na zemlji, vodi i vazduhu… Ona je u nama i sa nama, a takvu granicu je najlakše pomeriti! Ona se pomera znanjem, kulturom, vrednošću… I da, ne pristajem da mi je crtaju gori od nas…