Svako moderno društvo ogleda se u medijima. Srpsko društvo otišlo je korak dalje, pa umesto da se samo ogleda, ono roni po medijima, davi se u njima i, što je i najvažnije, crpi ključne identitetske odrednice iz praznine koja zapravo gleda u njih, a ne oni u nju. Može se prigovoriti da se mediji u Srbiji ne razlikuju mnogo od medija u svetu, pre svega, u Evropi. I to je tačno, ako se gleda ovlaš, onako iz daljine, bez udubljivanja. Ali ako se malo zaroni u fekalnu masu, znam da nije prijatno – ali što se mora nije teško, šta sve čovek mora da trpi kako bi odbranio zemlju – videće da je u Srbiji situacija tragična.
Žižek priča tu anegdotu, legendu ili vic, nije ni važno. Naime, tokom Prvog svetskog rata, Nemci šalju telegram Austrijancima: „Kako je kod vas? Kod nas je situacija ozbiljna, ali nije tragična.“ Austrijanci odgovaraju: „Kod nas je situacija tragična, ali nije ozbiljna.“
Ne može se bolje opisati medijska situacija u Srbiji – tragična ali neozbiljna.
Pa da vidimo šta imamo na meniju.
Na javnost najviše utiču televizije, novine i portali. Poseban segment čine društvene mreže. Taj deo informisanja duboko je isprepletan s medijima koji imaju urednike, bar bi trebalo, i novinare. Nekad nije jasno da li se na mrežama prenose informacije koje objavljuju oficijalni mediji, ili pak mediji informišu javnost na osnovu objava na mrežama. Kao da mreže pomažu novinarima da „napune“ prazan prostor i „popune“ vreme, pa zapravo autori na mrežama na neki način uređuju medije. Umesto da novinar nekoga pozove, da ga pita, pa da na osnovu svega toga prosudi i donese zaključak, novinari/novinarke samo kopiraju objave i plasiraju ih kao autorski sadržaj. To je tehnološki doprinos srozavanju profesije, ali nije jedini. E, da je jedini.
Mediji u Srbiji su oštro podeljeni, kao da ih je neko presekao hirurškim nožem, na provladine i opozicione. Ta podela postoji u svim društvima. Svuda se razlike zaoštravaju kako se približavaju izbori, ali u našem slučaju predizborna atmosfera traje bez prestanka, 24/7. Mediji izveštaju toliko ostrašćeno da nije teško zaključiti da dijalog nije moguć ni oko jedne teme. Prostor je sa svih strana zatvoren. Rezultat je jadan. Praktično nigde ne možemo čuti drugo mišljenje, osim u dve emisije na Radio-televiziji Vojvodine. Na Radio-televiziji Srbije ponekad nekoliko stručnjaka može reći nešto o nekoj temi, ali samo ako su u pitanju stručne, nikako političke teme. Na drugoj strani, opozicioni mediji navode da druga strana neće da komunicira s njima.
Tako se svako zakopao u svoj rov. Komunikacija je prekinuta i male su šanse da se ponovo uspostavi. Ko je kriv? Nema sumnje, Aleksandar Vučić, ako i nije stvorio takvu atmosferu, onda ju je svakako gurnuo u ekstrem. Ipak, medijska situacija u Srbiji nikad nije dobra. Svi su uvek hteli sve medije za sebe. Neki su nerado dopuštali da postoji još nešto. Zato je bilo samo pitanje vremena kad će neko otići korak dalje. Upravo to je uradio Vučić. Mediji pod njegovom kontrolom, u to uključujem i sve što se dešava na mrežama, ispali su iz zgloba. Sve liči na veliku svinjariju. Svi kriterijumi su ukinuti. I tu sad nešto nije jasno. Zašto mora biti tako odvratno? Zar se ne može uvesti diktatura bez toliko đubreta u medijima? Zašto mora ovako? Moguće je da je to strategija. Ili je to možda odraz prirode samog vladara. Posledice su, vidimo, katastrofalne, ali nisu ozbiljne. Kakvu će pustoš ostaviti Rio Tinto kada (ne ako) počne da kopa – može se videti ako se pogledaju mediji. Kako Vučićevi mediji uništavaju dušu i um gledalaca, tako će Rio Tinto satrti prirodu. Satiranje je koncept od koga se ne odustaje.
Ko je na drugoj strani? Sigurno je da su tamo pristojni ljudi. U to nema sumnje. S druge strane nema toliko blata, ali time nisu uklonjeni i problemi. Situacija je i tu katastrofalna, ali nije ozbiljna. Jedini kritičari režima zapravo su privatni mediji. Dok su mnogobrojni Vučićevi mediji samo formalno privatni, a zapravo su svi državni, kako ideološki, tako i finansijski, kritički mediji u potpunosti su privatni. Problem s privatnim medijima vrlo je jednostavan – ne možete zastupati javni ako zastupate i privatni interes. Bar u jednom segmentu ne bave se objektivnim informisanjem. Ako bi njihov vlasnik ugrožavao javni interes, da li bi objektivno izveštavali? Ta mogućnost je isključena. Drugo pitanje glasi: da li je njima javni interes ispred profita?
To je paradoks koji logično sledi kad se javno i privatno tako sjedine. Mediji jedino mogu biti javno dobro, što bi rekli na RTS-u, servis svih građana. Međutim, da bi ideja javnog servisa mogla zaživeti, potrebni su ljudi čiji integritet nije, u najmanju ruku, upitan. Bez celovitih ljudi, a njih na RTS-u nema, ne može biti ni javnog servisa.
Tako smo se našli u situaciji koja se ne može raspetljati. Sve je postavljano pomalo nakrivo, da bi se na kraju toliko izvitoperilo da se više ni ne zna kako bi trebalo da stoji.
Na kraju, mediji u Srbiji, svi odreda, nemaju skoro nikakvu edukativnu funkciju. Ništa ne možete naučiti gledajući i čitajući ove ili one medije. Taj segment potpuno je zapostavljen. Mediji u Srbiji imaju samo dva cilja: da vas indoktriniraju i da vam nešto prodaju.
Makron je navodno predložio da se ovde odlaže nuklearni otpad iz francuskih elektrana. Možda to i nije loša ideja. Možda smo mi idealna zemlja za to. Već dugo se valjamo u radioaktivnom medijskom otpadu, toliko dugo da smo možda stekli imunitet. Nije da smo zdravi, ali smo bar živi. Zato nam neće škoditi još malo radioaktivnog đubreta, a možda ćemo nešto i zaraditi.