Nimalo banalno zlo

Film o Holokaustu bez slika samog zločina. To ne znači da je sve manje strašno za gledanje. Možda je još i gore nego da vidimo sve te scene. Vidimo samo zid, crni dim kako izlazi iz velikog dimnjaka, povremeno čujemo urlike zatvorenika, viđamo i neke logoraše, ali samo one koji rade kao sluge, ne i one koji čekaju na zloglasna kupatila u kojima nema vode. Ovo je film o Holokaustu iz potpuno drugog ugla. Ovo je film o porodici upravnika, koja praktično živi u krugu logora, ali u delu koji je uređen, u delu koji izgleda sasvim normalno, kao bilo koja druga kuća, kao bilo koja bašta, kao bilo koje drugo cveće, igralište za decu. Međutim, ništa nije normalno. Reditelj nam pokazuje da nikome od ukućana nije baš lep život u logoru, čak ni upravniku Rudolfu Hesu. Ne može se duvati nos kako bi se iz njega izbacili ostaci spaljenih ljudi i biti miran. Čak i kada su vas ubedili da ne ubijate ljude, već tamo neka manja vredna bića. Svi su uznemireni, svi osim Hesove supruge koju glumi maestralna Sandra Hiler.

U filmu je ona monstrum, a ne upravnik Hes, koji je primer banalnosti zla, kako ga je Hana Arent definisala. Ona je zlo, koje nije nimalo banalno, iako nikoga nije ni takla. Njen stav je čist nacizam. Sve to vidimo kroz sitnice, naslućujemo, ali ostavljamo prostor da možda i nije tako strašno. Šefovi onda odlučuju da Hes više ne bude upravnik Aušvica, šalju ga na višu funkciju, šalju ga u grad, van logora. On je srećan, naravno, jer je napredovao, ali i zbog toga što odlazi iz Aušvica. Međutim, ona reaguje burno na tu vest, čak je i histerična. Ona neće da napusti Aušvic, tu je njena porodica, tu je njen dom. Muž odlazi, a ona ostaje da živi u logoru, da udiše dim nastao od spaljenih ljudskih tela i da sluša zvuke, strašne zvuke.

Film počinje tako što gledamo u mrak, u beznađe, u crni ekran. Ne vidimo ništa, samo čujemo zvuke, jezive zvuke. Nema sumnje da slušamo nešto strašno. Reditelj Džonatan Glejzer to je uradio svesno. Namerno nije prikazao sliku, već je dao samo ton. Hteo je da natera gledaoce da slušaju, da načulje uši, kako je rekao. Tako je napravio dva filma – jedan koji gledate i drugi koji slušate. Gledamo banalnost, dok slušamo urlike.

Banalnost i urlici se prožimaju iako porodica vodi „normalan“ život, a onda zlo skida odeću banalnosti i žena iskače u prvi plan kao neko ko nije dobio zadatak od više sile (države, autoriteta, firera…), već ona, svojom voljom, odlučuje da njena deca odrastaju s ostacima ljudskih tela u nosu i urlicima u ušima.

Glejzer i Hiler su uspeli da prikažu ono što se ne može prikazati tako što ga nisu ni pokazali. Zlo se ne pokazuje samo u delovanju, nekada je, čak i veće zlo, odsustvo reakcije na zlo koje se dešava pred očima i ušima. Vremenom se zlo pretvara u nešto normalno, a potom i u naviku bez koje se ne može. Ne morate činiti zlo da bi ste bili zli. Strašna lekcija. Strašan, a možda i poučan film. Zavisi kako ga gledate, i slušate, naravno.