Ključni problem „kosovskog čvora“, najveće srpske traume, leži duboko zakopan u kolektivnom nesvesnom, kako to obično biva s traumama. O samom srcu problema ne govori se u javnom prostoru, ili je poenta zamaskirana i ušuškana u društveno prihvatljiv govor. Čak i ekstremni desničari, kad se izdvoje iz stada i progovore pred kamerama, ne izgovaraju to što zapravo misle i ono što poručuju kao gomila. Čim se iz javnog pređe u privatno, kolektivno nesvesno prerasta u pojedinačno svesno, a istovremeno nestaju i društvene konvencije, pa na svetlo dana izlazi sama suština drame – patološka mržnja prema Albancima (napomena: ne mislim da mržnja Albanaca prema Srbiji ne postoji, niti da nije patološka, ali mislim da svako treba da govori o svojoj sramoti).
Naša je sramota velika. Recimo, malo je kome stvarno stalo do manastira. Razmišljao sam da ovde postavim nekoliko pitanja o srednjovekovnim manastirima, ali sam odustao od te ideje. Preispitajte se ponekad – šta zapravo znate o toj temi, osim da kažete zlom svetu kako ih nikad nećete dati. Teško je braniti nešto do čega vam nije stalo, jer da jeste, nešto biste znali o predmetu svog obožavanja i strastvene odbrane.
Istorijski gledano, nema nekih razloga za mržnju prema Albancima. Nema tu mnogo toga što bi dovelo do ovolike mržnje. Utisak je da sprskim medijima i javnosti uvek treba neprijatelj, neko koga će mrzeti, nekoga ko će im biti kriv, ko će biti dežurni krivac. Neko ko će uvek uleteti kao opravdanje, ko će opravdati našu lenjost, nesposobnost, neznanje…
Nama se neprijatelji ređaju kao na pokretnoj traci: bili su to Turci, potom Bugari, onda Mađari, na red su kasnije došli Hrvati, Bošnjaci, a sad i Albanci. Kako se gomilaju novi neprijatelji srpskog naroda, tako oni stari blede u kolektivnom sećanju. Turci i Bugari više nisu tako zanimljivi, pa su postali prijatelji. Ako vas ne mrzi, pronađite – ima toga na netu – novine iz prve polovine dvadesetog veka. Videćete da su tad Bugari bili najveći mrzitelji svega srpskog, da su želeli sve da nas pobiju, i to na najsuroviji mogući način. U međuvremenu, Bugari su se predomislili – više ne žele da nas kolju. Čudni neki ljudi, lako menjaju mišljenje. Slično je i s Mađarima. Jesu nas bacali pod led, ali sad su prilično dobri. Hrvati imaju mnogo crnih mrlja, pa su i dalje visoko na listi.
Ako pogledamo prošlost, možemo reći da je u nekim periodima bilo Bugara, Mađara i Hrvata koji su počinili strašne zločine. Veliko je pitanje šta su nam tako strašno uradili Albanci? Molim vas da me podsetite. A, da. I ja slabo pamtim i brzo zaboravljam: otimaju nam srce.
Usuđujem se da kažem da je ceo spor s Albancima zapravo problem srpske kulturne inferiornosti, i to inferiornosti spram Evrope, posebno nečeg što se zove zapadna Evropa. Tu frustraciju pokušali smo smiriti tako što smo našli nekoga koga ćemo kinjiti, jer ga smatramo kulturno inferiornim. Rešili smo da na Albancima šiljimo našu kulturnu patku. Srbi to vide pojednostavljeno: nešto kao kad učenika trećeg razreda osnovne škole maltretira onaj iz petog razreda, a on, da bi se smirio, leši prvake.
Međutim, problem kulturološke zaostalosti ne leči se tako. Ali kako to može znati neko ko je u svakom trenutku i žrtva i mučitelj; i slab i moćan; i najgori i najbolji; i Istok i Zapad; ni Istok ni Zapad; i najjači i onaj kome su sve uzeli… Od toliko kontradiktornih mišljenja o sebi, ne možemo videti ništa drugo osim toga da su Albanci problem na Kosovu (za sve koji se nikad neće odreći Studenice i espresa u bašti na popodnevnom suncu – na Kosovu i Metohiji).
Ta mržnja se vidi, ako ne uvek u rečima, onda u tonu, u izrazu lica mojih sagovornika, prijatelja, rodbine… Oni strasno i nedvosmisleno mrze te ljude. Svi oni vrlo dobro znaju da nije lepo to reći, svi su puni ograda – nota bene, potpuno besmislenih – tipa: „Ja nikoga ne mrzim.“ A onda uvek usledi „ali“, a zatim i mržnja.
Skoro sve priče o Albancima imaju rasistički prizvuk. Kao da je cilj da se što jasnije istakne razlika između nas i njih. Moram još primetiti da će svi koji ispoljavaju rasizam spram Albanaca, van svake sumnje, osuditi sve rasizme. Tuđe, doduše.
Problem, dakle, nije u teritoriji, a ni u rudnim i inim bogatstvima Kosova (u prevodu na srpski: Kosova i Metohije), niti je pak reč o manastirima, duhovnom i kulturnom nasleđu – problem je u mržnji.
