Nisam ekonomista… Pravnik sam, sa vrlo praktičnim znanjima i veštinama. Nisam čak ni intelektualac. Prosečno sam (ili u ovo vreme eksplozije akademskih titula, čak i ispodprosečno) obrazovan. Čitam, istina, ali bih i tu rekao da sam u proseku svog okruženja. Možda jedino što me udaljava od proseka, jeste činjenica da nisam „zavisnik“ od medija, pa mi oni (bar ne u pretežnom) delu ne formiraju mišljenje. Da, jesam konzument medija, ali i tu sam u proseku… Možda sam kritičar, mada bih pre rekao da sam skeptičan…
No, da se vratim, nisam ekonomista i ne razumem modernu ekonomiju. Pročitao sam taman toliko da mogu nesmetano da radim (prethodni posao je zaista zahtevao i tu vrstu znanja) i da mogu da cenim pojave oko mene. Naglašavam „cenim“, ne i da razumem. Ništa više od toga…
I sad, koliko god se trudio, muči me i proganja niz ekonomskih (ili političko-ekonomskih) pitanja. Naprosto – ne razumem. Kripto valute, dematerijalizovan novac, divljanje cena, cenu novca (kapitala)… Problemi, problemi, problemi… Van Marksove postavke, sredstva za rad, rad, pa višak vrednosti, sve su to za mene španska (ili…).
Šta hoću da kažem… Upravo se završio (ili se završava) jedan ekonomski ciklus jeftinog novca. Posmatrajući novac kao robu, on (odnosno ona, roba) na tržištu nije imala značajnu vrednost – novac je bio dostupna i vrlo jeftina roba, dok je kao sredstvo plaćanja imao stabilnu vrednost. Kamate na novčane pozajmice (cena novca kao robe) su bile, ili minimalne (prema građanima i privredi), ili čak negativne (EURIBOR), za međubankarske transakcije. Niko normalan (ovde je sigurno lepša reč poslovan) nije imao razloga da zadire u sopstvenu akumulaciju (štednju, profit, nazovite kako god hoćete), s obzirom da je tuđ novac ne samo dostupan, nego čak i jeftin. Besmisleno je trošiti sopstvene, mukom zarađene pare, kada za beznačajnu kamatu (cenu novca, pardon „robe“), dobijate željena dobra, istovremeno vaša akumulacija ostaje netaknuta, a iz novostvorene vrednosti (stan, automobil, biznis) vraćate pozajmljena sredstva i to ne odjednom, već „na rate“.
Realno, ako se bavite bilo kojim poslom (pekara recimo), podignete kredit i vraćate ga sa kamatom od cca 3%, neka bude i celih 6% (a nije bilo). Za taj pozajmljeni novac kupite sirovine, napravite hleb (o kifli, pogačici i bureku da ne pričam), prodate sa maržom od 20% (marža je uvećanje cene robe u odnosu na proizvodnu cenu), vratite pozajmljeni novac i ostane Vam 14%, čistih, tuđih para (znam da sam karikirao i uprostio, ali to je „princip“). Čak i u samoj (redovnoj, neinvesticionoj) potrošnji, činilo se neracionalno platiti letovanje, mobilni telefon, ili registraciju automobila iz realnih postojećih sredstava, obzirom da za svega 6% na godišnjem nivou, sve to uradite na 12 rata… Bezmalo idealno, jel da? Jednovremeno, kamata na štednju nije postojala, čak ni na „oročenu“. Banke su radile (i još uvek rade) sa našim novcem, bez obaveze da nam plate kamatu! Zaboravih nelogičnost da povećana tražnja za određenom robom (u ovom slučaju novcem) u ekonomskim zakonomernostima, uvek vodi poskupljenju te robe, posebno ukoliko je nema…
I eto, odjednom smo svi (i države, i privrede i građani) prezaduženi! Odjednom novac (kao roba) poskupljuje, odjednom novac (u svom osnovnom značenju) gubi vrednost i odjednom smo u deficitu (nedostatku) novca (do juče jeftine i dostupne robe) pa tu „prazninu“ nadomeštaju vlade (uglavnom štednja) i centralne banke (štampanjem novca). Sve to vodi većoj potražnji za „robom“, a veća potražnja i većoj ceni, ali ovaj put ne većoj ceni novca, on nastavlja da gubi vrednost, nego većoj ceni novca kao robe! Ludo, jel da?
Postavlja se racionalno pitanje, odakle taj „višak“ novca, koji ga je učinio, prvo dostupnim (uvek se zarađivao teškom mukom), a potom i jeftinim? Novaca ima naprosto toliko koliko ga ima u opticaju. Da bi ga bilo više, centralne banke moraju da ga štampaju i puste u opticaj. Ovo bi pak vodilo neminovnoj inflaciji (gubljenju vrednosti novca), no iako su sve centralne banke besomučno štampale novac, inflacija je zakasnila gotovo dve decenije! Čak ni velika ekonomska kriza iz 2008/2009 nije pokrenula inflatorne tokove. Da, novac se, posebno posle te krize, štampao u tonama, ali ipak nije obezvređen.
Čini se da kreatori vrednosti novca nisu baš centralne banke, već nešto sasvim drugo. Čini se da novca, u onom pravom smislu više i nema, te da je dematerijalizacija novca (platne i kreditne kartice, klirinzi, bezgotovinska plaćanja, berze i slično) dovela do „virtuelne“ vrednosti, koja nema nikakvu podlogu, u baš ničemu. Još kad u sve to ubacimo fjučerse, forfetinge, berzansku trgovinu akcijama i opcijama, klađenje na ekonomske tokove i slično, ufffff…
Logična posledica svega je i kripto valuta. Ukoliko novac iza koga stoji centralna banka, nema smislenu i realnu (ovaploćenu) vrednost, ako je isti u najvećem delu dematerijalizovan (elektronski broj na nekom računu), ako je postao svrha za sebe, a ne sredstvo za ostvarenje svrhe, kriptovaluta je i razumljiva i logična posledica.
Iako nas svi (posebno ekonomska nauka) ubeđuju da su upravo centralne banke kreatori novca, pa time i vrednosti novca, nesporno je da je njegova dematerijalizacija proizvod poslovnih banaka, čime iste postaju i kreatori novca i njegove vrednosti. Naime, ako u svaki bankarski proizvod, koji sam po sebi predstavlja dematerijalizovan novac (obična elektronska doznaka), pokušate da ubacite ovaploćenu vrednost, dolazite do zaključka da vrednosti nema. Ne samo da je nema, nego ona nikada nije ni postojala.
Pokušaću da objasnim. Tri čoveka, prvi pozajmi drugom 100 evra, drugi pozajmi trećem 100 evra, a treći pozajmi prvom 100 evra. U igri je samo 100 evra, ali je ukupan dug 400! Kada je materijalizovan novac u pitanju, stvari su jasne, ali kada je novac dematerijalizovan, vi naprosto imate 400 nepostojećih evra! Umesto ljudi, sada uzmimo banke, koje za svoje nepostojeće pozajmice naplaćuju kamate u iznosu recimo 10% (samo radi lakšeg računanja). Na kraju godine, mi umesto realnih 100 evra u opticaju, imamo najmanje 440, od kojih je 40 nečija zarada, pa umesto realnih 100, sada imamo realnih 60 i 400 evra duga! Da sve ovo prebacimo u „vrednosnu ravan“, Centralna banka emituje 100 jedinica i one odjednom vrede 440? I pride, svi su svima dužni…
I sada, ko je tu zaista kreirao novac? Centralna ili poslovna banka? Ko mu je opredelio vrednost i kolika je?