Nick Cave i njegovo izvođenje pesme Push the Sky Away u Sidnejskoj operi su me oborili s nogu. Njegova biografija je jedna od interesantnijih na svetskoj muzičkoj sceni i postoji puno priča iz njegovog života koje su, malo je reći, zanimljive. On je džentlmen koji drži za ruku devojku iz publike na Exitu i peva joj pesmu. A ujedno i vrlo veran svojoj publici kojoj u Beogradskoj Areni nakon celog repertoara dozvoli da naručuje pesme. Ili pak pokloni svoje crno autentično odelo fanu iz Srbije.
Meni se naročito dopada to što je Kejvu neophodna muzička srodna duša da bi stvarao remek-dela, neko ko će umeti da izvuče najbolje iz njega.
Pesma Push the Sky Away je čista umetnost, neverovatna muzika, koja vas inspiriše, opušta, kao da lebdite na nekom oblaku. Barem sam je ja tako doživela. Iako je bio heroinski zavisnik i nekoliko puta klinički mrtav Nik Kejv je ipak sve to pobedio i nastavio da iznova i iznova stvara muziku. Tako je imao jedan bend, pa drugi, treći i u jednom momentu počeo je da svira sa talentovanim umetnikom koji živi pored mora i peca. Ali daleko da je Warren Ellis samo neki ekstravagantni lik, on svira flautu, violu, violinu, klavir, komponuje i sa Kejvom stvara čistu magiju.
Razloga da slušate Kejva i da ga pratite je pregršt. I iza mračnih pesama se ne skriva neki mračan i negativan lik već osoba koja prenosi osećanja koja svi poznajemo, ali na drugačiji način.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.