Ne borimo se mi za tih 15 odsto teritorije, već se borimo isključivo protiv Albanaca. Samo zato nema pregovora. Srpska strana neće da pregovara s nižim bićima. Srpska strana zato u svakom trenutku zahteva da se ispune svi njeni zahtevi, nema popuštanja, stalno je na 100 posto. Otud su svaki pregovori besmisleni. Ako mislite da pregovarate, morate spustiti gard, morate nešto ponuditi, morate sniziti procente, čak i ako nema reciprociteta.
Zato sprski intelektualci neće otići na Kosovo (za oni koji ne razumeju: Kosovo i Metohiju) da tamo pruže ruku nekim ljudima koji se bave istim poslovima kao i oni, a onda da tu počne priča o pregovorima. Matija Bećković, recimo, mogao bi predstaviti svoju knjigu na Kosovu (za one s jeftinijim ulaznicama – na Kosovu i Metohiji) koja je u Srbiji prevedena na albanski jezik. Srpski rasisti, uključujući i samog Bećkovića, ne mogu to podneti. A to nikakve veze nema s Albancima.
Rasizam se može videti u skoro svakoj nezvanično izrečenoj rečenici, ili u svakom gestu i mimici u zvanično ispeglanom nastupu. Nikad se ne propušta famozno „ali“, koje je zapravo ključ za razumevanja rasističke retorike. To „ali“ toliko je teško da mrvi sve što mu prethodi i uzdiže u nebeske visine ono što sledi.
Nemam ništa protiv Albanaca, ali…
Vidite kako sam jezik grca, savija se, uvija oko sebe, puca po šavovima, nestaje, urušava se u crnu rupu besmisla… Između tog „ali“ i tačke na kraju te rečenica staje jedan ceo svet licemerja, mržnje, implicitnog genocida, proterivanja, istrebljenja, koncentracionih logora…
Ako neko slučajno šušne nešto protiv tog dela rečenice koji je izrečen nakon čuvenog „ali“, sledi paklena ispovest večne žrtve. Naš rasista misli da mu uloga žrtve, koju je sam konstruisao, daje pravo da bude nasilnik. Jer, čemu uopšte služi žrtva ako nekome ne mogu jebati mater. Ako nema osvete, žrtva postaje uzaludna. Ako oni ne propate, što li sam ja patio.
U tom svetlu, Srbija ima savršenog pregovarača. Vučić je školski primer žrtve i nasilnika u isto vreme. Srbija nije mogla izabrati boljeg. On je materijalizacija našeg nesvesnog. Čist produkt naših želja. Sto posto domaći. Sto posto isti. Ako bi se srpske želje u vezi s Kosovom (za neupućene, s Kosovom i Metohijom, da ne bude zabune da pričam o nečemu drugom) mogle predstaviti u odlivku, kalup tih želja u milimetar bi se poklopio s likom i delom Aleksandra Vučića.
Kad bih u grubim crtama skicirao Srbiju u odnosu na kosovski problem (za one koji pišu samo zvaničnim pismom, kosovsko-metohijski problem), ona bi izgledala ovako: 40 posto žitelja naše otadžbine zvanično podržava Vučića i veoma im prija njegova igra žrtve i dželata, 40 posto ne podržava Vučića, ali još više uživa u njegovom mučeništvu i istovremenom krvništvu, dok preostalih 20 posto (praštajte ako se praštati može, jer sigurno sam preterao) misle da su Albanci ljudska bića. Tih 20 i manje posto jednostavno su izdajnici i otpad srpskog naroda, to je odavno jasno. Taj manjinski procenat ljudi koji se mogu nazvati građanima trajno je udaljen od izvornog srpstva, od dvojnosti žrtva−dželat. Ali zato su bliski rasno inferiornim Albancima. Glavnina od 80+ posto njima će se pozabaviti onako kako dolikuje, ali prvo se treba rešiti šiptarskog otpada. Potom će lako rešavati problem kod kuće. Staro pravilo kaže: prvo reši komšijske probleme, pa ako ti ostane vremena, možeš se pozabaviti i domaćim Šiptarima. Naravno, da ne zaboravim, tih 80+ posto ne mrze nikoga i nikome ne žele zlo, štaviše, svima žele sve najbolje, ali…
P.S.
Ako je sve što se dešava na Kosovu (u slobodnom prevodu: u južnoj srpskoj pokrajini) toliko jako i toliko važno da vi nikad nećete dati „srce Srbije“, molim vas, odgovorite na jednostavno pitanje: „Da li biste poslali sina da pogine u borbi protiv albanskih zavojevača?“
Ako bi vam neko rekao da će njegova smrt, kao i smrt drugih srpskih patriota, vratiti oteto, da li biste pristali na to? Palestinci i Izraelci uvredili bi se kad biste postavili ovo pitanje. Šta vi kažete?
Ako je odgovor pozitivan, povlačim sve što sam rekao, kupujem kokardu, majicu s likom đenerala Mladića i idem da pevam „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo i Metohiju“. Valjda tako idu stihovi, inače ih ne biste razumeli. Pesmu ću otpevati, tako obučen, sedeći na ramenima Svetozara Miletića, u centru Novog Sada. Tako mi bog pomogao. Za kralja i otadžbinu. Amin.