Dva prijatelja, u poznim godinama, bogati i slavni, odmaraju u banji smeštenoj u idiličnim švajcarskim predelima, u podnožju Alpa. Njih dvojica šetaju, uživaju u svemu što luksuzna banja nudi i razgovaraju. S obzirom da nisu obični penzioneri, ne razgovaraju o pijaci i lekovima, već o velikoj temi – o mladosti. To je bazična postava filma koji se i zove „Mladost“ (Youth) Paola Sorentina (Paolo Sorrentino).
Ono što bi druge iznerviralo njih ni ne dotiče. Oni su iznad svakodnevnice, mladost ih više ne opterećuje, kao ostale protagoniste. Sve negativno što mladost donosi, brzina, oholost, plahe reakcije, intenzivni doživljaj sveta, ne opterećuje dvojicu prijatelja, za njih je to bedni danak neiskustvu i nepromišljenosti. Praktično ih ništa ne može izbaciti iz koloseka. Ništa osim erotike. Erotika je atavizam, nešto čega se nikad nisu oslobodili. Sve ostale prednosti starosti oni koriste do kraja. Pre svega prijateljstvo, odanost i poverenje, čak i kada se ne slažu, kada su na suprotnim stranama.
Kada misle o prošlosti oni razmišljaju sa setom, ali nisu depresivni. Samo razumeju prednosti i mane jednog i drugog doba. O sadašnjosti razmišljaju kao o trenutku koji treba živeti u skladu s položajem u kome se nalaze. Dakle, ne glume da jesu ono što nisu. Ne foliraju. Čak se i sprdaju s manama starosti, valjda tako bolje vide njene prednosti.
Lepota, stalna Sorentinova tema, dominira filmom, u svakom smislu. Od kadrova, do lepote prijateljstva koje traje (Grci, oni stari, bi rekli filija), do erotske lepote (Grci, oni stari, bi rekli eros).
Naravno, njih dvojica razmišljaju i o prolaznosti života. To je tema samo za dva starca, ostale to kao da ne zanima, a samim tim razmišljaju i o apsurdnosti života. To im daje drugu perspektivu. Oni znaju da većina onih koji ih okružuju troše vreme i energiju na nevažne teme, što pojačava njihov osećaj apsurdnosti. Ipak, to ih ne uvlači u depresiju, već ih uzdiže iznad svih, podiže ih na viši nivo, odakle se sve vidi mnogo jasnije. Apsurd je sastavni deo života, pa je možda najbolje rešenje da sve prihvatimo kao celinu, bez ostataka.
Još jedan Sorentinov film (prvi je Velika lepota) na koji bi Felini bio ponosan.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.