Proteklih dana me je zaista potresla vest o mladiću iz okoline Laktaša koga je, prilikom apliciranja za posao na benzinskoj pumpi, ismevao jedan zaposleni. Osoba koja je maltretirala mladića je sve to snimila mobilnim telefonom, pa je na kraju snimak objavljen na društvenim mrežama… Snimak je postao viralan, a komentari, blago rečeno, neukusni… Pritisak na nesrećnog momka je bio prevelik, nije mogao da ga izdrži i na žalost, oduzeo je sebi život…
Tragedija je postala prva vest u regionu, portali su se usijali… Pored vesti o tragičnoj sudbini nesrećnog momka, objavljen je i snimak ismejavanja, kao i identitet „zlostavljača“.
Ovo nije prvi put da mladi ljudi nisu u stanju da izdrže pritisak društvenih mreža, te da se „realnost“ meta-sveta prelije u stvarnost…
Moram da priznam da nisam korisnik društvenih mreža. Nije da nemam nalog na tviteru, ili LinkedIn-u, ali nisam konzument… Objave drugih korisnika mi ne formiraju mišljenje, ne merim se sa njima ni u čemu i možda najvažnije, ne mislim ni da su sve te idilične slike, story-i i objave u bilo kakvoj vezi sa mojom istinom…
No, ne mogu da se otmem utisku, da nam se sve više nameću standardi meta-sveta, koji nemaju mnogo veze sa stvarnošću. Neverovatno je kako više niko ne uživa u „dosadnom“ odmoru, provedenom na plaži sa sopstvenom decom i loptom. Kako se ulepšavamo (?) zbog lajkova i komentara, kako nas je sramota da priznamo da jedemo pasulj, boraniju, kajganu… Odjednom se uklapamo, ne u okruženje (porodica, prijatelji, komšije) već u nametnute standarde nekih „super“ ljudi (influensera), koji nit’ nas poznaju, nit’ mi poznajemo njih! Ne znamo više ko je prvak opere u Novom Sadu, prima balerina, slikar, vajar, pesnik… Ali, znamo Baku Prase…
Više ne postoji odgovornost za javno izgovorenu reč, lajk ili klik je merilo vrednosti, a ne sadržaj… Bez obzira na nauku, kulturu, istoriju, umetnost, mišlje se formira na osnovu senzacionalnosti i uvek se nađe publika koja veruje… U iznošenju mišljenja, sve je dozvoljeno i naprasno, svi su kredibilni! Što ste bezobrazniji i vulgarniji, više korisnika vas prati! Nebitna je sadržina, samo se prezentacija računa. Reči poput gnjida, smrad, govno, krindž, jadnik, seljak, izdajnik, lopov preplavile su sve i to dolazi do svih korisnika iz minuta u minut. Ljudi se hrane tuđim životima i potpuno nebitne i nepoznate ljude puštaju u svoje živote. Frapantno je koliko se plaćenih poruka pošalje prilikom glasanja za Zadrugu, ne bi li neka potpuno opskurna, nekulturna i neformirana ličnost ostala u „igri“! Da je gledamo kako se svađa, tuče, psuje i onaniše, kako zapravo, tako i po našim mozgovima! Hleba i igara! Više empatije pokazujemo prema učesnicima rijalitija, nego prema prvim komšijama.
Odjednom, svi imaju stav o svemu i svima, a mišljenju ni traga! Verujemo da smo deo „sveta“ i deo „svega“ dok potpuno sami gledamo u tuđe fotografije. I svi oni se sjajno zabavljaju, i svi su lepi, i svima su ispunjeni životi, samo smo Mi sami u svojoj sobi i samo nama ne polazi za rukom da budemo idealni. Više ne primećujemo koliko se ljudi oko nas trude, koliko vremena troše da nama bude lakše i da se osećamo prihvaćeno.
Lepo i uspešno je samo ono što nam je servirano, a armije mladih ljudi ne mogu da pronađu sopstveni mir zbog „majke prirode“ koja se, eto, ne uklapa u instagram ili facebook standarde, iako su u svemu i po svim merilima, isti ti mladi ljudi, zaista predivni. Umesto sa tim i takvim svetom, mladi ljudi su u konfliktu sami sa sobom. Muči ih sve ono što ne mogu promeniti, a sve na šta imaju bilo kakav uticaj, postaje nebitno i dosadno. Ako traje više od 30 sekundi ili 150 karaktera, nemoguće je održati pažnju…
Ne znam da li ste primetili, ali obratite pažnju… Dečiji rođendani, izlasci u klubove, kafiće, svejedno… Ljudi više ne komuniciraju, svi imaju mobilni u ruci i umesto da dele misli i osećanja sa ljudima oko sebe, dele se statusi i lajkovi…
U takvom svetu, mladi ljudi gube (ili ne pronalaze) veru u sebe. Gube interesovanja, koncentraciju, gube (ili ne stiču) veštinu verbalizacije misli… Upadaju u anksioznost, čak depresiju, verujući da su sve te objave, statusi i komentari, u stvari stvarnost i da su svi oko njih bolji, lepši i pametniji…
Par suludih komentara, i jedan, u najmanju ruku bezobrazan pokušaj nekog pumpadžije da ponizi dečaka koji traži posao, predstavljalo je kap koja je prelila čašu uzuburkanih emocija i… desilo se najgore od svega…
Ne, nemam rešenje, protivnik sam cenzure (ali ne i odgovornosti), ali možda imam misao… Za sve nas… Ako nam se nešto na društvenim mrežama ne dopada, prećutimo, ili bar birajmo reči. Pokušajmo se setiti da je to napisao, odnosno postavio čovek sa jednakim osećanjima i jednakim strahovima koje imamo i mi… Setimo se da svaka reč boli i da svako slovo grize… Ako već ne možemo (sa punim pravom) da podržimo, ne moramo ni da kinjimo! To ne znači da ne treba kritikovati, to ne znači da ne treba sukobiti misao, ali znači da je sa druge strane čovek, koji misli i oseća!
Setih se i one kampanje sa početka 2000-ih, nije teško biti fin… I zaista nije. Pokušajmo!